Драган Симовић: ТАЈНА ЗНАЊА ПРЕДАКА

Наратор: Стари Словен

 

Најдубљу тишину звезданих светова

Открићеш, гле, у срцу своме,

када минеш про ума својега,

и престанеш да гледаш

себе кроз себе

телесним видом

из света опсена.

Сањала сам да си негде далека прошлост
у сенци заспао и погледом нестао давно
пожелех да ноћас дочекамo звезде
да угледам бисероко твоје

Кад Сварог у свом Блештећем Огњеном Витлу

 опише Бескрајни Круг унутар Трећега Неба –

што у Времену траје двеста четрдесет и четири века –

тада ћемо бити на Новом НадПочетку

Поновног Великог ПреСтварања Рода,

како је – пре тидесет и три столећа –

записано у Звезданој Књизи Живота

Белих Ура

на Пурпурном Пупку Стриборије.

Светлост која се рађа у нашем Срцу

 јесте Иста Она Светлост

која се рађа и у Језгру

Најудаљенијег Звезданог Јата.

Светлост од Првобитне Светлости

која је рођена из Првибитног Живог Огња

 у Великом Срцу Створитеља –

све прожима,

све испуњава

и све обасјава

у свим световима

на свих Дванаест Ступњева Присуства:

 Великог Бића,

Велике Душе

и Великог Духа Стварања.

У времену долазећем,

у Новоме добу

Великог Духа Стварања,

гле, триста тридесет и тројица Белих Срба,

Хиперборејаца Арија,

владаће Звездом Земљом

у тридсет и три наредна столећа.

Све је то,

пре четрдесет и два века,

пурпурним светлосним зраком

записано и рисано,

у Звезданој и Кдеровој књизи,

 посвећених божанских Ура

 са Белог Пупка Света.

У времену долазећем,

видећемо Три Сунца

истовремено.

Видећемо Сварогово Коло

 Трију Сунаца на небу.

Видећемо млечно-белу Светлост

која ће прожети Земљу

и сва бића на Земљи.

Прожети, испунити и исцелити.

Светлост исцељујућу,

Светлост спасоносну

и животодајну.

Светлост од Светлости,

Светлост од Првобитне Светлости.

Без унутарњег мира

 и унутарње тишине

нема живота.

Не само што нема

живота са смислом,

већ нема уопште

никаквог живота.

Само онолико колико смо у себи,

 у свом унутарњем миру и тишини,

толико смо и своји,

толико смо и здрави,

 толико смо и мудри.

Мир и тишина

јесу основа и потка свега.

Када нисам у себи,

када нисам у свом

унутарњем миру и тишини,

 ја сам тада

последња луда овога света,

ја сам тада

најбесловеснији

 човек на свету.

Лирски записи

 

Данас ме походи брат, с којим се нисам видео скоро три године.

Дивно је то осећање, када те походи брат с којим се ниси сусрео скоро три године!

Када ме издаље, данас, са сеоског пута позва, имао сам осећај, да ме то позива и дозива онај брат из давнога детињства, из времена пре времена.

Као најстарији, ја сам имао задатак, да чувам, браним и штитим двојицу млађе браће.

Био сам велики брат својој браћи, и они су се, у свим детињим тучама и обрачунима, позивали на мене.

Сусрет с братом, доживех као сусрет са самим собом.

Као да сам срео нешто млађег и другачијег себе!

Свако се од нас огледа у брату, огледа у сестри.

За Беле Србе, Хиперборејце, Аријевце, брат и сестра су светиња.

Брат је бог, а сестра је богиња!

То је Хиперборејски Дух, то је Хиперборејски Законик.

Издати брата или сестру, то је као издати Живога Бога!

То је Вертикала, то је Етика, то је Естетика и Поетика Древних Белих Срба!

Није Србин онај који не љуби брата, који не љуби сестру!

Може он имати србско име и презиме, може имати све друго србско, али ако не љуби брата и сестру – није Србин!

Србин је само онај ко има србски и хиперборејски код, србски и хиперборејски днк, србски и хиперборејски светлосни запис.

Србин је или соко и орао, или бели вук!

Врана, кокош, лешинар и лисица – то не може бити Србин!

Србин је Арија, што у преводу значи: Господин!

(Велики Гај, 20. цветња 7523. године)

Лирски записи

 

Данас се поново сретох са Светим Храстом.

Седео сам на стотинак корака од њега, зурећи кроз крошње запљуснуте сипућим млазевима румене светлости залазећег Сунца.

Свети гај, утонуо у тишину древности, бејаше преливен и окупан блистајућим небесним слаповима румене, љубичасте и плаветно-зелене светлости.

Свети Храст стајаше, усправан и достојанствен, понад свих дрвета, наткриљујући све крошње у окружењу, као да будно и одговорно бдије над сваким дрветом, над сваком крошњом, у свом древном краљевству.

Зурећи кроз трепевице, из свог тихујућег унутарњег бића, видео сам огромну румено-љубичасту ауру око Светог Храста.

Његова аура, у пречнику од двеста корака, била је у виду двојне завојнице унутар титрајућег љубичастог круга од светлости.

Силазећи све дубље у своје унутарње срце, чуо сам дивотно вилинско појање уз гајде равнице и свирале ветра.

Чуо сам вилинку сазвежђа и звезданих јата, чуо сам уједначене и смирене откуцаје властита срца.

Драги, племенити и дивотни Свети Храст!

Под његовом сам моћном крошњом, негда давно, први пут загрлио и пољубио лепоту девојку која је пристала да путује са мном до накрај света, до накрај живота.

(Велики Гај, месеца цветног, 7523. године)