Драган Симовић: Бело Србство – то је космичко семе будућих Богова на Новој Земљи
Лирски записи
Моја поезија – то је мој разговор с вама, с ближњима, са свим људима добре воље као и са свим иним словесним и освешћеним бићима у Васељени.
Песник сам, и мој је задатак да певам о љубави, лепоти, дивоти и доброти.
Моја поезија – то сам ја!
Изван поезије, гле, нема мене!
Изван поезије – то је само врећа меса и костију, како би рекао ведски мудрац.
Без духа стварања, човек је, заиста, само врећа меса и костију, ма како год та врећа меса и костију некада (у младости) била лепа, једра и здрава.
Наше физичко тело – то је само наше возило у овом привидном свету.
Поезија ме чини друштвено корисним.
Сваки освешћен човек жели да буде друштвено користан.
Ако нисмо друштвено корисни, онда нисмо ни живи.
Покушавао сам у младости да радим разне послове, али ништа од тога није ишло.
Све је бивало некако смушено, траљаво, недовршено и бесмислено.
Да нисам песник – ко зна шта бих био!
Да нисам песник – можда ништа и не бих био!
Кроз своје песме ја вам шаљем оно најлепше и најдивотније што види и осећа моја душа.
Повест моје душе – то су моје песме.
Љубим све вас, и љубим сва словесна и освешћена бића, све божанске душе у свим световима.
Љубим свеколику Божју творевину.
Љубим сазвежђа и звездана јата.
Љубим биљке и дрвеће.
Љубав је смисао у свим световима.
Ако нема смисла, онда ничега нема!
Човек мора да ствара и да негује лепоту, дивоту и доброту.
За оно најлепше, највредније и најдивотније што човек створи, никада се не прима плата у овоме свету.
Плату ће примити његова душа у неким дивотним и божанским световима.
Плата се у овоме свету прима само за оно што је противно лепоти, дивоти, доброти и љубави.
Такво је устројство овога света омаја и опсена.
Зато ће ускоро и нестати овај свет.
Овај свет мора да нестане зато што није стваран на лепоти, дивоти, доброти и љубави.
И, нека нестане што пре!
Немојте жалити за светом који нестаје, јер је од самога почетка и бивао склон трулежности и нестајању.
Рађа се нови свет у Великом Духу Стварања.
Рађа се нови свет који граде и стварају Бели Богови.
Рађа се нови свет за све будуће Беле Србе, за све будуће Хиперборејце, за све будуће Божје ствараоце.
Бело Србство – то је космичко семе будућих Богова на Новој Земљи, на Звезди Земљи – у свету, и иним световима.
Радујем се што се Срцем знамо. У свету духовне Свести није потребна нека посебна организациона структура да би били повезани. Што смо дубље у Свести, више Божији, све смо прожетији.
Свет нас даје да дарујемо рађајући и чувајући живот…
Приметио сам да када посадим Храст у Срце Човечије све шуме расту.
Испричаћу шта се десило у Клисури пре који дан.
Отишао сам да посетим Храст засађен у знамен прецима у позну јесен 2013.године.
Иначе, током 2014.г. група „незадовољника“ га је спалила. Претрпео и преживео је и наставио да буја силовито. Тада сам још јасније све обележио да неко брине и да је неком стало да храст расте…
Сада се десило да је храст и спаљен и потпуно исчупан, клекао сам и ашовчићем прекопавао земљу у нади да је неки део корена жив…
Уто су наишла три момчића од петнаест лета и питали ме шта радим. Испричао сам им шта је било.
На моје предлог да посаде дрво као знак свесног живота и љубави синула је варница у њиховим срцима. Очистили смо простор од смећа. И на исто место засадили бусен са две младице јавора…
Када сам пошао, они су остали и још уређивали и заштићивали засађено…
Дечаци су показали спремност да раде и чине племенита дела. О како је прелепо када се стање „ништавила“ преобрази у нову стваралачку снаку стварања.
Сигуран сам да је Храст засађен у једно младо срце и да је ту сигурно место да расте и да надахњује незаустављивом снагом бујности Љубави Живота!
Драга Татјана, наменићемо Храст и за Добробит Људи Америке!
Ма, целог Света…