Драган Симовић: БЕЛА ВЕВЕРИЦА
Лирски записи
Има једна дивна и племенита Србкиња из Ниша, чије је уметничко и заштитно име Бела Веверица.
Неки од вас, можда, не знају, да су се у Срба горштака, до скора, деци давала заштитна и магијска имена, као и у иних Хиперборејаца, као и у Белих Индијанаца, који су, такође, од хиперборејских племена.
(Бели Индијанци са Севера, са СрбИрије, нису иста раса са црвенокожим, тамнопутим Индијанцима Југа.
То су дубоко скривена сазнања о Белим Индијанцима.
Бели Индијанци су високи, стасити, паметни, мудри и племенити, горшатчких црта лица, светле пути, бистрих очију и, надасве, храбри и неустрашиви – рођени ратници.)
Најчешће су то била имена по животињама чије би особине препознали у детету, или по дрвећу, по биљкама, по природним појавама.
Њу су прозвали Белом Веверицом, јер је, као девојчица, била живахна, несташна и скакутава попут веверице, а бела зато што је то родовско прасећање на Беле Србе.
У Срба је, док су Срби још увек били расни и самосвесни Бели Срби, бивало често име за девојчице Бела, а ређе за дечаке Бели.
Белом су звали сваку девојку светле пути, светле косе, и плавих или зелених очију.
Ја сам дошла на овај свет да се жртвујем за Србски Род – пише ми Бела Веверица – и, кад неког дана не учиним нешто лепо, племенито и дивотно за свој Род, кад макар, ако ништа друго, не пошаљем неку лепу мисао своме Роду, ја се тог дана лоше осећам.
Љубав према Роду наследила сам од оца, који је, на неки свој начин, био упућен у древну србску веру, у древно србско предање, и који ми је, још као девојчици, приповедао о томе.
Бела Веверица је једна од ретких Србкиња, у овом времену, чија је љубав према Србству неизмерна и узвишена, која се, свим бићем и свом душом својом, жртвује за Србство, која и буквално, на свим пољима, ратује за спасење Србског Рода.
Беле Веверице нема на насловним страницама новина, нема је ни у другим медијима – као што нема ни иних Белих Србкиња које се несебично жртвују за Србство, које сагоревају за Србски Род – али, зато у лихварским новинама, као и у другим лихварским и атлантистичким медијима, има и превише простора за развратне и блудне србкиње (чија се имена пишу малим словом!), којима је блуд и разврат једино занимање, једина врлина, и једино позвање у овоме свету.
Из прикрајка, у позадини, у миру и тишини, а далеко од очију овог бесловесног света, Бела Веверица живи, снева и, кроз дела, остварује своју љубав према Роду и Родини.
(Она, штавише, и не жели да јој, у овим лирским записима, споменем право и пуно име, јер јој то и није битно.)






Господо хвала, започели сте одличну и веома важну тему.
Сад видим да се и у Европи увлачи укидање писаних слова!
Овде у Америци, то је већ ухватило маха. Мој син је овде завршио школовање. Ја сам се чудом чудила да је стално писао штампана слова. Чак сам и у школи поставила то питање. Нису ми знали одговорити зашто то мора бити тако.
Онда сам се код куће бацила на посао да га научим писању писаних слова. Налазила сам сину и примере краснописа, калиграфије и сл. да га заинтересујем.
Добио је и старинско перо са мастилом. Купила сам му и кинески класични прибор за писање са кистом и тушем. У свим цивилизацијама писању се прилазило са великим поштовањем. Читав ритуал око припремања хартије, мастила. Ако слова не испадну лепо, хартија се баци, па опет испочетка. Људе било срамота да ружно пишу.
Данас се користе рачунари, „текстира“ се на мобилни телефон, а пише се нашкрабаним штампаним словима, која изгледају као да је неписмен тек почео да се учи писању.
Али, не треба то пустити. Урадимо супротно. Учите децу да пишу. Награђујте их и подржавајте, кад ураде леп посао. Организујте мала такмичења. То се може и преко ових портала.
Још да додам и ово, тек неки дан сам успела да схватим и зашто се ово ради. Опет лукав план, није то случајно. Није то из практичних разлога, као хајд` нема се времена или имам рачунар, шта ће ми писана слова. Не, не није то.
Одгајају се нове генерације (већ су стасале) које НЕ МОГУ ДА ПРОЧИТАЈУ писане рукописе, стара документа, повеље, летописе, писма и много других важних записа. То је циљ.
Маса докумената, књига и тд. се сада припрема у електронском издању, да буду доступна свима. А питање гласи: Да ли ће опет бити фалсификата? А, ко ће то да провери? Да ли ће будуће генерације моћи прочитати оригинал?