Издајство је толико дубоко продрло у биће србског народа, да ми се, у тренуцима дубоког космичког сазерцања, заиста чини, да га је, напросто, немогуће искоренити.
Некад и негда имај осећај, као и унутарње сазерцатељно осећање, да је издајство једна од суштаствених карактерних црта у већине савремених Срба.
Јер, нема у свету целом ниједног народа који би, по тако подлом и гнусном издајству рода и племена својега, могао да се пореди са Србима.
О својој љубави према Србству не морам више ништа и никоме да говорим.
Ко је читао моју поезију, моје лирске записе, тај зна колико сам, одувек и заувек, посвећен Србству.
Али, Истина је понад Србства!
Истина, Светлост и Правда морају бити наши божански водичи; не само кроз овај свет, већ и кроз све ине светове и васионе.
Дивота је кад те пријатељ обрадује, а још је дивотније кад те незнан пријатељ – пријатељ с којим се никада ниси срео у овоме свету и у овоме животном току – изненада обрадује.
Мене данас обрадова незнан пријатељ својим песнички надахнутим писмом, писмом писаним пером и мастилом, онако како се негда, из срца и душе, писаху писма.
Писмо писано руком, пером и мастилом, или неким другим црнилом, казује много више од писма писаног на тастатури лаптопа.
То писмо је вишеслојно и вишезначно; оно открива душу и срце, дух и свест својега сачинитеља; оно има и једну дубинску и висинску поруку из тајинственог оностраног; оно је писмо с ону страну писма, с ону страну видљивог и појавног.
Незнан пријатељ који ме данас обрадова зове се Жељко Стрика.
Пробуђени и освешћени хиперборејски Србин из Републике Србске.
(Нека ми опросте читаоци што, уместо Српске пишем Србске, јер је тако и правилније и исправније, са једног вишег језикословног, божанског и духовног становишта.)
Ако се Жељко и ја никада не сретнемо у овоме свету, а у овоме животном току – свеједно, ми ћемо један другом остати и бити истински – мада незнани – пријатељи.
Заиста, сви смо ми, на овај или онај начин, пријатељи једни другима.
Сви смо ми умрежени и повезани преко Галактичког Језгра, преко Акаше, преко Духа Стварања.
Сви смо ми Једно Велико Биће.
Сви смо ми капљице воде у ПраВодеану Живота и Светлости.
И, надасве, сви смо ми вечити путници на Путу ка Дому своме.
Достојанство је повезано са космичком и божанском вертикалом.
Вертикала је кичма.
Без кичме ниједно видљиво тело не може да опстане.
Све повреде човек некако исцели, али повреде кичме остају за сва времена.
Огромна већина србског народа данас животари без без вертикале, без кичме, без достојанства.
Животарити значи: преживљавати илити тихо чилети, нестајати и умирати.
Страх је захватио већину србског народа.
Страх који убија све што је изнад животиње.
Нема ни душе, ни духа, ни свести.
Нема стваралштва, нема Пута навише ка Светлости.
Свуда је око нас само грабеж, пљачка и отимачина.
Ја се често чудом чудим, како су савремени Срби постали страшљивији од зечева!
Свако може да им припрети, свако може да их преплаши и застраши.
Већина Срба и Србкиња данас унапред пристаје на сваку врсту понижења.
Нема никакве побуне, нема никаквог отпора; свуда мук, тишина и шутња дубока као море сиње.
Не зна се ко је ниже пао, да ли Срби или Србкиње.
Србство је захватио разврат и блуд.
Некада су Србкиње словиле за најчеститије жене, а данас су постале последње белосветске дроље и блуднице.
Наши вековни душмани долазе у Београд само због блудничења.
Прочуло се да у Београду обитавају најбестидније и најподатније жене и девојке.
Београдски су сплавови постали стецишта блуда и разврата.
Што је најтужније, ми се тиме још и дичимо!
Србске мајке и србски очеви постали су први подводачи својих кћери.
Они мирно посматрају како њихове кћери блудниче са последњом белосветском фукаром.
Јад и беда разједа Србство, како изнутра тако и извана.
Над јадом и бедом палих Срба и Србкиња, сваки расни и самосвесни хиперборејски Србин, осећа неизрециво праисконо гађење.
О таквим Србима и Србкињама нећемо више да размишљамо.
Нека их нек блудниче и оргијају до Судњега Дана!
То је њихов избор.
Ми ћемо да се усредсредимо на ону дијамантску мањину самосвесних, самосвојних и самобитних Срба и Србкиња.
Они су космичка и божанска вертикала, они су будућност једног надолазећег и рађајућег галактичког Србства.
Једног будућег дијамантског Србства које ће да буди и освешћује свеколико човечанство.
Ја морам да верујем – и верујем! – у то надолазеће дијамантско Србство које ће да препороди човечанство, свет и све ине светове у Васељени.
Морам да верујем, јер без те вере мени нема живота.
Без те вере, ја бих био последњи јадо и никоговић, нико и ништа, сенка и утвара.
Морам да верујем у будуће дијамантско Србство, како због потомака тако и због предака, како због будућности тако и због прошлости, јер прошлост и будућност творе бескрајни звездани круг око овога тренутка, око вечнога сада.
Све вас осећам, видим и доживљавам као самога себе.
Ја често и замишљам, да ви пишете ове лирске записе, а да их ја читам.
Зато ми нећете замерити што, некад и негда, можда, бивам преоштар на речима.
Пало је наше племе, пао је наш род и, стога, морамо на тренутке бити преоштри, да бисмо се пренули и разбудили, те да бисмо, сви скупа, кренули Путем навише ка Светлости, ка Дому своме.
Могу да нас застраше, али и да нас ослободе сваког страха.
Могу у најдоње светове да нас суноврате, а могу и да нас узнесу до самога Престола Створитељева.
Могу да нас усмрте, али и да нас из смрти поново у живот врате.
Заиста, речи могу много више од онога што ми и замислити можемо.
Зато је дужност песникова, да ствара дела која ће да јачају, како лични тако и општи дух; дела која ће да снаже, укрепљују, бодре и соколе, како појединце тако и народе; дела која ће да откривају нове путеве кроз тајинствене унутарње светове; дела која ће наставити свој самосвојан и самобитан живот и после одласка песниковог са овога света.
Речи морају да служе Истини, Правди, Лепоти, Доброти и Љубави.
И, не само да служе, већ речи морају да буду Истина, Правда, Лепота, Доброта и Љубав.
Зато је одговорност песникова велика.
Некада ни сам песник није свестан величине властите одговорности за сваку изговорену и написану реч.
По једном тајинственом, мистичном предању, песнику ће, на Страшноме Суду, да суде властите речи.
Речи су Врховне Божје Судије које, на невидљивој вододелници двају светова, одлучују о судбини песниковој, као и о његовом оностраном космичком путовању, по одласку са ових земаљских пространстава.
Прејаке речи убијају песника.
Ако га не убију у овоме свету, убиће га у будућим световима.
Али, у сваком случају, прејаке речи заиста убијају!
Немојмо се поистовећивати са својим видљивим телом, нити са својим спољашњим удовима или унутрашњим органима; немојмо се поистовећивати ни са својим малим, тескобним и ограниченим животом – јер наше Суштаство није ни у чему од свега тога – већ се поистовећујмо са Великм Свеопштим Животом који је без почетка и свршетка, где је наше Суштаство сједињено са Великим Вечним Суштаством, где је Створитељ у нама и где ми у Створитељу пребивамо.
Тада ћемо осетити, појмити и схватити да смо бесмртни и вечни, да смо повезани, прожети и сједињени са свим бићима из свију светова, да су наше стрепње и бриге неосноване и сувишне, јер постоји Онај, Она или Оно, што над нама без престанка бдије, што брине о нама, и што нас чува од свега, па и од нас самих.
