Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река.

Наш народ велики значај придаје води, поготово у обредним радњама. Постоје разни обичаји везани за воду, и ми ћемо их овом приликом навести. По народним веровањима, у водама живе, или се у њима скривају, водена бића и духови. Када загрми, треба покрити судове с водом, да се не увуку разне зле силе, које беже испред грмљавине бога Перуна (касније св. Илије). Зајам и враћање новца обавља се код воде која се узима за пиће и домаће потребе, несумњиво у присуству доброг воденог духа или воденог божанства. По предањима, има вода које не гасе ватру. Воду трују мрачне силе (врачаре, чињарице). Уочи Јариловог дана (Ђурђевдана) прскају се стока и кошнице водом „омајом“ а воћке против гусеница и других штеточина. Стока се тера преко воде (реке) када наступе епидемичне болести. Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се с њом не унесе неко зло; ако је прека потреба да се увече донесе, онда се од ње мало попрска ватра на огњишту. Водом се посипа породиља и говори:

„Вода из сића, а ти ђетића“ (роди)!

Вода у којој се купало мало дете не просипа се напоље после сунчева заласка. Кад невеста прелази преко реке, онда баци пару у њу и изговори:

„Прођох воду, не угазих, родих дете, не осетих!“

Пошто невеста ступа у младожењину кућу, излије котао воде пред кућним вратима, да би јој послови ишли за руком лако и брзо.

Када путник пође на пут, онда се за њим пролије вода из посуде, да би се срећно вратио с пута. Не ваља наливати воду донету и затечену. Не ваља пити воду у лежећем положају. Девојке употребљавају воду омају у врачању, да би придобиле младиће. Оне захвате воду испред воденице, купају се у њој и говоре:

„Како ова вода на млин наваљивала, тако момци мени наваљивали“ (долазили, грабили се о њу).

На Јарилов дан, рано ујутру, налије се мало воде чобанима за врат, да би стока била млечна. Изливањем и прскањем водом за време суше изазива се киша. У ту сврху полива се додола пред кућом.
Болесник који има грозницу одреже врхове свих двадесет ноката, одреске баци у реку, да их вода однесе заједно с грозницом; или оде у реку, загњури се у воду, а своју кошуљу пусти низ воду да је однесе и изговори:

„Као што вода однесе кошуљу, тако да однесе и моју грозницу.“

Исто се говорило и за све болеснике:

„Како одлазила вода, тако одлазила болест од мене“.

Мајка окупа први пут женско дете у хладној води, да не би било „вруће“ крви када одрасте. По води се гата: ако убачен угљен плива по њој, онда је то добар знак; ако потоне, онда не слути на добро.

Водановим даном (Водополом) некада се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи у нас има записа а обичаји везани за њу сачували су се до данашњих дана, додуше, измењени. Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Васкрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу – у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала „због поплава, односно водених демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после каснопролећних провала облака. Зато ови обреди припадају кругу пролећних обичаја, да би се водени духови умилостивили.

Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна. Вода у којој су се оне купале лековита је: враћа вид слепима, слух глувима, хроми проходају; ако је пије нероткиња или удовица, затруднеће. По српским обичајима у рекама се не купа пре Јариловог дана. Верује се да ће риболов бити лош ако се вода не одледи до Водановог дана. Код неких словенских народа постоји обичај полагања хлеба (колача, погаче) у воду али тако опрезно да се вода при додиру са хлебом не заталаса. Обичај је повезан са давањем жртве воденом духу или, раније, богу вода. Веровало се да ће „жртва“ обезбедити бољи риболов током године.

Код свих словенских народа постоје легенде о воденим бићима или духовима:
водяно́й, водяник, водяной дедушка, водяной шут, водовик код Руса; topielci, utopielci, wodnici код Пољака; wodby muž, wodnykus код Лужичких Срба; vodni muži код Чеха и Мораваца итд.
Водени духови нису описивани исто у свим крајевима. Углавном су били патуљастог раста. Негде су имали дугу браду, дуг нос, рибљу крљушт по телу, рибљи реп, дуге уши, козје ноге итд.

Источни Словени Водопол обележавају и као рођење воденог духа – Водењака (Водяно́й). Водењак је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у двору у води, чији је господар. Станиште Водењака се налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке су русалке али и утопљеници. Он је предводник војске водењака, која с вечери напада оне који се нађу поред воде. Водењак може да се преобрази у неку животињу али и у човека (лепу девојку, дете које плаче) како би намамио жртву близу воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство воденог духа и као таква забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне дарове.

У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана – господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“
Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану:

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“

Водан (Воден) је словенски бог река, језера и мора, укратко – божанство вода. Влада водама и свим бићима која се налазе у њој и око ње. Богове вода највише су славили риболовци и морнари. Први због доброг улова, а други ради личне безбедности. Водан није зло божанство, он је исто тако могао да утопи људе као што је могао и да их чува од дављења или бродолома. Постоје веровања да је Воданова функција хтонична – он води душе у свет мртвих, до кога се (према истом мишљењу) стиже преко воде. Примањем хришћанства особине водених божанстава наслеђује св. Никола.

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

Извор: РОДНА ВЕРА

https://www.facebook.com/RODNA.VERA

Напомена Песникова

Зарад чистоте и лепоте србског језика, учинио сам, на овом тексту, мања језичка дотеривања.

Лирски записи

 

Јутрос ми се јави Марко, наш врли пријатељ Стари Словен, и рече ми, да је књига Вучје племе изишла из штампе, те да ће данас да је шаље претплатницима.

У Вучјем племену налазе се моји најлепши лирски записи, као и моје најдивотније песме.

Ту је моја душа, ту је моје срце, моја поетика, мој песнички и философски поглед на свет, а ту су и три прекрасне слике Татјане Кришков.

Јављају ми се читаоци – што путем телефона, што путем мејла – и питају ме, да ли имам својих књига, јер би желели да их купе.

Све моје раније књиге давно су распродате у књижарама и, сада се, вероватно, још само у некој од београдских или новосадских антикварница могу пронаћи.

Што се мене тиче, у своме дому, заиста, немам ни један једини примерак – не само за продају, но и иначе –  од било којег пређашњег издања!

Моје најновије књиге можете, од сада, да наручујете, превасходно, преко Марка, Старог Словена (тел. 064 505 1639), на кога сам, још јесенас, пренео сва песничка и ауторска права за издавање мојих књига.

На левој обали Дунава,

трећег дана лажитраве (априла),

7523/2015. године.

(Татјана Кришков: Стварање Света)

Лирски записи

 

Нема добрих и лоших Срба за атлантистичке парије, лихваре и рептиле.

За њих су сви Срби лоши момци и све Србкиње лоше девојке.

Ово запамтите!

Сви смо ми лоши људи за њих.

И, ако они прозову једног Србина, прозвали су све Србе.

Ако суде једном Србину, тада суде свим Србима.

Зато не смемо бити равнодушни, када почну да повлаче, киње, муче и мрцваре било којег Србина.

Да га повлаче, киње, муче и мрцваре по својим ватиканско-језуитским судовима, казаматима и тамницама.

Они уживају да муче и убијају Србе, да муче и убијају свеколико Србство, зато што они мрзе све што је Србско, мрзе од праискони до дана-дањег!

Такви су они одувек и заувек, и никада неће, нити могу бити, бољи него што јесу.

Чувајте се атлантистичке фукаре као змија присојкиња, као змија најотровнијих!

Они су увек и вазда спремни на свако зло!

То им је у крви, у генима, у срцу, у души.

Атлантисти и лихвари – то су сподобе без душе, паразитске сподобе које већ вековима опстају и живе туђег рада.

Када се сретнете с њима, ви осећате смрад њихове нутрине, смрад демона и бесова из њихове предаторске утробе.

Лирски записи

 

На пробуђеног, освешћеног и самобитног Србина, атлантистички и рептилски медији не могу да имају никаквог утицаја.

Самосвесни и самобитни Србин има галактичку, космичку и божанску заштиту од свих, сваких и свачијих медија, од сваке и свачије пропаганде.

Он је Личност, а Личност не потпада под утицаје медија, не потпада под утицаје било чега што долази из тих атлантистичких, рептилских и демонских пространстава.

Личност је под изравном Божјом заштитом.

Личност је Сунчев ратник и посвећеник.

Мене чуди, да још увек има оних Срба који могу да поверују атлантистичким и рептилским медијима, када се ти медији у трену препознају!

Све што је писано, штампано и титловано абецедом гајевицом, коју неки из незнања зову латиницом, то има задатак да поробљава србски самосвесни и самобитни дух.

Ниједан србски медијум, ако је уистини Србски, не сме бити писан, штампан и титлован ватиканско-рептилским писмом.

То би требало да буде јасно сваком расном, освешћеном, посвећеном и самосвојном Србину.

Свест, Свесност и Самосвест јесте најубојитије оружје, најбоља и најмоћнија заштита и одбрана од свега што долази из сеновитих, нечистих и мрачних – доњих и најдоњих – светова.

Наша нас Свесност и Самосвет, коју морамо увек и вазда да призивамо, изравно повезује са Божјим Срцем и Божјим Умом.

Наши животи нису наше власништво,

 већ наши животи припадају Великом Животу.

Зато не траћимо улудо животе

позајмљене од Великог Живота.

Оно што су капи воде за Првобитни Водеан,

то су и наши животи за Велики Живот.

Будући да наши животи

нису наше власништво,

већ само на неко време

позајмљени од Великог Живота,

 стога са побожношћу прилазимо

своме и сваком животу,

и са побожношћу чувајмо

свој и свачији живот,

јер ћемо за свој, сваки и свачији живот,

одговарати пред Великим Животом.

Лирски записи

 

Некад је Земља била Звезда, док су на њој обитавала виско духовна бића која ми зовемо својим (древним) боговима.

Нама је данас тешко да појмимо, да на Сунцу, да на звездама бораве духовна бића.

Поробљени материјалистичким и црномагијским учењима, ми смо убеђени да на Сунцу, да у Сунчевом језгру, нема ничег живог.

Да је немогуће да ишта живо обитава на Сунцу поред таквог Огња чија се температура изражава у милионима Целзијусових ступњева!

Но, да ли је баш тако?

Да није и то једна од илузија, једна од великих опсена, нас, рођених у великој илузији овога света?!

Опсена је све што ми испитујемо, истражујемо и проучавамо у свету опсена!

Шта значи апсолутна нула у Васиони, и шта значе милиони Целзијусових ступњева на Сунцу и звездама, ако ми доносимо закључке из света велике илузије?!

За духовна бића из виших божанских светова нема никаквих препрека и сметњи у сазвежђима и звезданим јатима.

И душе неких од нас, нас који обитавамо у овоме трену на Земљи, по обављеном задатку, путоваће низ светове и сазвежђа и, можда ће, управо неке од тих душа, које су наши савременици, отићи одавде на Сунце или на неку другу звезду у неком далеком звезданом јату!

Истина, ретке су, веома, такве душе међу нама, али их, ипак, има!

Добро, неке ће душе отићи на Месец, неке на Сатурн, неке на Јупитер, а неке, као што рекох, на Сунце.

Да, заиста ће отићи на Сунце!

Јер, одакле Сунцу светлост, топлота и топлина, ако не од високо духовних бића.

Не греје и не обасјава нас Ово Видљиво Сунце, но Оно Невидљиво Сунце које се налази с ону страну Овог Видљивог Сунца.

Не греје и не обасјава нас материја (вештаство), већ Велики Дух сабран од мноштва мањих духова, од мноштва високо духовних бића из божанских светова.

Наш ум је поробљен, и наше мисли су поробљене, а и наши су снови поробљени.

Зато ми и имамо криву слику у кривом огледалу као одраз из неког другог наспрамног кривог огледала које представља овај свет у илузији и опсени.

Немогуће је доћи до познања Божанске Стварности, до познања Божанске Истине, ако ми Васиону, ако ми  Свеприсутност Живота посматрамо са становишта света у великој илузији!

Лирски записи

 

Нестрпљење није добар сапутник на духовном путу.

У духовним световима нема журбе.

Духовни светови нису попут овог света у којему сви некамо журе, а благе везе немају ни зашто журе ни куда и камо журе!

У духовним световима време није линеарно, већ кружно или, још боље – спирално.

Тамо је увек садашњи тренутак, увек вечно сада.

Видео сам још у раној младости, како су нестрпљиви они који крену неким од духовних путева.

Они би хтели да за три дана све сазнају, све схвате и све освесте.

Многи од тих који су пре четрдесет година кренули неким од духовних путева (а које сам ја тада познавао), завршили су у разним азилима, само стога што су били нестрпљиви.

Журили су, а журба може да буде погубна за оног ко крене неким од духовних путева.

Има још нешто, веома битно.

Постоје многи духовни покрети, многе религије, многе секте и многе духовне заједнице у којима се упражњава и негује уврнута, изокренута и наопака (тобожња) духовност која може посве да растури и слуди полазника, тако да се никада више неће сабрати и исцелити у овом животном току.

Свако има властити унутањи пут, властити пут духовности и посвећења, те стога свако од нас мора да ослушкује свој унутарњи глас, да ослушкује Живога Бога у свом срцу, како би дошао до својега пута.

Јер, на погрешном (туђему) путу – све ће бити погрешно!

Мој пут духовности и посвећења – то је моја поезија!

За мене је то најбољи унутарњи и духовни пут.

Никада никог ни за шта нисам саветовао.

И кад сам све знао, и кад ми је све бивало јасно, одбијао сам да икоме дам ма какав савет.

То је моје божанско и етичко начело.

Давати изравно савет некоме, то значи: преузети нечију карму.

Једино кроз поезију и лирске записе могу понекад да провучем – па и тада обазриво, песнички и метафорички прикривено – нека своја мистична и онострана искуства, али то је већ нешто друго.

У таквим случајевима, не преузимам на себе ничију карму, ничију усудбу.

(РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ПЕТНАЕСТОГОДИШЊАКА ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ)

Заједница није апстрактна појава, она је изнад човека, састоји се од малих, локалних односа. Као део овог односа, постоје природна удружења и односи друштвених јединица које чине основу за хармонично друштво. Ова природна удружења и друштвене јединице се формирају у породици, заједници и нацији . Национална свест се може
посматрати као колективно осећање и историјско наслеђе предака. Она је чврсто укорењена у заједничком језику, као и у психолошкој природи човека. Свака нација се може посматрати као део човечанства, и као независна, природна заједница. Народ и заједнице које се формирају постепено на одређеном региону су постали синоним за термин – нација.
Народ је природно органско друштво, настао када државе још нису ни постојале. Држава често замењује солидарност слободу и националну свест
у државни систем и „законе“ чија је социјална политика погубна за нацију, а
идеална за капиталисте и бирократе.
Једини начин да се превазиђе овај систем је раст праве природне структуре која
постоји у облику породичних и
традиционалних заједница.
Дакле, наш главни непријатељ је глобализам, отуђеност, материјализам.
Овакав систем не може да доведе до „напретка човечанства“, jер човечанство
може постојати само ако постоје нације.
Материјалистичка, хладна логика се налази у корену две идеологије: капитализму и комунизму, који су
суштина тоталитарног менталитета.
Алтернатива би требалo да буде
стварање, уместо уништавања – Стварање потпуно новог духа.
То се може створити само кроз изградњу међусобних економских заједница,
задруга, као и у буђењу националне свести, као одговор капитализму и глобализму. Данас су социјалне разлике
веће него икад, култура и идентитет нација су под агресивним ударом
глобалистичких компанија, Холивуда, Мек Доналдса и других елемената
модерне културе. Упркос свему томе, постоји жеља људи да знају свој идентитет, корене, културу, историју, прошлост. У свету глобализације, национална свест постаје све важнија.
Систем не нуди решење, већ је део проблема, директно учествује у глобализацији, подстицањем све веће
имиграције у европске земље, и
уништавајући мала газдинства у корист крупног међународног капитала.
Сами за себе, независно од система, морамо начинити прве кораке у стварању и оживљавању наше природне заједнице.

Лирски записи

Ово је време, кад огромна већина човечанства не може да појми и схвати ни најједноставније појаве из виших духовних светова.

Свест је савремених људи толико сужена, да они више не могу, не само да разлуче битно од небитног, већ ни неке најпростије ствари у свом свагдањем животу.

Планетарно човечанско друштво – под утицајем атлантистичких лихвара, гуштера и црних жреца –  бива сасма слуђено, зблануто и кретинозовано, тако да, уистини, и не личи на друштво словесних божанских бића, већ на човеколика сподобија чији живот одвећ нема ни смисла ни сврхе.

У таквом свету, бесловесне руље и гомиле, сваки се самосвестан и самобитан хиперборејски Србин осећа као древни ведски бог.

Али, он, заиста, и јесте бог!

Бог који са људима нема више о чему да разговара, већ се обраћа планетама, сунцима, звездама и звезданим јатима на језику древних хиперборејских богова.

И гле! планете и сунца, звезде и звездана јата боље га осећају, схватају и прихватају од зблануте, слуђене и бесловесне светине.