Лирски записи

 

Дошао је тренутак, кад србски народ мора да се определи.

Или ће на Исток, са истородним Русима, или ће на Запад, са највећим душманима и крвницима Србства.

Србски народ да се определи, а не србска политичка фукара!

Србски народ нема никакве везе са србском политичком фукаром.

Фукара је фукара.

Фукара увек остаје фукара.

Ако србски народ дозволи да га води фукара, онда ће и сам као народ постати фукара.

Само србска политичка фукара може да изда Русију и истородни руски народ.

Само србска фукара може да прави савезе са највећим србским крвопијама.

Србија никада неће бити на Западу!

Јер на Западу никада, кроз многе векове, није имала ни једног јединог пријатеља.

Србија на Западу има само своје заклете вековне непријатеље и душмане.

Куда ће Србија ићи – о томе неће да одлучује србска политичка фукара, већ самосвојни, самосвесни и самобитни Срби!

Дошао је тренутак свих тренутака, тренутак кад овај србски нараштај мора да се определи пред будућим вековима: или Русија или Запад – или Живот или Смрт!

Онај ко србски народ тврдоглаво води ка предаторском, паразитском и канибалском Западу, тај жели коначну смрт и Србству и Србији.

(Татјана Кришков: Тескоба, очај, безнађе)

Лирски записи

О овоме, о чему сада пишем, нисмо раније говорили.

Наш непријатељ је веома моћан.

Он поседује многа тајна, окултна и магијска знања и сазнања, он је, заиста, веома образован.

Моћ нашег непријатеља јесте у знањима која смо ми давно напустили и заборавили.

Стога се ми, Срби (ВедСрби, Хиперборејци), не можемо борити, ако и сами нисмо веома образовани и надарени, ако не поседујемо сва та космичка, магијска, окултна и духовна знања и сазнања.

Моћ (надмоћ) нашег заклетог непријатеља над нама јесте у томе што он влада знањима која смо ми изгубили и заборавили.

Упамтите: ми смо поробљени зато што смо кроз многе нараштаје престали да учимо и да се образујемо.

Погледајте своје саплеменике свуда око себе – можда тек један једини од стотине ако поседује нека виша космичка и божанска знања и сазнања!

Како ће, и да ли уопште могу, необразовани и неосвешћени Срби да се против било кога боре?!

Нема говора!

Биће лак плен наших заклетих душмана који су веома, веома образовани.

Ево шта се дешава.

Они, наши душмани, већ скоро два столећа нама, Србима, намећу погубан систем образовања и школства; они нам потурају и подмећу погрешну и лажну литературу, погрешна и лажна материјалистичка и дарвнистичка знања; они нам пишу, не само уџбенике из повести, но и из свих других темељних, суштих и битних наука и струка; они нас хипнотишу својом декедентном уметношћу дегенерисаних уметника, да би нас што више замађијали, слудили, заглупили и посве обезглавили.

Они су нас замађијали, хипнотисали, затровали и поробили преко нашег унутарњег бића.

Ми више не мислимо, не осећамо, не говоримо и не пишемо србски, већ рептилски, атлантистички.

У нама је србски, ведски, хиперборејски дух давно поништен и избрисан.

По свему, буквално по свему, Срби све више личе на атлантисте, на рептиле и предаторе.

Чак и језик предаторски говоре, чак и писмо предаторско користе.

Такви, необразовани и неосвешћени Срби, нису ни за шта друго до ли за бело робље!

Надаље, они су нам свуда, на сва кључна места, од дна до врха, подметнули своја кукавичја јаја.

Шта то значи?

То значи, да су они лабораторијски створили а нама подметнули (будући да поседују веома висока знања и сазнања из космичких технологија) лажне, вештачке,  хибридне, лабораторијске Србе, које смо ми, из незнања и неосвешћености, прихватили као своје, као стварне и истините Србе.

На свим кључним местима у Србији (од политике, преко војске и економије, па све до културе и образовања) постављени су лабораторијски, вештачки, лажни, клонирани Срби, чији је, први и главни задатак, потирање и уништење свега србског.

Нико о овоме или не жели или, пак, не сме да прича.

Они који знају, који су проникнули у тајне наших душмана, немају приступа званичним медијима; а и кад имали приступа медијима, опет не би имало никакве сврхе, зато што је србски народ већ дуже од једног столећа васпитаван тако да не верује овим србским посвећеницима који откривају све јавне и тајне завере против Србства.

Наши душмани све, буквално све, надзиру и контролишу унтар србског корпуса, унутар србског бића.

Они, с једне стране, већ вековима творе и спроводе завере против нас, а, с друге, пак, стране, све чине да убеде неосвешћен и бесловестан пук, како никакве теорије (и праксе) завере нема, и, како је сва та прича о теорији завере најобичнија уобразиља и фикција умно и душевно оболелих србских посвећеника!

Све теорије завере против Срба постају стварност, постају пракса завере, зато што лажна, необразована и бесловесна србска културна и интелектуална елита унапред извргава спрдњи и подсмеху сваког оног ко проникне у тајне науме атлантистичких завереника.

Када србско питање сазерцавамо са тајног духовног становишта, онда дођемо до познања, да је за сва србска страдања, у двадесетом веку, најодговорнија управо та и таква – лажна, необразована, непросвећена, неосвешћена и надобудна – србска културна и интелектуална елита.

Оно што зовемо србском интелектуалном елитом то је, уистини, атлантистичко-рептилска испостава унутар србског корпуса.

Ми сада присуствујемо последњем чину моралног и духовног растакања србског бића, као и завршници разарања и растурања србске државе.

Ово је истина и познање из унутарњег бића, из Акаше.

Србски народ је замађијан и хипнотисан, тако да не види што види, нити, пак, чује што чује.

Кад један народ изгуби вертикалу – он је духовно и стваралачки мртав народ, иако привидно и даље постоји у свету!

Највећи непријатељи Србства, у овоме су веку, инкарнирани у самом србском корпусу, да би из унутарњег бића уништили Србство и поништили србску државност.

Оно што зовемо србским корпусом – не знам да ли се спасити, али, осећам и знам, да ће се спасити мањина пробуђених и освешћених Срба, оних Срба који су дубоко свесни своје древности, свог ведског, хиперборејског и божанског порекла.

Уосталом, онај ко спасе себе, спсао је и Род и Васељену.

Лирски записи

 

Нема суштаствених и коренитих промена у Србији све док се не срушни атлантистички, а то ће рећи, предаторски и паразитски, систем вредности, и на његово место постави србски, православни и хиперборејски систем вредности, православни систем вредности у којему ће најбољи и најплеменитији – по вертикали најбољи и најплеменитији –  увек и свуда избијати у прве редове србскога друштва.

Један народ, као и једно друштво, не може да опстане, не може да бива и постоји, без космичке и божанске вертикале.

Тамо где нема космичке и божанске вертикале – све је мртво, мочварно, трулежно и смрадно.

Нема политике, нема словесне и мудре политике, у једном друштву без вертикале.

У таквим друштвима – политика је чиста предаторска и паразитска манипулација свести бесловесних маса.

Зато су политички избори у оваквој, свачијој и ничијој Србији, чиста манипулација свести, и чиста циркусијада.

Сувишно је и бесмислено оснивање нових политичких и родољубивих странака и партија, зато што сам накарадни атлантистички (предаторски и паразитски ) систем вредности све унапред изокреће руглу и спрдњи, а сваку самосвојну, србску и православну идеју, већ у самом заметку обесмишљава и поништава.

Стога сматрам, да нама нису потребне нове странке и партије, већ нове, јаке, здраве и снажне личности које су кадре да сруше и пониште атлантистички, предаторски и паразитски, систем вредности, те да на његово место васпоставе србски, православни и хиперборејски систем умних, духовних и стваралачких вредности.

Док то не освестимо и не учинимо, никакве се промене набоље неће догодити у Србији.

Србско друштво није поробила атлантистичка војска, већ атлантистички, предаторски и паразитски систем вредности.

Наш подмукли, потуљени, лукави и смрдљиви непријатељ делује и дејствује преко наше свести, преко нашег најдубљег унутарњег бића.

Кад ово схватимо и освестимо, ми ћемо тада бити само на један корак до коначне и потпуне слободе.

Лирски записи

 

Уместо: пишем ћирилицом, требало би рећи: пишем србском азбуком.

Или: пишем србицом, пишем в(е)лесовицом.

Велес је, између осталог, и бог писмености.

Он је творац србске азбуке.

А србска азбука је произишла из Перунових руна.

Руне су древно србско, ведско, хиперборејско праписмо.

Није правилно рећи: пишем ћирилицом.

Зато што се творац србске азбуке не зове Ћирило (Кирило), већ Велес.

Немојмо слушати наше душмане, творце лажне повеснице.

Нека наши душмани пишу ћирилицом, а ми ћемо писати србском азбуком – србицом в(е)лесовицом.

Можда је другим народима Ћирило и подарио писмо, али ВедСрбима, Белим Србима – зацело није!

Србска надмоћ јесте у србској самосвести и србској самосвесности.

Изван свег овог грдног

безумља, безнађа и бесмисла;

изван све ове грдне

смутње, пометње и каљуге;

изван свих ових грдних

варки, лажи и обмана,

постоји један свет

наших богова древних;

 свет у Лепоти, Истини и Љубави;

 свет тајинствен, тајносан

и невидљив за људе;

свет из којега смо дошли,

и у који се,

на крају,

враћамо.

Кад победиш страх,

 онда си победио

 све непријатеље своје,

јер су сви непријатељи твоји

 рођени из страха твојега

 који се у срце твоје

дубоко увукао.

Лирски записи

 

Најлепше сам са својим оцем диванио и беседио кад сам покрај њега бдео на самртном одру.

Све оно што нисам стигао да му кажем док је боравио у свету, испричао сам му те зимске ноћи док сам поред њега бдео.

Између оца и сина увек остаје нека неиспричана прича, нешто што никада не стигну један другом да испричају и пренесу за земаљског живота.

Отац је једног зимског сунчаног дана умро напречац, од срца.

Био је у шездесет и првој години, а ја сам тада имао тридесет и пет.

Пожелео сам, у тренутку, да останем сам поред очевог одра.

Замолио сам ближње да се повуку у суседну собу, а ја сам сео наспрам очевог узглавља утонувши у своје унутарње биће.

Био сам у неком чудесном, несвагдањем стању духа и свести.

Сазерцавао сам очев лик из свог најдубљег унутарњег бића, из тихујућег и сневајућег суштаства.

Био сам истовремено и у будном и у сневајућем стању.

Нисам у том трену осећао никакву тугу.

Чудно је, али заиста нисам био тужан.

Као да се ништа није догодило.

Као да је отац још ту, негде поред одра, негде у неком кутку собе.

Као да ме и види и чује.

Истовремено сам осећао, и био свестан тога, да је отац обавио своје земаљске задатке.

Убрзано је живео, убрзано сагоревао па је пребрзо и напустио овај свет.

За шездесет година боравка у свету, много је тога видео и доживео.

Имао је три живота у једном животном току.

Са седамнаест година преживео је, неким чудом, тешку неизлечиву болест.

Са двадесет година успео је – ко зна чијом милошћу и ко зна каквим чудом! – да се отме крвницима и да се спасе испод ножа.

Догодило се то негде у босанским врлетима, у глуво и мрачно доба ноћи.

Са двадесет и две године, негде на Сремском фронту, био је, од преког суда, осуђен на смрт стрељањем.

Помиловање је стигло, буквално, у последњем часу; било је остало још три минута до стрељања.

Отац је два пута гледао смрти у очи.

Отац и смрт гледали су се две вечности лицем у лице.

Не знам још никога ко је два пута гледао смрти у очи.

Знам за оне – што из живота, што из литературе – који су се по један пут срели са смрћу, али да се неко два пута сретне са смрћу у једном животном току – заиста, не знам!

Написао сам и објавио многе песничке, књижевне и ине уметничке књиге, но књигу о својему оцу, и о његова три живота у једном животном току, нисам могао да напишем.

Покушавао сам у неколико наврата, али ми се, напросто, није дало.

Књигу о оцу никада написати нећу.

Питао сам се толико пута у осами, у ноћима тиховања, зашто ми измиче, зашто ми се не да да напишем књигу о оцу, будући да такве књиге и таквог животног пута нигде у књижевном свету нема..!

А онда сам, изненада, како то обично и бива, добио одговор из Акаше, из свог најдубљег унутарњег космичког и божанског бића.

Отац је наставио свој живот кроз мене, и његова животна књига живи и даље у мени.

То ми је и отац потврдио својом изјавом, када ми је треће ноћи дошао на сан.

Био је свечано обучен, као за венчање.

Био је ведар и насмејан, а око њега је титрала млечно-бела светлост.

У руци је држао књигу у тврдом повезу са златотиском.

Рекао ми је: сине, онако је како си ми причао!

Постоји живот после смрти… Ово је Књига Живота…

Како је изненада дошао, тако је изненада и отишао.

После тог сна никада више нисам туговао за оцем.

Увек бих певајући одлазио на његов гроб.

На његовом гробу, и дан-дањи, после толико лета, осећам праискону радост и милину, осећам божанско смирење и блаженство.

Изиђи из ума

и уђи у вечност,

јер си у вечности боравио

пре него што си

у ум свој ушао.

 

Твој ум те спречава

да видиш свет

онаквим какав

 уистини јесте.

Лирски записи

 

Некада пожелим да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа.

Да сам космички сан.

Тешко је бити човек!

А још теже је остати човек, и отићи са овога света као човек.

Бити човек, то је истовремено и велики благослов и велико проклетство.

Бити словесно, свесно и освешћено биће – то је велики благослов, велика милост, велика одговорност и велико проклетство.

Пре или доцније, сваки се словесни и освешћени човек умори од космичке одговорности што је човек.

Осећао сам то и раније, али сам вечерас први пут тога постао свестан.

То ме већ одавно мучи.

Данима се и месецима будим са осећањем нелагодности, мучнине, тегобе, тескобе и притајене, дубоко скривене, грижње савести.

До вечерас нисам знао откуда је и зашто то.

То је отуда што сам човек!

А тешко је, заиста тешко, бити човек.

То је истовремено и космичка одговорност и космичка тескоба.

Одговорност над тиме што си човек, а у исти мах и притајени страх: докле ћеш, и да ли ћеш моћи до краја да останеш човек?!

Толико сам пута пожелео да се већ једном заврши овај мој земаљски животни ток, пожелео сам да одем одавде, да зароним у дубок и предубок у космички сан и, да се никада више не родим као човек.

Јер, тешко је, уистини тешко, бити човек!

Ма шта човек чинио или не чинио, увек ће и вазда грешити.

Грешиће из најбољих, из најплеменитијих и најузвишенијих намера.

Грешиће и кад највише добро има на уму и у свести!

Да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа – не бих се никада тако осећао.

Да сам, рецимо, дрво, био бих миран, спокојан и блажен, и живео бих све време у стању унутарњег тиховања, у некој врсти космичког сна.

Не бих стрепео, не бих страховао, не бих био оптерећен одговорношћу, не бих размишљао о добру и злу, не бих ни о коме и ни о чему судио.

Следио бих свој унутарњи пут космичког тиховања и космичког сна, и живео овај тренутак, ово вечно сада.

Сваки би ми тренутак био вечност – да сам дрво!

Тешко је и претешко бити човек.

Свим бићима изнад, и свим бићима испод, лакше је него човеку.

Ниједно биће изнад, и ниједно биће испод, не мучи и не тишти то што човека мучи и тишти.