Петар Луковић (Извор: Википедија) 
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Некада су људи и вилењаци живели заједно.
Били су једни поред других, били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.
Између једних и других, у Златно Доба Стриборије, бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.
Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему били слични белим и плавим вилењацима.
Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.
Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и знања.
02
Србија некада бејаше земља белих и плавих вилењака.
Највећи србски јунаци, највећи србски ратници, песници и певачи, живели су у пријатељству са вилама и виланима.
Виле бејаху сапутнице србских витеза и ратника, сапутнице србских лутајућих песника и певача, а биваху и верне посестриме србских див-јунака.
По једном древном предању, највећи су србски јунаци управо и рођени из чулне љубави између виле и човека.
То нам откривају и србске народне песме, не само епске (јуначке), већ и лирске (женске).
Сваки је знаменити србски јунак имао посестриму вилу, која му је притицала у помоћ кад год би се у великој невољи нашао; а и сваки би се србски народни песник и певач, на почетку свог певања, обраћао са благодарношћу својој вили заштитници, да га надахне, да га поведе у духовне светове, те да песму дивотну испева.
03
Рећи ћете: па то су бајке!
Да, јесу бајке, али су управо у бајкама и највеће истине о нама.
У бајкама, причама и митовима јесте душа народа, јесте срце народа, јесте повест народа.
Народ без бајки, прича, песама и митова јесте духовно мртав народ.
Сада вам је јасно, зашто наши вековни душмани и смерају да нам пониште бајке, песме, приче и митове.
Без наших бајки, митова, прича и песама – ни нас неће бити!
04
Последње племе белих вилењака, које је обитавало у моћним буковим шумама између Златибора, Златара, Голије и Јавора, напустило је Србију средином прошлога века.
Тада су, а управо у тим пределима, почели и горски исцељујући извори изненада да усахњују.
Са повлачњем вилењака, и вода се повукла у дубину и, усахнула.
05
Ови су се лирски записи догодили благодарећи мојему врлом пријатељу Милану Пуалићу, који ме данас, у сутон вечерњи, а својим надахнутим причама, подсети на ова древна предања и тајна знања наших вилинских предака.
