Драган Симовић: АМЕРИКО, УБИЋЕ ТЕ ВЛАСТИТЕ ЛАЖИ!


P1170732

Америко, убиће те властите лажи!

Један човек, један народ, једно друштво, те и једно царство – не може дуго да живи у лажи.

Зато што лаж изједа, разједа и убија изнутра.

Америка ће изнутра бити и побеђена и освојена.

Америци прети најстрашнији рат – рат изнутра, рат са самом собом, рат против саме себе.

Америци не треба више ниједан спољни непријатељ –

јер је самој себи највећи непријатељ.

 Америка је већ у рату са самом собом, и то се више ничим не може сакрити.

Све је више пробуђених и освешћених Американаца, који схватају да је њихов највећи непријатељ –

Америка!

Америку ће стићи све оне лажи о Србима.

Стићи ће је Перунова Огњена Муња из Језгра звезданог јата; Перунова Огњена Муња биће одговор Ведских Богова на србски космички бол.

Империја стварана на лажима, мора и нестати са лажима!

Такав је Закон над законима.

Драган Симовић: СЛОВЕНСКИ ПУТ


dragan-simovic-portret1 (1)

 

Ако се словенски народи не уједине, онда ће бити последње робље Западне Империје Зла.

Зато што је антиславизам једина идеологија Запада у последњих тисућу година.

Језгро антиславизма јесте у Рептило-Ватикану, у латинизираним дивљим германским племенима, у јудео-кршћанству и сатано-кршћанству, као и у свим идеологијама и политичким покретима произишлим из јудео-кршћанства и сатано-кршћанства.

 Комунизам, бољшевизам, сатанизам и мундијализам – све је то рођено у змијскоме гнезду Рептило-Ватикана.

Када ишчитавамо историју света, посебице историју Европе, онда ћемо схватити, да су сви западни кршћански народи, да су сви западни кршћански дворови, у последњих десет векова, имали једну једину политику, једну једину идеологију, једну једину стратегију, једну једину идеју-водиљу – антиславизам!

Узрок и повод свих европских ратова јесте – антиславизам!

Иза свих европских револуција и преврата скрива се – антиславизам!

Европска цивилизација, са свим европским културама, уистини, и почива на антиславизму!

Антиславизам је у крви и генима свих западних народа, и они никада неће моћи да се излече од антиславизма.

Они ће пре нестати, него што ће се излечити од антиславизма.

Ово ми расни Срби, ми расни Словени, морамо да схватимо и освестимо.

А када схватимо и освестимо, онда морамо и да памтимо!

Онај ко зна и памти, никада неће бити изненађен.

Изненађен је и затечен само онај који не жели да зна, и који не жели да памти.

Срби и Руси су у двадесетом веку најскупње платили своју небудност!

Нису схватили да гаје гује отровнице у својим недрима.

Примивши са болећивости своје, у домове своје, лукаве и потуљене туђинце, они су, од истих тих туђинаца, бивали побијени у домовима својим.

Кршћанство почива на антиславизму; ислам почива на антиславизму; комунизам почива на антиславизму; сатанизам почива на антиславизму; мундијализам почива на антиславизму.

И светски банкарски систем почива на антиславизму; и светски капиталистички поредак почива на антиславизму; и све западне културе, као и све кршћанске уметности, настајале су на антиславизму.

Сатанизација Срба последњих десетлећа јесте само један од лукавих, потуљених и подмуклих видова антиславизма, што бисмо овом приликом могли назвати антисрбизмом.

За све расне Словене, за све ВедСловене, постоји само један пут – Словенски Пут!

Драган Симовић: ПРИРОДА И ТИ


dragan simovic

 

Природа има чудесне стваралачке моћи.

Природа је Божанство –

Живи Бог, у нама и око нас,

 који без престанка ствара.

Природа је Један Род са нама.

Природа и ми јесмо од истог Суштаства.

Када се нађеш у Природи (а то можеш вазда и увек, кад год пожелиш!), онда Природу сазерцавај изнутра; Природу посматрај из самог Бића Природе.

Угледаш ли дрво – онда буди дрво; угледаш ли цвет –

онда буди цвет; угледаш ли поток – онда буди поток!

Све што видиш, чујеш или осетиш – буди управо то што си видео, чуо и осетио!

Ако Природу посматраш извана, тада нема доживљаја.

Нема истинског стваралачког доживљаја.

Тада не видиш ништа; не чујеш ништа; не осећаш ништа!

Природа је Све.

И Све је у Природи.

Природа и ти нисте раздвојени и разједињени – не, ви сте Једно Биће проткано мноштвом тананих светлосних и стваралачких нити!

Ти си преко Природе и кроз Природу повезан са најудаљенијим звезданим јатима.

Сваки трептај твоје душе осетиће се у свим звезданим јатима, у свим видљивим и невидљивим световима.

И опет, све што допире из дубине ПраВасељене –

текнуће се, неким тајинственим путима, и твојега бића!

Ако желиш да будеш слободна личност – онда се не одвајај од Природе; ако желиш да будеш стваралачка личност – онда сневај, маштај и стварај заједно са Природом!

http://www.youtube.com/watch?v=bQk8gk0kaXQ

Драган Симовић: ПРИРОДА И ТИ

Опремио Стари Словен

Драган Симовић: ИЗДАЈСТВО КАО КАРМИЧКА БОЛЕСТ


Песму посвећујем свим оним дивним ВедСрбима и ВедСрбкињама, што ми припомажу да песнички дејствујем у овоме свету.

Нека су благословени од Богова и Предака!

 

 P1170732

Све се дешава и решава у вишим духовним световима, па се из виших духовних светова само пресликава на Земљи.

Издајство је, као тешка кармичка болест, захватило Србско Биће у овом нараштају.

Овај нараштај је, можда, најотпалији од свих србских нараштаја кроз многе векове.

Ако ствари сазерцавамо са становишта тајне духовне науке, онда имамо пред собом праслику како хоризонтале тако и вертикале.

Погледамо ли свет по хоризонтали, онда видимо да се, у овоме тренутку, ни у једном народу није догодио такав духовни и морални пад као у Срба.

У овоме трену, уистини, нема народа у свету, који се по издајству (издајству својега Предања, своје Вере, својега Мита, својих Предака, својих Духовних Вредности) може поредити са Србима.

Погледамо ли свет по вертикали, онда ћемо видети и препознати оне ретке расне Србе (ја их зовем ВедСрбима); каквих је бивало у свим нараштајима, у свим вековима; који, чак и да се уједине, у овоме часу не могу да учине за Србство ништа више од онога што већ самостално и самосвојно чине.

Ово мало преосталих расних Срба, који нису захваћени тешком кармичком болешћу издајства (зато што је, са становишта ведске духовне науке, издајство кармичка болест, болест бића, духа и душе), морају да буду мудрији него икад, и да се чувају, да чувају једни друге,  за нека будућа и боља времена, када буде отишао овај издајанички нараштај.

У овоме часу, освешћени србски родољуби морају да дејствују, чине и раде, превасходно, на пољу духовног буђења и освешћивања Срба.

Да се удружују, уједињују и повезују преко разних друштвених мрежа; да стварају Србско Духовно Језгро зарад будућих нараштаја.

Сваки оружани вид борбе, у оном класичном смислу, зарад спасавања посрнулог Србства, морају да избаце из Свести!

Морају да избаце из Свести, јер је, у овоме трену, бесмислено и сумануто ући у оружани рат, када је више од две трећине Срба захваћено тешком бољком издајства.

Самосвесни и самобитни србски родољуби морају бити свесни, да им подједнака опасност прети како извана тако и изнутра.

Штавише, можда им изнутра прети и већа опасност него извана!

Надаље, ведсрбски родољуби морају да знају, да је ово посрнуло Србство, у овом изрођеном нараштају, пуно ура-патриота и буђелар-патриота.

Ти су још и опаснији од јавних издајника.

Са издајницима макар знаш на чему си, али ови, назови патриоти, јесу потуљени и подмукли.

Њима је Србство у хорском урлању и у новчанику.

Они купују и продају Србство!

Такве сам виђао деведесетих година прошлога века; такве виђам и данас.

Србија је пуна, и препуна, ура-патриота и буђелар-патриота!

Ова и оваква Србија, напросто, мора да нестане, да би могла да се роди једна Нова и Будућа Србија –

 Србија расних Срба, Србија ВедСрба!

Овом приликом, опомињем и оне дивне расне Србе, самосвојне и самобитне ВедСрбе, који бораве на Косову, и за које је Србство светиња.

Будући да обитавам између Београда и Панчева, и будући да сам пропутовао Србијом, могу вам рећи, да у свеколиком Србству, у овоме часу, једва да има три посто самосвесних и самобитних расних Срба који су кадри да се жртвују за Србство.

Што се Београда тиче, ту расни ВедСрби имају више непријатеља него у Берлину!

Мој вам је савет, расни ВедСрби, да дејствујете на дуге стазе у духовним пространствима, и да се држите само Србства по вертикали!

 Србство по хотизонтали је под великим знаком питања?!

Ето, рекох вам ово, и писах, а ви чините по души својој!

http://www.youtube.com/watch?v=Lwxm8SoWJxI&list=UUx3HfyR9Bb_AN1SMat3hfgw

СТАРИ СЛОВЕН

Драган Симовић: ИЗ ЛЕТОПИСА АКАШЕ

Драган Симовић: БОЖАНСТВО ТЕСЛИНО


dragan-simovic-portret1 (1)

 

Једно песничко промишљање и просневање,

 на дан када је рођен Никола Тесла.

 

 

Онај ко Теслу сазерцава са становишта тајне духовне науке, и ако то сазерцавање потраје годинама, тај мора у Тесли видети оваплоћење Божанства.

Једна будућа духовна наука (а све науке у будућности морају бити духовне!) –

те када се човечанство буде узнело на виши ступањ Стваралачког Духа, – говориће и сведочити о Тесли као о оваплоћеном Божанству.

Оно што је Тесла створио, што је предао људскоме роду, за све будуће векове, то не би могли да остваре ни највећи генији човечански!

Теслина остварења, Теслини изуми, и свеколика Теслина дела, све то, уистини, превазилази и надилази све што је људски род икада у повесници планетарној створио.

Ми грешимо када о Тесли говоримо као о највећем људском генију, зато што је Тесла више од људског –

он је Божанство које је боравило међу нама!

У тајним ведсрбским и ведруским белим братствима, Тесла се прославља као живи ведсрбски Бог.

Први који је у Тесли препознао оваплоћење ведсрбског Божанства, био је Свами Вивекананда, велики ведски (аријевски) посвећеник, учитељ и философ, који је Ведска Знања открио и предао западном човеку.

После сусрета са Теслом (а сусрет је потрајао неколико часова), Вивекананда је, излазећи из Теслине лабораторије, и обасјан чудесном светлошћу, гласно, да сви чују, рекао својим ученицима: Међу нама обитава Живи Бог под именом Никола Тесла!

Само ретки посвећеници знаду (зато што се Теслине оностране визије са сврхом скривају од јавности), да је Тесла разговарао са муњама, и да је муње доживљавао као духовна бића, као божанства.

На питање једног од пријатеља посвећеника, на којем језику разговара са муњама, Тесла је одоговорио да зна многе језике, али да са муњама превасходно разговара на праизворном србском.

На поновљено питање пријатеља из тајних духовних кругова, зашто баш на србском разговара са муњама, Тесла је шкрто одговорио:

Зато што муње имају имена србских богова!

Онај ко пожели да о Тесли размишља, промишља и, да га сазерцава, мора да изиђе из поља званичне, позитивистичке и материјалистичке, науке (стога што је поље званичне науке веома скучено и тескобно за свеобухватно сазерцавање једног Божанског Духа), те да Теслу сазерцава у космичким и духовним пространствима, изван земаљског и варљивог престорно-временског пространства.

Тесла није обитавао само у прошлости, већ је и наш савременик, и биће савременик свих будућих нараштаја, јер није од овога света.

Он се из виших светова низвео на Земљу, као један од нас, да би нам открио Тајни Пут Светлости.

Тесла се у времену које долази, и које је већ дошло, прославља и обожава, диљем и широм света.

Он је Посвећени ВедСрбин који је у божанској љубави  стварао за свеколики људски род.

Многи га народи доживљавају као својега; многи га посвећеници виде као утеловљење Божанства.

Једино Посвећени ВедСрб може да припада свима, може да припада свеколиком човечанству – јер то и јесте ведсрбски Завет: Посвећени ВедСрб јесте Божанство које је изнад свих земаљских привида, варки и опсена.

Дивно је што многи народи својатају Теслу (јер прослављајући Теслу, они и ВедСрбство прослављају!), само један народ (један једини народ!) нема права да својата Теслу, а то је онај народ који и дан-дањи кличе: Србе на врбе!

Како имају образа, како имају части, да својатају Србина Теслу, они који су над Србима извршили најстрашнији, најгрознији злочин у повесници људскога рода?!

http://www.youtube.com/watch?v=Lwxm8SoWJxI&list=UUx3HfyR9Bb_AN1SMat3hfgw

СТАРИ СЛОВЕН

Драган Симовић: ИЗ ЛЕТОПИСА АКАШЕ

(видео)

Драган Симовић: О СВЕТОМЕ ХРАСТУ


P1170732 

 

Србијом влада простаклук.

Празноглави, тупоглави, бандоглави и безглави владају Србијом.

Простаклук ове владе (која ни почему није србска!), открива се на сваком месту, на сваком кораку, у свакој прилици и неприлици, и у свакој несувисло (и језички неправилно!) изговореној или промуцаној речи.

Ако један човек из самог врха владе каже, да га није брига за седам векова стар храст, који је свето дрво, свети запис и родослов србскога рода, већ да њега искључиво занима пут који мора (баш туда!) да прође, и при томе још бесловесно вређа оне који желе да заштите ту светињу, онда нам је јасно ко је и чији је тај човек, и на којему је ступњу свести и образовања.

Више вреди тај свети храст, него цела тобожња србска влада са свим министрима, саветницима и сарадницима!

Више сведочи тај храст о Србству и Србији, него све владе србске (а туђинске!) у последњих седамдесет година!

У том храсту има више мудрости, него у свим владама србским од стварања Брозоморне Југославије до дана-дањег!

Философија дебелог црева, коју заговарају све простачке србске владе свих ових минулих десетлећа, и довела је Србство и Србију у ово безизлазно стање.

Али, има ту још нешто, много важније од свега реченог, будући да се у прећутаноме скрива права намера.

Они су наумили да посеку тај свети храст, не зато што им смета у изради (ауто)пута, већ што знају (а то знају и њихови покровитељи са Запада!) да је тај храст жива србска повесница, жива србска паметарница, и, надасве, да је тај храст веза са Божанским Прецима који су узнели и прославили Србство.

Знају они, а лукави и потуљени јесу, да је за расне, словесне и ведске Србе, од праискони до данас, храст –

свето и божанско дрво, хлебно дрво, Дрво Живота!

 Сви древни и свети обреди вршени су испод храста, и  око храста: заклетве, завети, просидбе, веридбе и венчања.

На кори храста уписивана су имена тек рођене деце.

Под храстом су дизане буне и устанци; под храстом се и коло ратничко водило.

Храстов жир је вековима прехрањивао србске породице, србска племена, па се стога и зове хлебно дрво.

Посећи храст – то је велик грех, уистнни, грех који се не прашта.

То зна, то мора да зна, сваки расни Србин, а изрод србски – то не може ( и не мора) да зна!

Драган Симовић: О ВЕЛИКОМ СВЕОПШТЕМ РАТУ


dragan simovic 

Већ се увелико води велики свеопшти рат.

Рат између људи и звериња у људском обличју.

Рат између Светлости и Таме.

Рат између словесних и бесловесних.

На западној страни, Америка окупља хуманоиде, рептиле и звери око себе, и прети затирањем свеколиког слободарског и словесног човечанства.

Америка представља праисконо Зло које жели да завлада светом, да утули и последњи зрачак слободарског духа.

На источној страни, Русија покушава да окупи свеколики разједињени слободарски свет, те да заустави праисконо Зло у надирању.

Зарад будућности човечанства, Америка не сме да победи у овоме свеопштем рату.

Ако би Америка победила, тада би за дуго времена било свршено са слободарским и стваралачким бићем човечанства.

Ако би Америка победила, човечанство би (можда, заувек!) изгубило своју душу.

Америка оваква каква јесте (удружена са свим силама зла овога света), има две опречне могућности: или да нестане (да би човечанство могло да иде напред ка Будућности), или да се преобрати, те да и сама почне да ради за Светлост.

Када говорим о Америци, онда не мислим на разне и различне народе који обитавају на тлу Америке, који се називају Американцима и који су такође жртве амричке тираније, већ на Америку као инкарнацију свеколиког планетарног и космичког Зла; на Америку која тиранише како свој народ тако и све ине народе у свету.

Говорим о Америци која није Америка америчких народа, већ приватна планетарна терористичка организација направљена од хуманоида мрачнога света, која већ одавно осујећује, омета и успорава сваки духовни и научни развој словесног човечанства.

dragan simovic

http://www.youtube.com/user/starisloven14

Опрема СТАРИ СЛОВЕН

Линк до мојих песничких видео записа на ју тјубу!

Драган Симовић: ЗАКОН ПРОТИВ АНТИСЛАВИЗМА


dragan simovic

 

 

Ако желимо да нас други народи уважавају и поштују, онда морамо отпочети, већ овога часа, да сами себе уважавамо и поштујемо.

Најпре морамо написати и усвојити закон, по којему нико у Србији, као и у другим србским земљама, неће смети да вређа Србе, да вређа србску националност.

А у договору са Русијом, Белорусијом, Украјином, Пољском, Чешком и Словачком, радити на томе, да се усвоји свесловенски закон, по којему ће бити строго кажњиво вређање и ниподаштавање Словенства.

Да се, песнички речено, усвоји закон против антиславизма, нешто попут антисемитизма.

По том закону, нико неће смети, без последица, да омаловажава и ниподаштава највећу евроазијску расу.

Антиславизам да буде кажњив, ако не више, а онда макар колико и антисемитизам.

Према Словенима не сме више некажњено да се шири расна нетрпељивост и мржња!

Свеколика словенска верска, културна, уметничка, цивилизацијска и духовна остварења морају да се уважавају и поштују.

Посебно би ваљало ставити нагласак на словенску Родну Веру, будући да је управо Родна Вера потка и основа СвеСловенског Словесног Бића.

Ако нисмо кадри да сачинимо, напишемо и сложно усвојимо овај закон, онда ми, Словени, нисмо достојни ни да живимо!

Све време над свима нама лебди једно тако просто питање, које сам самоме себи одувек постављао: По чему су неке друге расе вредније и боље од словенске расе?

Зашто је свуда у свету, рецимо, строго кажњив антисемитизам, дочим нигде у свету, па и у самим словенским земљама, уопште није кажњив антиславизам?

Очито, ми смо Словени сами негде затајили!

Са србског, са словенског становишта, антиславизам мора бити строго кажњив, зато што су Словени у двадестом веку били највеће жртве антиславизма.

P1170732

http://www.youtube.com/user/starisloven14

Они који воле моју лирику, могу са ју тјуба да преузимају моје песме као видео записе.

Све то посвећенички опрема ВедСрб који се потписује као Стари Словен.

Драган Симовић: ДРЕВНИ КУЛТ УРА


dragan-simovic-portret1 (1)

 

У древних ВедСрба постојала је каста Ура – великих посвећеника, песника и жреца, чија је света дужност бивала да чувају Језик, Веру, Знања и Душу Рода.

Они су имали своје Тајне, о чијем значењу, смислу и суштаству ниједан туђинац, ниједан иноверац и иноплеменик, није смео никада, и нипошто, било шта, да дозна.

Ако би се догодило (а то није смело да се догоди!) да туђинци открију Култ Ура (а то су управо Тајне), онда би Род био кажњен од Богова, тако што би изгубио духовне моћи.

Ово вам казујем из двају разлога:

 Први разлог – да знате да је реч култура преузета из ведсрбског језика (Култ Ура);

други разлог – да схватите да без културе (Култа Ура) једног народа, нема ни самог тог народа!

Убијање Србске Културе (Србског Култа Ура) јесте убијање, сатирање и затирање Србства.

Када нам убију Језик, Писмо, Поезију, Уметност, Духовност (а што и јесте Велика Тајна, а што и јестe Култ Ура!), онда је свршено са нама; свршено за сва времена!

Они који казују да Србија мора најпре економски и материјално да ојача, па тек потом да развија и негује своју културу, јесу лукави, потуљени и подмукли непријатељи Србства.

Они ће, управо они, само ако још неко време остану на власти, буквално и дословце сасма разорити и уништити Србство.

Можда ће Србија у међувремену економски и материјално да ојача, али тада више у Србији неће бити Срба, неће више бити Србства!

Оно што се буде звало и називало Србима, неће имати никакве везе са Србством.

Јер без Србске Културе (без Србских Тајни Бића и Суштаства) нема ни Срба!

Срби без Србске Културе јесу неки мешанци и мутанти, који немају ни слова ВедСрбског!

За Србију без Србске Културе, без Србских Великих Тајни, без Бића и Суштаства Србства, ево, и јавно изјављујем: ја први нећу да се борим!

Такву Србију, заиста, ничим не желим да браним!

Таква Србија, за мене, не постоји; нити је игда  постојала, нити ће икад постојати!

Нека такву Србију бране изроди и србомрсци, глобалисти и мундијалисти, јудеокршћани и евроунијати; нека је брани ко год хоће и жели, али, расни и освешћени, самосвојни и самобитни ВедСрбин, уистини, у таквој Србији нема шта да брани!

P1170732

http://www.youtube.com/user/starisloven14

Линк до мојих песничких видео записа!

Опрема СТАРИ СЛОВЕН.

БРАЋА СТОЈАНОВИЋ – НАЦИОНАЛНИ И ГРАЂАНСКИ ПРИМЕР СРБА ИЗ ПРИЈЕДОРА


приредио: Милован Малић

Средином XIX вијека Симин отац, Гавро Стојановић (1825-1910), знао је већ за пет генерација својих предака, и за најстаријег од њих, кнеза Вуковоја Јакшића, који се почетком ХVIII вијека из Невесињског поља са породицом доселио у Босанску Крајину, у село Миску Главу изнад Приједора. Старији Вуковојев син, Петар, постане ту кнез и његови се прозову Кнежевићи; њихови бројни огранци и данас настањују то село. Други Вуковојев син, Милан, имао је сина Стојана, и од њега се његови потомци не називају више Јакшићима, већ по њему Стојановићи. Oд једног Стојановог сина, Николе, насљедну су линију кроз три кољена чинили свештеници: прво Илија, па онда Гавро, па на крају Симо.                                                                                                                                                                                  Поп Гавро Стојановић, „снажан и велики човек, енергичан као и његови преци“, судећи по архивској докуменатацији и записима његових потомака, био је значајан, а остаће и забиљежен у сјећањима својих сународника и суграђана, не само по стаменом живљењу у једном суровом времену већ и по храбрости и упорности с којом подиже, кроз дуги низ несигурних година, парохијалну цркву у Козарцу.                                                                                                                                                               Симо Стојановић је у задарску богословску школу отишао 1872 .године послије ткз. „великог пожара“ који је опустошио Приједор и у којем је изгорјела и породична кућа свештеника Гавре – Гаврила Стојановића, његовог оца. Послије те паљевине свештеник Гавро је послао једног сина, Теофила, у Београд да учи гимназију, а другог Симу, у Задар на богословију, његов трећи син Душан је умро са шест  година живота 1896. године.  Симо Стојановић завршава богословију уз велике напоре и мукотрпан рад и враћа се у породичну кућу у Приједору гдје оснива своју породицу са Јованком  Вујасиновић, кћерком свештеника из Дубице. Тада већ прото Симо Јовановић и његова супруга Јованка  стичу деветоро дјеце: Георгину, Персиду, Јелисавету, Драгињу, Милицу, Младена, Сретена и Драгутина. Сва дјеца су била одгајана у духу правосавља. Из тако угледне породице потекла су поколења учених  и образованих потомака, надалеко познатих.

sreten stojanovicАКАДЕМИК СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

Сретен Стојановић, крупан и стасит, са пријатним басом и отвореним погледом,био је природа која је привлачила људе својомсигурношћу, неуништивим оптимизмом и здравим народским хумором ; он је био њежан према породици, благ према пријатељима, умео је да слуша и да чује, да се прилагоди, да попусти, да прећути , да увек заштити своје интересе , али и да грмне на оне који му сметају у пословима, да лупи шаком кад је требало, да саспе у лице све што је мислио. Такав какав је био, уз то весео, добар певач, пун прича и досетки, бистар и промућуран, понекад  Давид Штрбац,  он је имао све што је потребно за живот међу људима и са људима.                                                                                     Рођен је у Приједору 1898. године у православних који су генерацијама проповедали и веру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто своје, али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији. Управо је из такве патријахалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље и тако укорењен, неодступајући од најдубљих и непромењивих моралних начела, провео је цео живот: од припадништва младобосанском покрету због кога је као малолетник, ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију од авантуристичког краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог светског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма после Другог светског рата, итд. Познанство, а потом и пријатељство са загребачким лекаром др. Ђурицом Ђорђевићем и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне уметности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта уметника, књижевника и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије право у Беч почетком 1918. године (а следеће у Париз). Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна кретања пред коначни слом црно-жуте монархије чији је још увек био поданик. Дубоко  захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну где је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу сместа био укључен у стварање прве Југославије – будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује четничким одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету.       1919. године у парадној четничкој униформи, добијеној од Станислава Кракова одлази у Париз на најбоље уметничко школовање у том времену, које му није омогућило искључиво потребну едукацију, већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа највећих светска метропола када је ријеч о уметности тог доба.Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. После пресељења у Београд, озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачким радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у уметничком животу и, пише ликовну критику и, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних, или друштвених проблема тог времена, држи популарна предавања о уметности, ствара породицу, путује… Након завршетка Другог светског рата, који је са породицом провео у Београду и где га је затекла вест о тргичној смрти брата др. Младена Стојановића, Сретен Стојановић се поновоангажује на многим функцијама: секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије уметности,  уредник часописа Уметност, у Просвети покреће едицију Сликари и вајари ( објављено 18 монографија српских уметника), професор је и декан на Академији ликовних уметности у Београду, постаје члан Српске академије наука и уметности 1950. године (што му је заправо било и једино друштвено признање које је икада добио) итд. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највреднијих скулпторских опуса у српској уметности XX века који је добио заслужено место и адекватну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама. Родном Приједору је  уступио значајан фонд својих радова који данас услед ратних и других неприлика на жалост није  доступан публици. Његово се дело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене уметности у Београду, а на отвореним просторима и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајних монументалних композиција.

 

 

mladenДр МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ

Старији брат Сретена Стојановића, др Младен, рођен је у Приједору 1896. године. Основну школу завршио је у непосредној близини породичне куће, а затим га отац Симо шаље у тузланску гимназију, где за њим креће и млађи  брат Сретен. У Спомен кући др Младена Стојановића налази се документ којим су се браћа Сретен и Младен заклели оцу да ће марљиво учити гимназију. Као гимназијалци били су повезани са организацијом Млада Босна. Послије атентата на престолонаследника Фердинанда, 3. јула 1914. Младен и Сретен су ухапшени у Сарајеву. Младен је осуђен на 16 година робије и после 3 године је амнестиран. 1918. одлази у Беч гдје докторира на Медицинском факултету, а у родни Приједор се враћа 1930. Отвара приватну амбулатну, а сиромашне суграђане лијечи бесплатно. Често је говорио: Највећа су ми награда захвалне очи болесника, које се придижу и у живот враћајау.

Када је на почетку Другог свијетског рата формирана НДХ на територији Босне и Херцеговине др Младен Стојановић покреће устанак и организује сеоске страже, како би српски народ спасао од усташког терора. У његове страже, која нису имале идеолошких обележја, комунисти убацују своје људе који му преузимају команду и на крају га ликвидирају априла 1942., пребацујући кривицу за то убиство на четнички одред ЈВуО, којим је командовао Рада Радић, ртезервни официр и трговац из Приједора. 

Према свједочењу Драгутина Ивића са Козаре, др младена Стојановића су у селу Јошавка убили Коста Нађ, Јосип Мажар Шоша и Бошко Шиљеговић. По завршетку рата др Младен Стојановић је проглашен за народног хероја као и сва тројица његових убица.

 

извори:

1.Портрет Симе Стојановића – Младенко Саџак, 2003.

 2.Сретен Стојановић–Југословенска галерија уметничких дела, Београд, 1998.