Политичка понерологија

Научна студија о природи зла прилагођена за политичке сврхе

Андреј М. Лобачевски

Оригинални наслов књиге: Political Ponerology

– A science on the nature of evil adjusted for political purposes

Превод: Арја, Зоран, Драган и Борис

Извор: galaksija.com

Приредила редакција СРБског ФБРепортера

+++

 Садржај:

Предговор уредника

Предговор аутора

Предговор издању Red Pill Press-a 

I УВОД

II ОСНОВНИ КОНЦЕПТИ

Психологија

Објективни језик

Људска индивидуа

Друштво

III ХИСТЕРОИДНИ ЦИКЛУС

IV ПОНЕРОЛОГИЈА

Патолошки фактори

Стечене девијације

Наследне девијације

Понерогенични феномени и процеси

Опчиниоци

Понерогенична удружења

Идеологије

Процес понеризације

Макросоцијални феномени

Стања друштвене хистеризације

Понерологија

V ПАТОКРАТИЈА

VI НОРМАЛНИ ЉУДИ ПОД ПАТОКРАТСКОМ ВЛАШЋУ

VII ПСИХОЛОГИЈА И ПСИХИЈАТРИЈА ПОД ПАТОКРАТСКОМ ВЛАШЋУ

VIII ПАТОКРАТИЈА И РЕЛИГИЈА

IX ТЕРАПИЈА ЗА СВЕТ

Истина као лек

Опроштај

Идеологије

Имунизација

 X ВИЗИЈА БУДУЋНОСТИ

БИБЛИОГРАФИЈА

+++

 ПРЕДГОВОР УРЕДНИКА

 “Настој бити као планина Фуџимори. С тако чврстим и широким подножјем да те ни најјачи потрес не може покренути. Толико висок да ти и највиша достигнућа безначајних људи изгледају ништавно из твоје перспективе. Кад ти је ум тако високо као планина Фуџимори, тек онда можеш видети ствари сасвим јасно. И можеш видети све силе које су на делу у обликовању догађаја и не само оних које се догађају у твојој непосредној близини.”

Књига која је пред вама, највероватније је једна од најважнијих књига које сте икад прочитали. У ствари, сасвим сам сигурна у то. Без обзира на то ко сте, којег сте пола и којој етничкој групи или националности припадате, ви сте свакако у неком моменту свог живота осетили на властитој кожи додир или неумољиви стисак хладне руке Зла. Лоше ствари се дешавају добрим људима, то је чињеница.

Шта је Зло? Историјски, питање зла је увек било теолошко питање. Генерације теолога написале су читаве библиотеке у покушају да оправдају постојање једног Доброг Бога који је креирао несавршен свет. Св. Августин прави разлику између “моралног зла”- мислећи на зло које људи чине по свом избору, знајући да чине погрешно и “природног зла“, мислећи на непогоде које се једноставно дешавају – фаталне болести, катастрофе попут вулкана, поплава, урагана и сл.

И на крају, ту је и оно што аутор ове књиге, Андреј Лобачевски, назива “макросоцијалним злом”- зло толико велико да овладава целим нацијама и друштвима у циклусу који се увек изнова понавља од древних времена. Историја људског рода, уколико је сагледамо објективно, заиста је грозна ствар.

Болест и пропадање – судбина су свих људи, како сиромашних, тако и богатих, како слободних, тако и робова, како младих, тако и старих, како добрих, тако и злих људи. Ово се дешава са таквом непредвидивошћу и без икаквог очигледног смисла.

Увек изнова, човек је гледао како му усеви и стока бивају уништени сушом и болешћу. Гледао је како се они које воли муче под нападом болести или људске окрутности. Гледао је како му се животно дело мрви под налетом догађаја на које нема никаквог утицаја.

Историја као наука кроз своје различите дисциплине даје нам поглед на човечанство који је у суштини готово неприхватљив. Предаторске миграције гладних племена, сва освајања и уништавања кроз праисторију, затим варварство средњег века, крвопролиће крсташких ратова католичке Европе против “неверника” са Блиског Истока, неверника који су им у ствари браћа, ужасавајући терор Инквизиције чија је глад за крвљу угашена крвљу светаца и мученика и на крају Холокауст и сви геноциди модерног доба. Ратови, глад и болештине и даље харају светом и нису ништа мање застрашујући него некада. Сад можда и више.

Све ово доприноси осећају потпуне беспомоћности против оног што Mircea Eliade назива – Терор Историје.
Неки ће рећи, сада је све то прошлост, човечанство је ушло у нову фазу, наука и технологија довели су нас скоро до престанка свих тих патњи. Већина људи верује да човек еволуира, да друштво еволуира. Они верују да сада имамо контролу над својом околином и злом које из ње вреба, или барем да ћемо то постићи када Џорџ Буш и његови пијуни напокон добију бескрајни рат против тероризма. Било штао што не иде у прилог овој идеји реинтерпретира се или игнорише.

Наука нам је дала много дивних дарова, свемирски програм, ТВ, пеницилин, ласер, сулфа-препарате и све остало што би наш живот требало учинити лагоднијим. На жалост, наш живот и даље није уопште лагодан. У ствари, може се рећи да се никада пре човечанство није толико приближило самој ивици свог тоталног уништења. Ни на персоналном нивоу ствари нису ништа боље, ваздух који удишемо и вода коју пијемо систематски се трују. Наша храна пуна је супстанци које врло мало доприносе њеној хранљивој вредности али су зато јако штетне по наше здравље. Стрес и напетост прихваћени су као нормални аспекти живота, иако постоје докази да је управо стрес одговоран за смрт великог броја људи. Људи данас гутају невероватне количине пилула и таблета, пилуле за спавање, пилуле да би се пробудили, таблете да би завршили одређени посао, затим таблете да би се опустили. Просечан становник земље троши више пара на пилуле него на одећу, храну, образовање или било који други производ односно услугу.

На друштвеном нивоу, мржња, завист, похлепа и међуљудске размирице стално се увећавају. Стопа криминала расте брже него популација. Заједно са ратовима, разним превратима и политичким чисткама, милиони људи широм свијета су без одговарајуће хране и крова над главом.

Уз све ово суше, поплаве, глад, болести и остале природне непогоде и даље узимају огроман данак у животима.

Када човек посматра своју историју онаквом каква стварно јесте, неумољиво му се намеће закључак да се налази у раљама одређеног ентитета који је потпуно индиферентан према људској патњи и мукама. Увијек изнова, исте муке сналазе људски род и ово се понавља из миленијума у миленијум. Тотална количина људске патње је застрашујућа ствар. Могли би писати до краја света, док не потрошимо океан мастила и брда папира и опет никада не бисмо до краја успели да опишемо овај терор. Ову звер непредвидиве катастрофе која је увек била с нама. Јер откад људско срце пумпа топлу крв кроз наша крхка тела која неописивом животном лепотом жуде за свим што је исправно и пуно љубави, кезећа, вребајућа и прикрадајућа звер несвесног зла се облизује у ишчекивању слиедеће гозбе терора и патње. Од почетка времена, ова мистерија људског рода, ово Каиново проклетсво је са нама. Кроз прошлост је увек одзвањао исти вапај – Моја казна је исувише велика!

И тако када је сагледао сву нелогичност и јад стања у којем се налази, древни човек је развио космогоничке теорије не би ли оправдао сву окрутност и аберације те трагичности своје историје. Истина је по правилу и генерално, да је човек сасвим немоћан када су у питању космичке и геолошке катастрофе а већ дуго постоји уверење да обичан човек не може учинити ништа да спречи војне акције, социјалну неправду, личне и породичне трагедије као и сву силу разних напада на његову егзистенцију који су толико бројни да је немогуће овде набрајати све факторе те силе.

Ово би се могло променити. Књига која је пред вама даће вам многе одговоре о злу нашег света. Ово није само књига о макросоцијалном злу, ово је књига о злу које сусрећемо у свакодневном животу, јер у суштини ова два зла и нису одељена једно од другог.

Дуготрајна и систематска акумулација свакодневног зла неизбежно води ка Великом Злу које уништава више људи неголи било који други феномен на овој планети.

Ова књига је такође и приручник за преживљавање, заиста ово је можда једна од важнијих књига које сте икада прочитали. Наравно, осим ако нисте психопата.

Можда ћете се упитати – Какве везе има психопатија са персоналним или макросоцијалним злом? Готово свакакве. Било да сте тога свесни или не, ваш живот свакога дана додирује неки од аспеката утицаја психопатије у свијету. Захваљујући овим сазнањима пружиће вам се прилика да схватите да у ствари постоји јако пуно тога што можемо учинити у вези са социјалним и макросоцијалним злом, а свакако прва ствар коју можемо учинити јесте да почнемо учити о овим феноменима. Позната узречица – „Оно што не знам не може ме повредити“, у случају психопатије и њених ефеката на овај свијет сасвим сигурно не важи, оно што не знате вас дефинтивно може повредити.

Данас рич “психопата” обично призива у памћење слику серијског убојице Др. Ханибала Лектор-а из филма Кад јагањци утихну. Морам признати да је то и са мном био случај. Међутим, оно што нисам знала јесте да психопате могу изгледати сасвим “нормално” и “културно”. Ове лекције болно сам научила на својој кожи и оне су забележене на другим местима, оно што је важно јесте да су ово биле можда најважније лекције у мом животу. Лекције које су ми омогућиле да превазиђем блокаду коју сам имала у вези са перцепцијом света који ме окружује и оних који га насељавају.

Што се тиче ових блокада у перцепцији, мислим да морам навести да сам провела 30 година студирајући психологију, историју, културу, религију, митове и тзв. „паранормално“.

Велики број година провела сам бавећи се хипнотерапијом и то ми је дало јако добар увид на који начин и на којем дубоком нивоу функционише људски мозак. Упркос том знању код мене су постојала јака уверења, одређени скупови идеја о људским бићима. Ове идеје биле су сасвим погрешне, готово светогрдне и на срећу моје истраживање психопатије их је сасвим распршило.

Једном сам чак написала следеће: “Моја пракса ми је показала да велика већина људи жели чинити добро, мислити лепе мисли, искусити лепе ствари и доносити одлуке које воде ка добрим стварима и они то стално раде. Када већина људи тако поступа – што се онда до врага догађа у овом свету?!”

Признајем, била сам наивна. Откад сам ово написала научила сам пуно нових ствари, међутим, чак и тада била сам свесна како наш властити ум може бити употребљен да би нас преварио.

Дакле, која су то била моја уверења која су ме учинила жртвом психопате?

Претпостављам, прво је било то што сам искрено веровала да “су сви људи у основи добри и да желе чинити добро, мислити лепе мисли …”

Међутим, врло брзо се испоставило да ово није истина. То сам схватила не само ја, него и цела истраживачка група и ово сазнање као и све оне лоше ствари које су мени (и осталима мени блиским) биле учињене, подстакле су нас да почнемо са истраживањем психолошке литературе да бисмо могли разумети оно што нам се догодило.

Уколико постоји психолошка теорија која може објаснити свирепо и насилно понашање, жртви таквог понашања свакако би помогло да се упозна с том информацијом, како не би провела већи део свог живота у агонији душевног бола и срџбе. И понаособ, ако постоји теорија која би нам помогла да схватимо какве то речи и дела могу премостити поделе међу људима, исправити неспоразуме – такав циљ нам се такође учинио вредним. И тако смо почели наш детаљни рад прво са темом “нарцисоидности,” која нас је затим одвела до студије о психопатији.

Наравно нисмо одмах започели са дијагностицирањем и етикетама. Почели смо са претраживањем литературе како бисмо нашли било што што би нам могло помоћи да схватимо унутрашњи свет људског бића, заправо групе људских бића. Групу људских бића, прецизније речено – која је потпуно осакаћена. Бића која су сасвим другачија од свега с чим смо се прије сусретали. Пронашли смо да су оваква људска бића заступљена у знатном броју, и да – судећи према најновијим истраживањима, они  проузрокују много више штете људском друштву, него било која друга тзв. “ментална болест”.

Марта Стоут, која је предано радила са жртвама психопата пише:

“Замислите, уколико то икако можете, да немати савести. Нити трунку савести, никакве осећаје кривице или жаљења, без обзира шта год да урадите, никаквог осећаја за добробит непознатих људи, пријатеља, па чак и чланова фамилије. Замислите да вас никада не муче осећаји срама, ни једног тренутка у животу, без обзира на то колико сте себични, лењи, штетни за друге или неморални. Замислите да вам је концепт одговорности потпуно непознат, осим као један терет, да сте неко кога други олако прихватају, као неку наивну будалу.

Уколико сте све ово успели замислити још додајте свему и способност да сакријете од других људи чињеницу да се ваша психа знатно разликује од њихове. Будући да свако једноставно прихвата да је савесност универзална појава међу људским бићима, сакривање ваше праве природе не представља готово никакав проблем.

Нема тих осећаја кривице и срамоте који вас могу зауставити, а други вас никада неће прозвати због ваше хладнокрвности. Ова ледена крв која тече у вашим венама је толико бизарна, толико страна личном искуству већине људи да ће ретко било ко посумњати какви сте ви у ствари.

Нема тога што не можете учинити и ова предност над осталим људима које ограничава њихова савест најчешће остаје неоткривена.

Како бисте у том случају живјели свој живот?

Шта ћете урадити с том својом тајновитом предношћу над осталим људима?

Одговор на ово питање зависи од тога какве су ваше жеље, будући да сви људи нису исти. Чак и бескрупулозни нису сви исти. Неки људи – без обзира да ли имају савест или не – преферирају лагодан живот руковођен инертношћу. Други су пуни јаких амбиција.

Неки људи су бриљатни и талентовани, неки су ограничени и тупави, а велика већина, без обзира на то да ли имају савест или не, налазе се негде између ове две крајности. Постоје особе које мотивише жеђ за крвљу и особе које немају таквих апетита.

Уколико вас не спрече силом, нема тога што нисте способни учинити.

Уколико сте рођени у право вријеме, имате приступ породичном богатству и специјални таленат за распиривање мржње код других људи, врло лако можете постићи убиства великог броја наивних људи. Уз довољно новца, ово можете постићи из даљине, удобно се завалити у своју фотељу и гледати своје дело са задовољством.

Лудо и застрашујуће! И истинито – код отприлике 4% популације….

Сматра се да су аноректички поремећаји у узимању хране заступљени код отрпилике 3.43% људи и ово се обично сматра епидемијским пропорцијама. Ипак, као што видимо, ова бројка је нешто нижа него стопа заступљености психопата. Тешки поремећаји који се класифицирају као шизофренија јављају се код свега 1% популације, што је једна четвртина заступљености психопатије. Центар за контролу болести у УСА сматра да је заступљеност рака дебелог цријева “забрињавајуће велика”. А заступљеност овог обољења је 100 пута мања од заступљености антисоцијалног поремећаја личности.

Висока заступљеност социопатије у људском друштву има јак ефекат на све који живе на овој планети, чак и на оне од нас који нису били клинички трауматизовани. Ових 4% популације сиса крв из наших емотивних односа, наших банковних рачуна, наших постигнућа, нашег самопоуздања, мира на земљи.

Ипак, већина људи не чини ништа због овог поремећаја, уколико и чине, онда је та акција ограничена на насилне психопате, убојице, серијске убице и масовне убице, људе који су очигледно прекршили закон више пута. Обично их тада осуђујемо на смрт.

Међутим, обично нисмо ни свесни великог броја ненасилних социјалних психопата међу нама, људи који нису очигледни прекршиоци закона и против којих наш законски систем пружа мало заштите.

Већина нас не може ни замислити да постоји било каква веза између оркестрирања етничког геноцида нпр. и ноншалантног лагања свом шефу, односно, колеги, али психолошка повезаност не само да је ту, него је застрашујућа. Сасвим једноставно, веза између ова два наизглед врло различита акта је недостатак унутрашњих механизама који нас шамарају (емотивно говорећи) кад год учинимо нешто што видимо као неморално, неетично, себично.

Већина нас се осећа кривим када поједе последњи комадић торте са тањира, не можемо нити замислити како би се осећали када бисмо методично и намерно повређивали друге људе.

Они који уопште немају савести су засебна група, без обзира на то да ли су убице тирани или само окрутне социјалне штеточине.

Присуство или одсуство савести је дубока људска подела, вероватно значајнија него интелигенција, раса или спол.

Оно што разликује социопата који живи од рада других од социопата који повремено опљачка понеку радњу, или оно што разликује социопата који је обични угњетавач од оног који је убица, није ништа друго него социјални статус, амбиција, интелект, крвожедност или једноставно сплет околности, односно, прилика.

Оно што разликује већину ових људи од нас је једна потпуна рупа у њиховој психи, тамо где би требала постојати најразвијенија од свих људских функција.

На почетку нашег истраживачког пројекта нисмо имали на располагању ову књигу Др. Стоут-ове. Имали смо, међутим, на располагању дела Roberta Hare-a, Hervey Cleckley-a, Guggenbuhl-Craig-а и других. Међутим, ова дјела нису се превише приближавала проблему постојања велике групе психопата који живе међу нама и који никада не бивају ухваћени приликом кршења закона. Оних који не убијају или ако то и учине, не бивају ухваћени. Оних који чине штету својој фамилији, познаницима и странцима.

Већ дуго времена, већина експерата за ментално здравље заснива своје деловање на претпоставци да психопате долазе из сиромашних средина, из детињства у којем су злостављани на овај или онај начин. Ова поставка се коначно озбиљно ревидира у посљедње време. Као што Лобачевски истиче у његовој књизи, постоји одређена забуна између Психопатије и Антисоцијалног Психолошког Поремећаја или Социопатије. Роберт Харе наглашава да постоји велики број психопата који су такође и “анти-социјални”, међутим, постоји и велики број оних који никада нису каласифицирани као анти-социјални или социопате! Другим ријечима они могу бити доктори, одвјетници, судије, полицајци, конгресмени, председници корпорација који отимају од сиромашних и дају богатима, па чак и председници држава.
Један скорашњи рад (Салекин, Тробст, Криоукова, 2004), сугерише да психопатија постоји у нашем друштву чак и у већем броју него што је то итко икад могао замислити:

“Психопатија, првобитно дефинирана по Cleckley-у (1941) није ограничена само на умешаност у илегалне активности већ обухвата и такве карактерне особине као што су манипулативност, неискреност, егоцентричност и недостатак кривице. Ове карактеристике наћи ћемо не само код криминалаца него и код супружника, родитеља, шефова, адвоката, политичара, да набројимо само неке. Наше истраживање заступљености психопатије међу академском популацијом сугерише да би можда 5% или више од испитиваног узорка могло бити карактеризирано као психопате, те да велика већина испитаника припада мушком роду (више од 1 на 10 мушкараца, док је код жена та бројка – 1 на 100).

Психопатија дакле може бити карактеризована као испољавање тенденције према доминацији и хладноћи. Вигинс (1995) даје сажетак свих пређашњих разноврсних истраживања у којем указује да су такве индивидуе склоне љутњи и иритацији, те да јако нагињу искоришћавању других. Обично су овакве особе арогантне, манипулативне, циничне, егзибиционистички настројене, у потрази за сензацијама, макијавелијански типови, осветољубиви и заинтересовани само за своју корист.

Док себи придају љубав и важност, сматрајући се високо вредним, другима не придају ту исту љубав и статус и виде их као недостојне и безвредне. Оваква карактеризација је сасвим у складу са свим карактеристикама психопатије које се обично наводе.

Наше истраживање покушавало је одговорити на нека основна питања која се односе на структуру психопатије у тзв. не-форензичким околностима. И ту се враћамо на Cleckley-ев (1941) оригинални нагласак на психопатију као карактерну особину не само међу криминалцима већ и међу успешним члановима нашег друштва.

Оно што смо закључили је следеће:

(а) Психопатију индицира комбинација доминантних и хладних интерперсоналних карактеристика
(б) Психопатија је присутна у друштву у већој мери него што се то мисли
(ц) Психопатија се ретко преклапа са другим поремећајима личности

Сасвим је јасно да је потребно спровести још много истраживања да би се разумели фактори који разликују криминалног психопату од оног који не крши законе.“

Лобачевски се бави чињеницом да постоје различити типови психопата. Један тип, који је можда и најсмртоноснији од свих јест тзв. есенцијални или суштински психопата. Лобачевски нам не даје детаљна упутства већ покушава докучити шта се дешава унутар самог психопате.

Марта Стоут сматра да се психопате, као и било тко други рађају са основним жељама, стремљењима, свиђањима и несвиђањима, што објашњава зашто су неки од њих лекари или председници, док су други ситни лопови или силоватељи.

“Омиљен”, “Шармантан”, “Интелигентан”, “Бритак”, “Импресиван”, “Изазива поуздање”, “Велики успјех код дама” – овако Cleckley описује већину својих субјеката истраживања у књизи Маска Разумности. Изгледа упркос томе што већина њихових дела сведочи о неодговорности и деструктивности, психопате често имају велики број квалитета пожељних код нормалних људи.

Њихово глатко самопоуздање функционише као један натприродни магнет за нормалне људе који читају књиге за јачање свог самопоуздања или траже помоћ психолога да би били способни за неоптерећену интеракцију с другим људима. Психопата за разлику од њих, никад не пати од неуроза, не сумња у себе, никад не осјећа душевну бол и тако личи на оно што “нормални” људи желе бити. Чак и када нису превише активни, психопате су увијек “магнет за жене”.

Cleckley-ева почетна хипотеза је да психопата пати од дубоког и неизлечивог афективног дефекта. Уколико заиста било што осећа, онда су то емоције најповршније врсте.

У стању је учинити што год жели, руковођен најобичнијим хиром, зато што га последице тог истог чина које би испуниле обичног човека срамотом, самопрезиром и неугодношћу, никада не муче.

Cleckley сматра да је психопатија прилично раширена у друштву. Његови случајеви укључују примере психопата који генерално функционишу нормално у друштву као бизнисмени, лекари, па чак и психијатри.

Данас неки истраживачи виде криминалну психопатију која се често сматра анти-социјалним поремећајем личности, као један екстрем посебног типа личности. Сматрам да је пуно корисније карактеризирати криминалне психопате као “неуспешне психопате“.

Један истраживач, Алан Харингтон, иде толико далеко да тврди да је психопата нови тип човјека којег су изнедрили притисци модерног живота. Наравно, преваранти и хоштаплери су увјек постојали али у прошлости главна преокупација је била усмерена на идентификацију неуспешних а никад на идентификацију психопата. Сада се то променило. Сада нам прети супер–софистицирана модерна варалица која зна што ради, и ради то тако добро да нитко ни не примети. Да, психопате воле свет бизниса.

“Дистанциран од других, хладно је видео њихове страхове и жеље па је са њима манипулисао како је хтео. Такав човек не мора завршити у затвору. Уместо да убија друге он може постати тајкун који ће убијати друге компаније, отпуштати људе уместо да их убија, комадати њихове функције уместо њихових тела.

Последице бизнис-криминалитета на обичне људе су шокантне. Криминолог Џорџ Бенет каже: ’Ова врста криминала чини 30% свих случајева, више него било која друга посебна категорија.’

Поента је у томе да, по свему судећи, нову маску трезвености за психопату подједнако представља троделно бизнис-одело, исто као и разбојничка маска и пиштољ. Харингтон каже: ’Данас имамо психопату у виђеним круговима, он више није губитник.’ Он цитира Вилијама Краснера, када каже: ’Психопате јако добро пролазе у бескрупулозним пословима продаје јер за њих представља посебно задовољство извући се са таквим нечим, а немају никакву савест у вези са својим клијентима’. Наше друштво које постаје све више материјалистичко, па је „успех по било коју цијену“, постала  крилатица многих бизнисмена. Типичан психопата цвета у оваквој околини и обично је виђен као “бизнис-херој“.

Насупрот томе, студија “амбулаторних психопата“ или онога што зовемо „Психопата из вашег дворишта,“ једва да је и започета.

Врло мало се зна о суб-криминалним психопатама. Неки истраживачи сматрају да је важно студирати психопатију не као патолошку категорију, него као генералну карактеристику личности у друштву као целини. Другим речима, психопатија се све више признаје као мање више различит тип човјека.

Cleckley у ствари сугерише да су психопате људи у сваком погледу, осим једног – недостаје им душа. И ово их чини врло ефикасним машинама. Такве машине могу писати схоластичке радове, имитирати речи емоција али с временом постане јасно да њихове речи не прате њихова дјела. Ради се о типу људи који нпр. тврди да је потпуно скрхан жалошћу а онда оду на неку забаву да би “заборавили“. Проблем је што они заиста и забораве.

Будући да су врло ефикасне машине, попут компјутера они могу вршити веома комплексне радње које ће од других измамити подршку која им је потребна. На овај начин, већина психопата се попне веома високо у животу. Тек с временом, њихови сарадници почну схватати да се они пењу лествицом успеха немилосрдно газећи права других. “Чак и када су потпуно индиферентни према правима и интересима својих сарадника , они су код других способни изазвати поверење и поуздање“.

Психопата не види никакву грешку у својој психи или неки разлог за промену.

Лобачевски се бави проблемом психопатије и њеног знатног доприноса макросоцијалном злу. Њеној способности да се понаша као једна сива еминенција у позадини основне структуре нашег друштва. Оно што је врло важно је чињеница да овакав јак утицај долази од релативно малог дела човечанства. Преосталих 90% људских бића нису психопате.

А ових 90 % људи добро знају да нешто није у реду! Проблем је што једноставно не могу то јасно идентификовати, не могу тачно наслутити о чему се ради. И зато што то нису у стању, они мисле да не могу ништа учинити у вези с тим, да је то једноставно тако и да је то можда начин којим Бог кажњава људе.

Оно што се у ствари заиста догађа, како ће нам Лобачевски описати у овој књизи, то је да психопате, као вирулентни патогени организми унутар тела, нападају тамо где смо најслабији и цело друштво бива гурнуто у ситуације које неизбјежно доводе до трагедије и ужаса великих размера.

Филм Матрикс, додирнуо је многе баш због тога што даје пример механистичке клопке у којој се људи могу наћи заробљени, клопке из које је немогуће побећи, због тога јер мисле да свако из њихове околине мора бити исти као и они – емотивно, спиритуално или у било којем другом погледу. И то само зато што неко “изгледа као човек“.

Роберт Кануп у свом раду Социјално Способни Психопата, даје нам пример како психопате имају утицај на преостали део људског друштва, наводећи тзв. ‚легални аргумент’. Легални Аргумент је темељ нашег друштва. Уверени смо да је нешто софистицирани принцип друштвене правде. А то нешто је у ствари један веома лукави трик наметнут нормалним људима од стране психопата, како би их боље контролисали.

Размислите мало о томе: Легални аргумент заснива се на принципу да је онај ко је најспретнији у коришћењу правне структуре с циљем да би људе уверио у нешто, истовремено и онај коме верујемо. Овај ’легални аргумент’ је постепено наметнут као део наше културе и када он нападне наше приватне животе, ми нисмо ни свесни динамике која се овде дешава. Ево о чему се ту заправо ради.

Људска бића су навикнута да сматрају да и друга људска бића – у најмању руку – настоје чинити исправне ствари, “да буду добри, поштени и правични”. И тако, врло често и не не застанемо да бисмо се упитали да ли је особа која је ушла у наш живот заиста “добар човек”. Када дође до сукоба, аутоматски преузимамо горе споменути ‘легални аргумент’ и подразумевамо да је у било којем конфликту једна страна делимично у праву, на један начин, као што је и друга страна делимично у праву, на други начин.

Подразумевамо да можемо формирати мишљење која је страна углавном у праву а која углавном у криву. Због наше навикнутости на норме ‘легалног аргумента,’ чим дође до неког конфликта, аутоматски ћемо претпоставити да истина лежи негде између двие завађене стране.

Овде би нам могло помоћи мало математичке логике. Претпоставићемо да је у размирици једна страна невина, поштена и да говори истину. Сасвим је очевидно да лагање не чини ништа добро невиној особи. Које лажи невина особа може изговорити у том случају? Једина могућност је да призна да је нешто учинила .

С друге стране, за онога ко је крив лагање може доњети само корист. Он може изјавити да ‚нешто није учинио’ и оптужити другога за такво дело. Када добар лажов мајсторски изврне истину, невина особа ће изгледати јако лоше, нарочито уколико је невина особа поштена и признаје своје грешке.

Основна претпоставка да истина лежи негде у средини између двие завађене стране, у ствари, увиек даје предност страни која лаже. Ово неминовно резултира предношћу на страни оних који лажу, односно, психопата. А сам чин сведочења под заклетвом није ништа друго него фарса. Уколико је особа лажов, ништа јој неће значити заклетва да ће говорити истину. С друге стране она има снажан ефект на искрене сведоке.
И опет, предност је на страни лажљивца.

Дакле основна поставка је да психопате имају јасну предност над људским бићима са развијеном савешћу и осећањима. Изгледа да су савест и осјећања повезани са апстрактним концептима ’будућности’ и ’других’. Овде се, у ствари, ради о ‘просторно-временским’ концептима. Можемо осећати страх, саосећање, тугу, итд. зато што смо у стању замишљати апстрактне концепте, замишљати будућност на основу наших властитих искустава из прошлости, као што можемо замишљати ‘концепте догађаја’ на милион различитих начина. Можемо себе видети у тим замишљеним догађајима иако су они изван нас и то у нама изазива одређене осећаје. Не можемо учинити нешто што ће неког повредити, зато што можемо замислити како би било да то неко учини нама, тј. како бисмо се ми тада осећали. Другим речима, у стању смо да се идентификујемо са другим индивидуама не само просторно (него и у времену).

Изгледа да психопате ово нису у стању. За њих је ’замишљање’ у смислу повезивања слика између себе и других немогуће.

Наравно, они могу имитирати осећаје али једини стварни осећаји које они изгледа имају су осећаји “предаторске глади” за оним што желе. Тако они осећају потребу/жељу као љубав и уколико им је ово ускраћено, они ће рећи да нису вољени. Штавише, ова перспектива кроз потребу/жељу претпоставља да је једино “глад” психопата стварна, а све што се налази изван психопате није стварно, осим уколико то није погодан материјал за конзумацију од стране психопате. “Може ли се то искористити и може ли ми то нешто омогућити?” једина су питања о којима психопате размишљају. Све остало подређено је тим питањима.

Укратко, психопата је предатор. Уколико се присетимо како изгледа интеракција предатора и његовог плена у животињском царству, можемо добити одређену слику шта се налази иза “маске разумности” коју носи психопата. Као што животињски предатор развија све могуће тактике за вребање плена, њихово одвајање од крда, приближавање и онемогућавање њиховог отпора, тако и психопата конструише све могуће начине камуфлаже-речима и својим изгледом, лажима и манипулацијама, не би ли што боље привукао свој плијен.

И то нас доводи до важног питања – шта у ствари психопата заиста жели од својих жртава? У случају новца и моћи, није тешко видети шта психопата жели. Али у многим случајевима, као нпр. у љубавним везама или лажним пријатељствима, није тако лако установити за чим у ствари жуди психопата. Без да превише одлутамо у спиритуалне спекулације – што је урадио Cleckley – можемо рећи да се чини да психопата ужива гледајући друге како пате. Као што нормални људи уживају гледајући друге људе срећним или чинећи ствари које ће код других изазвати осмех, психопата ужива у супротном.

Ко год да је проматрао мачку како се игра с мишем, пре него што га убије и поједе, вероватно је помислио како се мачка “забавља” мишјим вратоломијама и не може ни замислити ужас и патњу миша. У том случају мачка није крива за било какав зао предумишљај. Миш умире, мачка је сита и то је природа.

Међутим, у највећем броју случајева психопате на крају не поједу своју жртву.
Наравно постоје и екстремни случајеви када се интеракција заврши управо тако. Канибализам у људском друштву има дугу историју. Међутим, у свакодневном животу психопате не иду до краја да тако кажемо. Хајде онда опет да погледамо ситуацију мачке и миша али овај пут друкчијим очима. Овај пут се упитајмо: може ли бити исувише једноставно објашњење да се мачка једноставно забавља гледајући миша како покушава да побегне?

Да ли у овој динамици постоји нешто више од онога што можемо видети? Зашто би овакво понашање било еволуцијом уграђено у мачку? Да ли је миш укуснији након што што хемијски молекули страха преплаве његово мало тело? Да ли престрављеност чини миша деликатесом?

Ово сугерише да морамо приступити проблему психопата из нешто другачије перспективе. Оно што заиста знамо је да већина људи након интеракције са психопатама и нарцисодима послије тога редовно пријављује осјећај “као да им је исисана енергија,“ збуњеност а веома често присутно је и погоршање здравља. Да ли у овоме лежи објашњење зашто се психопате упуштају у “љубавне односе” који не могу резултирати ни у каквој материјалној користи?! Да ли овде у ствари долази до конзумације жртвине енергије?!

Ово не можемо са сигурношћу одгонетнути. Можемо посматрати, теоретисати, спекулисати и постављати хипотезе. Али на крају, само жртва може установити што је изгубила кроз динамику оваквог односа. А ово је често много чешће него материјална корист.

Све упућује на то да су психопате – ждерачи душа или психофаги.

У протеклих неколико година многи психолози и психијатри, те разни други запослени на подручју менталног здравља, почињу придавати све више важности овим проблемима како би објаснили стање у коме се тренутно налази наш свет, и могућност да постоји битна разлика у менталној структури индивидуа као што су Џ. Буш и тзв. Неоконзервативци и остатка популације.

Књига Др. Стоут-ове, до танчина описује како овакве особе немају карактеристике особа које обично познајете.

У сваком случају, чак и без овог њеног рада, у време док смо проучавали ову материју, постало нам је сасвим јасно да се са овим феноменом сусрео свако у већој или мањој мери у неком тренутку свог живота. Такође смо схватили да психолошки профили који су се при том искристализовали прецизно описују индивидуе које траже позиције власти, нарочито у политици и економији. Ово није нова идеја али заиста је нисмо узимали озбиљно све док нисмо уочили обрасце њиховог испољавања и препознали их у понашању бројних историјских личности а касније и код Џ. Буша и чланова његове администрације.

Тренутне статистике казују да је у свету знатно више психолошки болесних особа, него здравих. Уколико узмете просечни узорак особа у било којем животном сегменту, није тешко уочити да знатан број људи испољава патолошке симптоме у већој или мањој мери. Тако ни политика није изузетак. Међутим, ова чињеница је ужасна због тога што патологија код људи који су на власти може имати катастрофалне последице за све људе којима владају.

И тако смо се одлучили позабавити овим феноменом и објавити резултате на интернету. Када је материјал објављен, почела су пристизати писма читалаца захвалних што смо им помогли да разумеју што се у ствари догађа у свету који изгледа као да је потпуно полудио. Нама се одмах учинило да ово има епидемијске размере и у одређеном смислу – били смо у праву.

Уколико особа са врло инфективном болести преко посла долази у контакт са великим бројем људи, доћи ће до епидемије. На исти начин, уколико је особа на позицији политичке власти – психопата, он или она ће изазвати епидемију код људи који суштински нису психопате.

Овакве наше идеје ненадано су добиле потврду из извора о којем нисмо ни слутили. Од аутора књиге која је пред вама, Андреј-а Лобачевског, добили смо следећи емаил;

Поштована Господо,

преко мог компјутера дошао сам до вашег Истраживачког Пројекта о Психопатији. Морам вам рећи да радите посао од непроцењиве важности за будућност свих нација…
Ја сам прилично остарео клинички психолог. Пре 40 година учествовао сам у тајном истраживању праве природе и психопатологије макро-социјалног феномена званог Комунизам. Остали учесници били су научници из још старије генерације и сада више нису са нама.

Једна дубока студија природе психопатије испоставила се као потреба да бисмо уопште могли покушати разумети овај феномен.

Доста тога што ви радите, радили смо и ми тада. Ја ћу вам радо омогућити приступ вредном научном документу који ће вам помоћи у даљем раду. Ради се о мојој књизи Политичка Понерологија – Наука о природи зла у политици. Ову књигу такође можете наћи у конгресној библиотеци, као и у неким универзитетским и јавним библиотекама.
Уколико сте заинтересовани, радо ћу вам послати копију.

С поштовањем

Андреј М. Лобачевски

Без размишљања сам одговорила да бих радо прочитала ову књигу. И добила сам је након неколико недеља.Читајући је, са сваком новом страном била сам свеснија да у својим рукама држим хронику спуштања у пакао, трансформације и тријумфалног повратка свету са знањем о том истом паклу. Знањем које је од непроцењиве важности за све нас, нарочито у садашњем тренутку, када нам се чини да сличан пакао прети да прождре циелу планету. Ризик који су на себе преузели ови научници је за многе од нас несхватљив. Многи од њих били су млади, тек започели своју каријеру кад су нацисти почели газити Европу. Преживевши све те страхоте дочекали су Стаљина и комунисте који су замиенили нацисте. Преживели су страхоте које ми који се супротстављамо Буш-овом Рајху не можемо ни замислити.

Базирано на синдрому који описује болест, изгледа да ће – нарочито Сједињене Државе а можда и цео свет, ускоро ући у “тежак период“ таквог ужаса да ће Холокауст другог светског рата изгледати само као експеримент.

Они су прошли кроз све то и донели нам назад информацију која може послужити да спаси наше животе као једна мапа за навигацију, у тами која је полако почела да се разилази.

(наставиће се…)

Laura Knight Jadzyk

+++

Предговор аутора

Пре него што ставим у руке цењеног читаоца дело на којем сам углавном радио у ситне сате пред одлазак да тешко зарадим корицу хлеба, морам се извинити за одређене недостаке који су настали услед непредвиђених околности.

Ови недостатци морају бити исправљени у то нема сумње, међутим, најважније је да информације на којима је базирана ова књига што пре угледају светлост дана.
Због тих недостатака читаоцу дугујем објашњење и морам описати под каквим је околностима овај рад обављан. Ово је у ствари 3. рукопис који сам урадио о истој теми. Први сам бацио у котао централног грејања, упозорен на време да ће након само неколико минута уследити претрес.

Другу копију послао сам у Ватикан једном црквеном великодостојнику преко америчког туристе и од тада немам никакву информацију шта се са њом збило.
Ова дуга историја учинила је рад на трећој копији још мукотрпнијим. Пређашњи параграфи и већ употребљене фразе увек прогањању ум пишчев и чине планирање концепта нове књиге још тежим.

Два пређашња манускрипта била су писана прилично закукуљеним језиком намењеном специјалистима са одређеним образовањем, наручито на пољу психопатологије.

Неповратни губитак ранијих верзија значи и губитак великог броја статистичких података и факата који би били драгоцени за сваког специјалисту из овог поља психологије.

Уз то је изгубљено и неколико анализа појединачних случајева. Садашња верзија садржи једино статистичке податке који су меморисани услед честог понављања или оне који су могли бити реконструисани са задовољавајућом прецизношћу.

Такође су додати они подаци које сам сматрао неопходним за презентацију теме читаоцима са солидним генералним образовањем, нарочито онима из политичких наука и политичарима.

Гајим наду да ће овај рад доћи до шире публике и послужити као база за разумевање савременог света и његове историје. Да ће послужити читаоцу за боље разумевање себе, својих суседа, других народа … Морам напоменути да је мој рад базиран на резултатима истраживања многих аутора од којих су ми неки били лично непознати. Начин на који је књига компонована онемогућује појединачно изражавање захвалности.

Мој рад се одвијао у Пољској, далеко од активних политичких и културних центара. Ту сам обавио серију детаљних тестова и обсервација које су комбиноване са генералним резултатима бројних других експеримената с циљем стварања једног свеобухватног дела које би нам помогло у разумевању макросоцијалног феномена који нас окружује.
Име особе која је требала обавити финалну синтезу било је тајна, што је и разумљиво за тадашње услове. Повремено бих добио анонимне сажетке резултата истраживања других истраживача у Пољској и Мађарској. Неки подаци су и објављени јер сами за себе нису били сумњиви и ове податке можемо и дан данас пронаћи.

Очекивана синтеза свих истраживања на крају се ипак није догодила. Сви моји контакти постали су недоступни услед чистки Пост-Стаљиновог доба. Преостали научни подаци у мојим рукама били су некомплетни, па ипак од непроцењиве вредности. Требало ми је много година усамљеничког рада да бих преточио ове фрагменте у разумљиву целину, попуњавајући рупе својим властитим експериментима и истраживањима.

Моје истраживање суштинске психопатије и њене улоге у макросоцијалним феноменима рађено је паралелно или кратко након истраживања других. Њихови закључци дошли су до мене накнадно и само потврдили моје властите. Оно што је најособнија у мом раду је генерални концепт за нову научну дисциплину под називом – Понерологија.

Синтезу сам урадио како сам најбоље знао.

Као аутор финалног дела изражавам дубоку захвалност свима који су иницирали истраживање, те га спроводили упркос ризику за своје каријере, здравље и животе. Желео бих одати поштовање свима онима који су платили за ово истраживање својим животима. Надам се да ће овај рад понудити барем малу компензацију за њихову жртву где год да се они данас налазе.

Њујорк, Август 1984

+++

Предговор Издању Red Pill Press-a

Прошло је двадесет година откад сам написао ову књигу. У међувремену сам постао старац. Једног дана, захваљујући компјутеру дошао сам у контакт са научницима из Quantum Future Групе који су ме уверили да су околности сазреле за то да моја књига угледа светлост дана и послужи човечанству. И тако је књига одштампана.

Последњих двадесет година било је препуно разноврсних политичких догађања. Наш свет се променио из корена деловањем феномена описаних у мојој књизи. Ниво знања се драматично повећао захваљујући напорима добронамерних људи. Упркос томе наш свет је далеко од исцељења а остаци тешке болести су и даље активни. Болест се поновно појавила, овај пут везана за друкчију идеологију. Закони генезе зла и даље одражавају посљедице на милионе људи. Политичким феноменима који угрожавају мир супротстављају се војна дејства. У мањим случајевима овакве појаве су осуђене и сузбијане од стране моралне науке. Међутим, уколико се проблему не приступи уз апликацију објективног знања о самој природи зла, сви учињени напори и они који се чине, постају безначајни, па чак и опасни. Ово из простог разлога што овакви напори не узимају у обзир познати медицински кредо – ‘‘Ignota nulla curatio morbid..’ (Немој ни покушавати да лечиш оно што не разумеш).

Пад комунизма дошао је уз велику цену, све оне нације које сада мисле да су слободне, ускоро ће установити да и даље плаћају.

Вероватно ћете се упитати: зашто овај рад еминентних истраживача на превенцији ширења болести макросоцијалног зла, досад није имао никакве користи.

То је дуга прича. Ја сам био проглашен за практиканта „опасне“ науке у Аустрији од стране „пријатељски настројеног“ лекара за којег се касније испоставило да је агент комунистичке тајне службе.
Сви канали и мреже у Њу Јорк-у били су мобилисани с циљем онемогућавања да се информације које ова књига садржи учине доступним јавности. Ово је било страшно сазнање – репресивни систем који сам избегао био је једнако присутан у Сједињеним Државама, али пуно боље прикривен.

Било је крајње деморализујуће посматрати систем сачињен од свесних и несвесних пијуна. Гледати људе који су веровали својим разумним „пријатељима“ – не знајући да се ради о комунистичким агентима. Такви људи су деловали против мене с јаким патриотским набојем. Као резултат свега тога, морао сам прихватити физички посао у добу када сам био спреман за пензију јер није било другог начина да преживим.

Моје здравље то није могло издржати и две године су биле изгубљене. Такође ми је постало јасно да ја нисам био први који је донео ово знање у Америку, заправо био сам трећи, а моји претходници доживели су исту судбину.

Упркос свим овим приликама, истрајао сам и моја књига је коначно завршена 1984, и пажљиво преведена на енглески језик. Они који су је прочитали, оценили су је као „јако информативну“ али она никада није објављена. За уреднике специјализоване за психологију била је „превише исполитизирана“, док је за политичке уреднике садржавала исувише психологије и психопатологије. На крају, постало јер сасвим очевидно да књига није прошла невидљиву „инспекцију“.

Време политичког значаја ове књиге није прошло, њена научна есенција остаје преманентно вредна и инспиративна. У временима која долазе, она може послужити доброј сврси, уколико је примењена на одговарајући начин и проширена.

Додатна истраживања у овој области могу допринети новом разумевању проблема који муче човечанство миленијумима. Понерологија би могла послужити као модерна научна потпора већ постојећим моралним наукама.

Тако би овај рад могао допринети прогресу ка универзалном миру.

Управо из тог разлога сам одлучио прекуцати већ избледели манускрипт након готово 20 година. Оригинални рад презентиран у Њув Јорк-у пре толико година, није претрпео знатније измене. Дакле, он може остати као сведочанство опасног рада неколицине првокласних научника и мене, обављан у мрачним и трагичним временима, под тешким условима а при том и даље добар научни рад.

Моја је жеља да се овај рад нађе у рукама оних који су спремни носити овакав терет и напредовати са теоријским истраживањем Понерологија, додати детаљне податке да би замјенили оне који су изгубљени и примјенити све у пракси за добро, како појединачних, људи, тако и свих нација.

Дугујем велику захвалност гђи Лаури Книгх-Јадзик и проф. Аркадиус Јадцзик-у, те њиховим пријатељима за срчану подршку и разумевање, те њихов рад уложен у издавање ове књиге.

Андреј М. Лобачевски

Пољска, Децембар 2005

__________
Повезани текстови:
Фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла (1. део)

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11070 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

Бр.1489/12 – 01. IX. 2012.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ
Његова Екселенција Франсоа Оланд

(путем Амбасаде Републике Француске у Београду)

Ваша Екселенцијо,

Република Француска је једна од најзначајнијих чланица Европске уније и њено друштвено и државно устројство служи за пример државама кандидатима за чланство у ЕУ – од којих се захтева да своје државно и друштвено устројство (пре учлањења у ЕУ) усагласе с француским, или устројством осталих чланица ЕУ – СР Немачке, Велике Британије, Холандије, Белгије… Мене је, као премијера окупиране Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН),
подстакла Ваша одлука – да Ви, у духу с Уставом и законодавством Француске, а у циљу заштите француског друштвеног и државног устројства, прогнате с француске територије стране држављане, који су угрожавали безбедност и хигијену Француске. Тако су јавна гласила објаснила разлоге за прогон држављана Републике Руминије, који су ромске националности.

Ваша Екселенцијо,

С обзиром на обавезу српских земаља (Србије, Босне и Херцеговине и Републике Српске Крајине), да уједначе државно и друштвено устројство са државним и друштвеним устројствима чланица ЕУ, обавештавам Вас, да страни држављани у српским земљама представљају много већу опасност, него што то представљају у Француској Роми – држављани Републике Румуније. Подсетићу Вас на две групе тих страних држављана у српским земљама:

1. Држављани Албаније су у Републици Србији – у Аутономној Покрајини Косова и Метохије (која је, тренутно, окупирана од стране чланица ЕУ и НАТО-а).
Број ових држављана је неколико стотина хиљада и њих су из Албаније довеле у Србију колонијалне државе: Турска – до 1912; Италија – од 1941.до 1943; Немачка – од 1943. до 1945. и комунистичка (несрпска) власт у Југославији – од 1945. до 1980.
Све ове државе су, приликом досељавања држављана Албаније, прогонили српско становништв с Косова и Метохије, а на исти начин су поступиле и чланице ЕУ и НАТО-а – прогнале су српско становништво, а на српска имања су доселиле нове држављане Албаније (1999).

2. Држављани Хрватске су у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН), коју је Хрватска окупирала 1995. и прогнала 80% српског становништва (уз помоћ чланица ЕУ и НАТО-а). Хрватска је ту населила држављане Хрватске – припаднике хрватске нације.

Ваша Екселенцијо,

Страни држављани у Републици Србији (Албанци) и страни држављани у Републици Српској Крајини (Хрвати) никад нису подносили захтеве за пријем у држављанство српских држава, те се они и данас (по уставима и законодавству) сматрају страним држављанима. Запосели су ти стрнци куће, станове, пољоприевредна добра, индустријске погоне и трговинске радње Срба.
Само у Приштини су страни држављани, примера ради, узели станове 60.000 Срба, који су протерани у друге крајеве Србије, а из Загреба је прогнано око 100.000 Срба, чије станове су запосели држављани Хрватске.

Приватно властништво је неповредиво, али ниједна чланица ЕУ, па ни
Француска, не жели да помогне, да се та српска имовина врати Србима – а да се претходно одузме од страних држављана – како би, у таквим случајевима, поступили и на територији Француске.

Ваша Екселенцијо,

Да Вас подсетим на обавезу сваке државе – кандидата за чланство у ЕУ, да своје државно и друштвено устројство усклади с државним и друштвеним устројством чланица ЕУ. У том случају, Република Србија има право да откаже гостопримство албанским држављанима, а Република Српска Крајина хрватским држављанима – КАО ШТО ЈЕ ФРАНЦУСКА ОТКАЗАЛА ГОСТОПРИМСТВО РУМУНСКИМ ДРЖАВЉАНИМА, РОМСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ.

Ваша Екселенцијо,

Надам се да ћете, сходно старом пријатељству француског и српског народа, одговорити на ово моје писмо и на питање – ИМАЈУ ЛИ СРБИ ПРАВО ДА ПОСТУПЕ КАО И ФРАНЦУЗИ, КАД ЈЕ У ПИТАЊУ ИСТА ПОЈАВА У ДРУШТВУ И ДРЖАВИ?

С поштовањем,

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер

Пожар који је избио у Бугарској, у току вечери се проширио на територију Србије у појасу код граничног прелаза Вршка Чука, сазнају медији у ватрогасној служби у Зајечару.

01. 09. 2012. 22:44 Бета

Према добијеним подацима, ватра је зашла око два километра на територију Србије недалеко од Зајечара а јак ветар поспешује његово ширење.
Тренутно су на угроженом подручју припадници ватрогасно спасилачког батаљона из Зајечара, који покушавају да угасе ватру која је захватила листопадну шуму.

Српски ватрогасци успели су да 26. августа угасе пожар који је избио на истој локацији, а ватра је и у том случају дошла са територије Бугарске. Због опасности по град Зајечар, тамошњи Штаб за ванредне ситуације је тада донео одлуку о проглашењу ванредне ситуације на територији града.

Србски Усуд

 

Драган Симовић

 

 

Кроз какве је све муке и невоље пролазило Србско Биће!

Вечити ратови и вечита страдања!

Кроз многе векове, од Праискони!

Такав је Србски Усуд!

А да смо само мало негде били скрајнути, да смо обитавали негде на Северу, тада бисмо драгоцено Божанско Дејство употребили за узвишена дела Духа, за дивотна дела која би и Богу Живоме вазда била мила!

Били бисмо, као НаРод, посвећени Великом Духу Стварања.

Такав је Србски Усуд!

Потрошисмо се на вечите ратове, на вечите одбране од звериња у људском обличју!

Толико сам бесаних ноћи провео размишљајући и промишљајући о Србскоме Бићу.

И свагда сам бивао тужан, и сетан, због Србскога Усуда, који је на највеће муке, вавек, без санка и престанка, стављао Србско Биће.

А да смо само мало негде били скрајнути, да смо обитавали негде на Северу, каква бисмо чудесна дела Духа иза себе оставили!

Али, шта се ту може, Роде мој!

Када је, уистини, такав

Србски Усуд!

 

04.04. 2012. ФБ Не Кради Отаџбину

НАЈВЕЋИ ГЕНОЦИД У ИСТОРИЈИ БАЛКАНА – ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

Помоћ братске Русије у гашењу пожара у Србији изазвала је доста позитивних коментара, али и критика према онима који нису помогли. Са једне стране добровољци, ватрогасци и војска показују да још има људског осећања и жеље да помогну, Руса који даноноћно учествују у гашењу пожара.. 
Са друге стране, због неспособности власти Србије да на својој територији Косова и Метохије још раније, а посебно од 1999. заштити свој србски народ од сваког зла и због окупаторског режима стране војске и криминалне Тачијеве камариле који је направио границе тзв.косово репубљик, наши су Срби у селима око Лепосавића остављени ма милост и немилост КФОРа и Еулекса који не реагује на позиве за помоћ при гашењу пожара…
Једна од интересантних фотографија, са коментаром појавила се данас на ФБ, поделићемо је са вама…

приредила Биљана Диковић

01.09.2012.

ФБ Мирослав Ристић: фото и коментар

Пожаре по Србији гасимо сами и уз помоћ Руса…

Где су ти „пријатељи“ из ЕУ која нема алтернативу?

Можда нам ти „пријатељи“ уз помоћ Хаарпа помажу у распиривању пожара..

Питам се ко је луд а ко збуњен?

*на слици Руски авион „Беријев“ гаси пожар*

* УЗДАЈ СЕ У СЕ И У РУСЕ…

* Драгана Трифковић: „Пријатељи“ из Европе нам само шаљу авионе са уранијумом

* Kisha D. Dorado: Нису они рођени да гасе, ти ЕУ „пријатељи“… они умеју само да распале… Зло добро не твори.

* Симеон Михаилович Бойков:  Russia drops water on Serbia to help put out fires. USA drops bombs on Serbia to kill people

* Ђурица Еделински: Тако је то једни гасе пожаре, а други нас бомбардују, ми као и обично нисмо у стању да се сложимо око тога шта је добро, а шта зло… ко је у тој причи пријатељ, а ко није!? Док ми то решимо неће нас бити.

Опасним вирусом заражено 17 пацијената из Србије

Болест преносе тиграсти комарци, 5 оболело, 12 на посматрању …. Са мора – Грозница Западног Нила може да буде смртоносна у неким случајевима. Сви заражени вирус су „покупили“ на летовању у Грчкој
01. 09. 2012 Пресс

Грозница Западног Нила (ГЗН), коју преносе азијски тиграсти комарци, стигла је у Србију. Како Пресс сазнаје, у Београду, Панчеву и још неким градовима у карантину је 17 особа. Од овог тешког вирусног обољења оболело је петоро, док је 12 људи на посматрању.

Све заражене и потенцијално заражене особе из Србије вратиле су се, како сазнајемо, са летовања у Грчкој.

– Код пет особа вирус је дијагностикован, док се за 12 особа сумња да су заражене и чекају се налази узорака крви. Сви су под надзором лекара – каже извор Пресса из здравствених кругова.

Симптоми за 14 дана

Две особе, код којих је вирус који хара Грчком и убија по Америци потврђен, живе у Београду, а две су из Панчева.

Симптоми

Блага клиничка слика:
– грозница
– главобоља
– мучнина
– повраћање

Тешка клиничка слика:
– упала можданих овојница
– упала мозга

Особе за које се сумња да су такође оболеле су из ових и других градова Србије.
Први пацијенти са симптомима грознице Западног Нила почели су да се пријављују претпрошле недеље. Сви су због сумње били под строгим надзором лекара, док са Института Торлак, који ради дијагностику, није стигла потврда. За неке се још чека потврда, па би бројно стање оболелих током викенда могло и да се промени – напомиње наш извор.

Да се грозница Западног Нила „пружила“ до наше земље потврдио нам је и професор др Драган Делић, директор Клинике за инфективне и тропске болести у Клиничком центру Србије.

– Да, било је потврђених пацијената – казао нам је кратко проф. др Делић, одбијајући да изнесе било какве додатне детаље.

На срећу, опасни вирус се НЕ преноси контактом међу људима. Особа се може заразити само ако ју је ујео заражени комарац, а симптоми болести се јављају за три до 14 дана после убода. Код око 80 одсто инфицираних ово обољење протиче без симптома, док остатак има благу клиничку слику. Тешка клиничка слика развија се код једног на 150 оболелих, а у ризику од таквог развоја болести су особе изнад 50 година и оне које имају неко хронично обољење, пре свега кардиоваскуларне болести. Тегобе трају од неколико дана до више недеља. Болест у појединим случајевима може имати и смртни исход.

Паника у Америци

Грозница Западног Нила откривена је у још неким градовима Европе, где је није било раније. Већ због тога је Институт за јавно здравље Србије почетком овог месеца проследио мрежи завода и института за јавно здравље стручно упутство за успостављање надзора над грозницом Западног Нила у Србији, што се може видети и на њиховом сајту. / ФБР: ИНСТИТУТ ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ СРБИЈЕ – ГРОЗНИЦА ЗАПАДНОГ НИЛА/

Од овог вируса, од почетка године до краја августа, у САД је умрло 66 особа, а оболело 1.590. Директор епидемиолошког одељења националног центра за контролу и превенцију болести Лајл Питерсон истакао је да је реч о највећем броју оболелих и умрлих од ове болести од када је она откривена.

– Број оболелих и умрлих расте врло брзо и процењује се да ће се њихов број у наредним седмицама повећати. Само у последњих седам дана број оболелих порастао је за чак 40 одсто, а истовремено је преминуло десет особа. Најтеже је погођено подручје Тексаса – навео је Петерсон.

Вирус ГЗН први пут је изолован и идентификован у Уганди 1937. године. Данас је овај вирус најраспрострањенији арбовирус, односно вирус који преносе инсекти.

Распрострањеност

– Грозница Западног Нила јавља се широм света.
– Циркулација вируса Западног Нила присутна је на европском континенту још од шездесетих година прошлог века
– Године 1996. у Букурешту је избила прва епидемија у окружењу
– Током 2010. године први пут регистровани оболели у области централне Македоније и у северном делу Грчке

Мере превенције

– Избегавање боравка на подручјима где су тиграсти комарци
– Одећа која покрива ноге и руке
– Избегавати излазак у време када има највише комараца
– Користити заштитне мреже против комараца на вратима, прозорима, па и око кревета
– Најмање једном недељно празнити воду из саксија за цвеће, посуда
– Уклонити одбачене гуме и друге предмете у којима може да са сакупи стајаћа вода

Љубинка Рачић, Београд

Свети Вукашин Јасеновачки

Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној осшрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с’ каме точи
као дјечја суза, као капља млијека.

А он силан…распојасан…на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној, па он их је забога највисе побио,
к’о дукате своје жртве са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

„Што ме гледаш тако старче,зар си разум изгубио“,
рикну као звијер рањена и ножем ка мени крену,
а ја сам се к’о пред причест своју прву прекрстио
радујућ’ се ко рођењу самртноме својем трену.

„А страх“…помислих“…“Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа и режећи месо сијече…
зашто тако равнодушно пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим док му крв са руку тече?“

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику, још на овом свјету помраченом опростио,
ал’ како ће кад час дође пред жртвама својим стати?

„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“, шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним страх сто му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријеци:
„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.

 +++

СРПСКИ ЗАБОРАВ У ПЛАМЕНУ САДАШЊОСТИ

Филм говори о великом страдању српског народа, о коме је забрањено причати у Србији и о суровој истини у којој живимо и која нам се тек спрема…

Део 1/3

Део 2/3

Део 3/3

Душан Пророковић: Геополитика Србије (I) – О геополитичком значају Србије

Геополитички положај Србије, као и у случају сваке друге земље, одређују две врсте фактора: физичко-географски (или природно-географски) и друштвено-географски (односно друштвени фактори). Посматрајући физичко-географске факторе, може се закључити да је Србија земља релативно мањег геополитичког значаја. Континентални положај земље ограничава њен геополитички значај. Природна богатства и рудни потенцијали нису обимни чиме се релативизује њен геостратешки и геоекономски значај, а по укупној површини од 88 361 км2 Србија се сврстава у ред (средње) мањих земаља. Ипак, гледајући са аспекта политичке географије, може се приметити да Србија спада међу земље у свету са највећим бројем суседа-има их чак осам: Румунију, Бугарску, (БЈР) Македонију, Албанију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Хрватску и Мађарску. У Европи, само Немачка и Русија имају већи број суседа од Србије, а Аустрија их има такође осам. Tурска, као евроазијска земља такође има осам суседа, али је највећи део њене копнене границе у Азији. Неупоредиво веће и у геополитичком смислу значајније европске земље, попут-Пољске или Украјине граниче се са по седам држава и имају мањи број суседа од Србије.

Разлоге за то треба тражити у сложеним међуетничким и међудржавним односима на Балканском полуострву, који су узроковали буран развој историјских догађаја у последњих два века, али и у интересима и понашању великих и средњих сила, глобалних и регионалних геополитичких играча, који су дали свој допринос стварању балканског геополитичког и политичко-географског мозаика. Стална заинтересованост глобалних и регионалних геополитичких играча за простором који насељава српско становништво и стално сукобљавање њихових геополитичких интереса на Балканском полуострву, ипак показују да Србија има много већи геополитички значај, него што би се то могло закључити погледом на природно-географске карактеристике земље.

Сложеност „политичко-географске мапе“ најчешће се описује чињеницом да се на овом географском простору укрштају три религије-православна, католичка и мухамеданска. Верске разлике кориштене су за указивање на цивилизацијске разлике и повлачење имагинарне границе између развијеног Запада и заостајућег Истока која пролази средином Балкана. Србија, земља коју насељава већински православно становништво, тако је, од стране разних западних филозофа, историчара и политиколога, била сврставана на антологијски Исток, као гранична земља према цивилизованом Западу. Иако ове поделе по цивилизацијској основи треба узети са великом резервом, а у великом броју случајева оне се могу лако и оспорити (тако је, на пример, тешко закључити по чему се разликују православни Срби, католички Хрвати и мухамеданци из Херцеговине), ипак треба подвући да су незаобилазан фактор у свакој геополитичкој анализи.

„Цивилизацијски“ фактори и поделе по овој основи, наметнути су споља, саставни су део других, туђих геополитичких концепција, што често генерише циљеве великих геополитичких играча на Балкану, па их зато и треба узети као „задату вредност“, са којом се мора рачунати. Геополитички интереси исламских земаља, пре свега Турске, традиционално присутне на Балкану, увек ће најпре у своје рачунице укључивати муслиманске народе-Албанце (или тачније-албанске Геге), босанске мухамеданце, бугарске Помаке. Русија ће у свом наступу током историје посебну осетљивост показивати према православним народима-Србима, Бугарима, Грцима и делимично Румунима, ослањајући се на њих и истовремено им помажући, док ће западни центри моћи у историјском континуитету покушавати да допринесу јачању улоге Ватикана на Балкану. У последњих две деценије цивилизацијски фактори, при чему се за основу једне цивилизације узима религијска посебност, добијају све више на значају, па се уместо ранијих теоријских поставки о додиривању или сусретању цивилизација, све чешће помиње сукоб цивилизација. Трансформација светског политичког система ка мултиполарној структури зато може произвести нове нестабилности на Балкану, јер се ово подручје налази у граничној зони геополитичких интереса неколико великих и средњих сила, које показују амбицију да постану седиште неких од полова у мултиполарном свету, окупљених око цивилизацијских фактора и вредности.

Геополитички значај Балкана увећавају и дугорочни стратешки планови у области енергетске безбедности САД, Русије и европских земаља. Уколико се може закључити да је Балкан, као саобраћајни коридор између Западне Европе и Блиског истока имао немерљив значај за копнени транспорт роба у ХIХ веку, због чега је питање изградње железничке пруге од Запада ка Цариграду тада имало прворезредни геополитички значај, данас се може рећи да прворазредни геополитички значај имају руте цевовода који су планирани да буду изграђени преко територија балканских држава. САД су показале интерес за два пројекта, гасоводе-НАБУКО и АМБО (при томе, пројекат АМБО се неформално спомињао као и могући паралелни нафтовод), а Русија за „Јужни ток“. Заједничком иницијативом Румуније, Србије и Хрватске, којој су се потом прикључиле и Словенија и Италија, покренут је пројекат изградње нафтовода ЦПОТ, који би се протезао од Црног до Јадранског мора, линијом Констанца-Панчево-Омишаљ-Трст.

Европске државе су или подељене око тога којем се од ових пројеката прикључити, или покушавају да се прикључе на обе стране, и учествују и у пројектима САД (пре свега се ово тиче НАБУКО-а), и у пројекту Русије. За Србију су иницијативе САД крајње неповољне, зато што је оба енергетска коридора-НАБУКО и АМБО, у потпуности заобилазе, за разлику од руског пројекта „Јужни ток“, који Бугарску и Србију промовише као кључне транзитне земље за транспорт руског гаса ка западноевропским земљама. Од динамике реализације поменутих енергетских пројеката у великој мери зависи и будућност укупног положаја поједних балканских држава, што је посебно приметно у случају Србије.

Србија је, у геополитичком смислу, значајна земља. Међутим, то што је једна земља геополитички значајна, не значи и да је њен геополитички положај добар. Геополитички положај Србије на почетку друге деценије XXI века је лош, а разлога због којих је то тако је неколико.

Због тога што се на простору Балкана преплићу различити геополитички и цивилизацијско-религијски интереси, ово је и зона великих (гео)политичких потреса. За територију Србије, односно простор који насељава српско становништво на Балкану, а који је значајно шири од територије Републике Србије, у историјском континуитету показују занимање четири велике силе: САД (односно пре тога Велика Британија као предводник атлантизма), Русија (тј. СССР у једном историјском периоду), Немачка (најпре индиректно кроз политику Аустроугарске, а затим, после балканских ратова и директно) и Турска. Данас су ове четири велике силе и предводнице четири геополитичка концепта-атлантизма, евроазијства, (средњеевропског) континентализма и неоосманизма.

Током свог развоја атлантистички концепт је показивао сталну заинтересованост за простор Балкана. За Мехена то је био простор који залази у унутрашњост приобаља, па се контролом унутрашњости Балкана чувала доминација на мору. То је подручје преко којег се протезала „геополитичка анаконда“ којом је требало окружити телурократске центре моћи. За Макиндера то је интегрални део „унутрашњег полумесеца“ који окружује „Срце континента“, а за Спајкмена „Ободни простор“ који је чак важнији и од „Срца света“. Да би се окружила Евроазија било је неопходно контролисати Балкан, а с обзиром на цивилизацијску блискост између балканских Срба и Руса, као кључног народа Евроазије, требало је посебну пажњу обраћати на Србију, због чега се ова земља често налазила у (гео)политичком фокусу САД и Велике Британије. Атлантистички страх да би Русија могла преко Србије да расцепи „геополитичку анаконду“, пробије окруживање „унутрашњим полумесецом“ и дезинтегрише „Ободни простор“, узроковали су неповољно постављање атлантистичких центара према Србима много пута у историји.

Заступници евроазијске концепције видели су током развоја свог концепта две шансе на Балкану. Прва је била могућност избијања руског интереса на такозвана „топла мора“, при чему је требало пактирати са српским православним елементом у циљу заузимања геополитичких позиција у јадранском приобалном појасу. Други је била могућност пробијања атлантистичког обруча којим је окруживана Русија на глобалном нивоу, од Алеутских и Курилских острва на истоку, до Скандинавског полуострва на западу. Регион Балкана био је погодан из неколико разлога за супротстављање атлантизму, а посебно се то огледало у бројности православних хришћана и културно-религијској везаности за Москву. Због тога су средства и енергија, утрошени на геополитичку борбу између атлатизма и евроазијства на Балкану, често превазилазила објективни геополитички значај овог простора. Као последице те борбе остајали су несређени унутрашњи односи међу балканским народима и државама, што је овом подручју доносило сложене унутрашње геополитичке околности и утицало на даље усложњавање међусобних односа.       

Немачки средњеевропски континентализам рачунао је са Србијом почетком ХХ века због два геополитичка циља од велике важности за геостратешко, али и пре свега геоекономско заокруживање. Први се тицао копненог пута ка Блиском истоку, што је у једном периоду, после Берлинског конгреса, постало посебно занимљиво Немачкој због могућности добављања сирове нафте железничком пругом. Други циљ је изражен у континуираној тежњи Немачке да контролише ток Дунава, од изворишта које се налази у овој земљи, до ушћа у Црно море. На овај начин Немачка би контролисала транспортни коридор који би се протезао од Црног мора на истоку, до Атлантика на западу, чиме би се њен положај у односу на Велику Британију и Француску значајно побољшао. Ипак, испоставило се да у својим намерама Немачка може за савезнике имати неке друге балканске народе, али не и Србе. Трагично искуство српског становништва проистекло из немачке војне интервенције на Балкану у два светска рата, масовни злочини који су утицали и на страховит демографски пад међу Србима, произвели су и велико неповерење, које се може окарактерисати и као „историјско неповерење“ Срба према Немцима. Немачка има одређене геополитичке интересе на Балкану и, гледајући са чисто геополитичког, теоријског аспекта, у циљу остварења тих циљева, Немачка би могла и да сарађује са Србијом. Међутим, до немачко-српске сарадње ће тешко доћи. За Немачку, Срби су реметилачки фактор и, како то констатује историчар Милорад Екмечић-географски непријатељ. Пропагандно-политички рат који се са немачке стране води против српског фактора је дугачак и темељан, он траје још од почетка ХХ века и у доброј мери је обликовао ставове неколико генерација Немаца према „српском питању“. Може се рећи да став низа немачких политичара о српском питању подсећа на став Николаја I Романова о „пољском питању“. Како то објашњава Лав Николајевич Толстој у „Хаџи Мурату“, цар Николај „је нанео много зла Пољацима. Да би оправдао то зло, морао је бити уверен да су Пољаци-хуље. И Николај их је сматрао таквим и мрзео их је, мрзео их у сразмери са злом које је починио“. Није претерано рећи да немачка политичка јавност (и аустријска такође, као саставни део изворног континенталистичког геополитичког простора) мрзи Србе у сразмери са злом које су Аустроугарска и Немачка према Србима починили.

Због овога су Срби, чак и поред традиционалног неповерења атлантистичких центара моћи према српском елементу, током ХХ века постајали радо прихваћен савезник атлантизма, када су Велика Британија и САД желеле спречити јачање немачког утицаја на Балкану.

Што се Турске тиче, коначним одбацивањем Ататуркове кемалистичке спољнополитичке доктрине и установљавањем исламског фактора као интегралног стуба неоосманистичког геополитичког концепта, Турска је од 1990-тих све активнија и агресивнија у наступу на Балкану. Несумњиво је да неоосманизам има велике и широко дефинисане амбиције, које се везују за огроман простор који се протеже од западних провинција Кине на истоку до Панонске низије на западу, али треба подвући да су оне и прилично нереално постављене. Много је ограничавајућих фактора, унутрашњих у самој Турској, као и спољних који се тичу међусобних односа између различитих исламских држава, због којих ће Турска своје аспирације ипак моћи да испољи само у одређеном регионалном оквиру. Због тога Балкан све више заузима централно место у спољној политици Турске.

Предност Турске на Балкану јесте и могућност пактирања са атлантизмом, који ће радо договорно препустити ову зону за ширење турског утицаја, само да би спречио даљу руску пенетрацију. За Србију представља проблем претерано ослањање неоосманизма на ислам, чиме се од стране Турске директно подржавају босански муслимани и Албанци, што се одражава неповољно на српске геополитичке интересе и положај. Стратешки интерес неоосманизма, у том смислу, представља повезивање свих делова Балканског полуострва које већински насељава муслиманско становништво (Зелена трансверзала), што би географски одвојило Србију и Црну Гору и спречило интересно повезивање Србије и Грчке и тако погоршало геополитички положај Србије.

Поред спољних фактора који утичу на геополитички положај Србије, а чији се интереси на почетку ХХI века врло неповољно одражавају на укупан геополитички положај Србије, постоји и читав низ унутрашњих фактора који такође неповољно утичу на геополитички положај Србије. То су: политички, економски, популациони и безбедносни фактори.

У политичком смислу, Србија се спољнополитички и стратешки оријентисала ка чврстом везивању за западне земље (пре свега преко ЕУ), иако су јој оба западна геополитичка концепта-атлантизам и континентализам-ненаклоњени. У одређеном стицају околности, када дође до значајнијег сукоба интереса између ове две концепције, Србија може постати савезник атлантизму, али то опет не значи и да Србија из тог савезништва може дугорочно профитирати. Циљ атлантизма никада није био давање подршке стварању јаке српске државе, већ чак напротив, утапање Србије у већу, регионалну интеграцију помоћу које би могао да се контролише однос Србије са Русијом. Гледано из угла атлантизма, Србија је само средство за супротстављање немачким интересима у југоисточној Европи. Док до тог геополитичког сукоба не дође, атлантизам и континентализам имају, сваки концепт вођен сопственим интересима, истоветни циљ-геополитички изоловати Србију. Српско политичко руководство није добро искористило поклапање српских геополитичких интереса са евроазијском концепцијом, мада се све до средине прве деценије ХХI века постављало питање и шта представља дугорочне геополитичке интересе Русије на Балкану?

Русија је после целе деценије унутрашњих нестабилности у периоду између 1991-1999. године почела да стабилизује сопствену позицију после 2001. године и тражи ново место у светском политичком систему. Овај процес унутрашње стабилизације и спољнополитичког позиционирања значио је да се Русија најпре мора позабавити сопственим геополитичким интересима на постсовјетском простору, што је представљало приоритет. Балкан је био у „другом кругу“ руског интересовања, па се због тога и отворило питање у српској политичкој јавности о томе: шта су руски геополитички интереси на Балкану? Утврђивање трасе цевовода „Јужни ток“ и јачање руског утицаја у Бугарској, Србији и Црној Гори после 2006. године јасно је дао одговор на постављено питање. Међутим, то није утицало на (прозападне) српске власти да у периоду 2008-2012. направе значајнији заокрет ка евроазијству. Србија је остала на колосеку западних интеграција, чиме је српско руководство наставило да ради у корист сопствене штете. Донекле се ова позиција српског руководства може упоредити са дешавањима с краја 1960-тих и почетка 1970-тих када је доношен нови Устав СФР Југославије којим је de facto установљен конфедерални статус земље.

Потпуним окретањем ка Западу и отварањем своје капије за улазак западних политичких, економских и културних утицаја, Србија се самоограничила и самоизоловала. Своју будућност ставила је у руке других и тако дозволила да се на другим местима одлучује какав ће и до које границе бити дозвољен развој Србији. С обзиром на већ описане геополитичке интересе атлантизма и континентализма на Балкану, може се констатовати да западне земље имају циљ да политички и економски „упросечују Србију“ и своде је на регионални просек, чак и када Србија има капацитете или показује тежњу да се динамичније развија. На економском пољу ово је посебно опасно. Србија традиционално спада у трећу или четврту категорију европских економија. Западни економски систем је јасно хијерархијски уређен и место и улога Србије у том систему су унапред одређени. Данас је Србија чврсто увезана у четвртој категорији. Уколико је жеља Србије да на овој лествици напредује и да се према степену технолошког развоја и јачини националне економије попне за једну степеницу више, онда је неопходно да се везује за „незападне“ центре моћи и да повећава степен државних инвестиција у националну економију. Потпуно се препуштати Западу значи дугорочно „зацементирати“ сопствени положај у четвртој, последњој категорији европских економија. Текућа економска криза и изазови са којима се срећу западне државе и западни систем у целини, вероватно ће значити и стагнацију српске економије и заостајање на садашњем степену развијености и технолошке опремљености у дугом року.

Следећи проблем представљају неповољна демографска кретања. Низ фактора узроковао је велики демографски пад у Србији у посматраном периоду, један од највећих у континенталним оквирима. До демографског пада долази због драматичног пада наталитета и миграција становништва ка богатијим државама. Пад наталитета делимично је везан и за економску стагнацију и социјалну неизвесност, мада ово сигурно нису и главни разлози. Највећи демографски раст бележи се у индустријски најнеразвијенијим и економски најсиромашнијим друштвима. Економски фактори играју одређену улогу, али нису пресудни у посматрању демографских кретања. Кључну ствар представљају суштинске промене унутар српског друштвеног система изазване јачањем индивидуализма.

Јачање индивидуализма и успостављање новог друштвеног уређења приметно је међу свим европским народима (чак и шире, у глобалним оквирима). Руски теолог Александар Шаргунов овај процес означава као „распад савремене културе“. Данашња култура је своје изворе имала у традиционалним вредностима које су грађене током генерација. Сада се то руши, распада у једном брзом, кратком и згуснутом процесу, што утиче разарајуће на друштва, заједнице и појединце. Између осталог, резултат тог процеса је јачање индивидуализма које води у осамљивање. Заговорници индивидуализма увек спомињу право на самосталност, али не говоре о осамљивању, као појави која неумитно прати сваки процес осамостаљивања и јачања индивидуализма. Осамљивање, вођење самачког живота, непосредно утиче на пад наталитета и производи демографски пад. Посредно, то утиче и на губитак вере код православних народа, што ће по геополитички положај православних земаља имати далекосежне последице. Суштина православља је у саборности и окупљању, а не у индивидуализму и осамљивању.

Неповољна демографска померања у Србији се осликавају и у великим миграцијама од руралних и неразвијених подручја ка урбаним, развијенијим срединама. То доводи до депопулације целокупних области у којима је густина насељености мала, а просечна старост преосталог становништва велика.

Претњу унутрашњој стабилности земље представљају и безбедносни фактори: организовани криминал и верски фундаментализам. Преко Балкана пролази један од главних путева за шверц наркотика који води од Средње Азије (пре свега из Авганистана) до Западне Европе. Верски фундаментализам је током грађанског рата у некадашњој Југославији нашао приличан број поборника у већинским муслиманским срединама, где је наишао на плодно тле за свој даљи развој. Скоро да није постојао већи терористички акт у свету у последњих пола деценије, а у који, према потврдама обавештајних структура водећих земаља на свету, на неки начин нису били умешани припадници екстремистичких исламистичких организација са Балкана.

У погледу безбедности, треба напоменути да се Србија налази у окружењу НАТО-а, што такође утиче неповољно на њен геополитички положај. Сви српски министри одбране од 2000. године (најпре током постојања СР Југославије, затим Србије и Црне Горе и на крају самосталне Србије) били су изражено наклоњени ка јачању војне сарадње Србије са НАТО, без обзира на противљење јавног мњења и очигледну (гео)политичку штету. Ово је посебно изражено у периоду 2007-2012. године, када су унутар Војске Србије спроведене такозване „реформе“, односно промене којима је српски одбрамбени систем прилагођен станадардима НАТО. Укупан активни састав Војске Србије до 2011. године већ је био смањен на око 38.000 лица, са тенденцијом даљег смањивања до броја од 30.000. Поред тога, укинуто је обавезно служење војног рока, што је фактички значило и престанак постојања такозване „народне војске“, први пут у модерној историји Србије.

Први министар војни у модерној Србији био је француски официр Иполит Монден (у периоду 1861-65). Монден је разрадио цео концепт „народне војске“, организовао систем брзе мобилизације и ефикасног заустављања непријатеља. Иако је временом дошло до разоружавања становништва, концепт „народне војске“ се одржао захваљујући регрутном систему и обавезном служењу војног рока. Тај систем се задржао и током трајања Југославије. По распаду комунистичке Југославије, заједничка држава коју су формирале Србија и Црна Гора имала је углавном око 100.000 војника који су пролазили обуку и били у војној служби годину дана (током 2003. године војни рок је први пут скраћен на девет месеци, затим на осам и на крају на пола године).

И поред свега, може се рећи да је Србија, у односу на државе из окружења, задржала солидне војне снаге. То се пре свега односи на копнено-оклопне јединице. На годишњем нивоу Србија издваја око 2,5% БДП за војни буџет, што износи око 1,2 милијарди долара. Поред војних снага, Србија има и добро обучене полицајске снаге: САЈ-Специјалне антитерористичке јединице, ПТЈ-Противтерористичке јединице и Жандармерију. Укупно гледано, Србија би са постојећим оружаним снагама вероватно могла да задржи појединачни напад било које од суседних земаља, али би се проблем јавио уколико би дошло до синхронизованог напада из више праваца. За такву врсту одбране потребне су веће и опремљеније војне снаге.  Свако геополитичко померање у региону Балкана може изазвати и већи оружани сукоб, па се због тога садашњи степен бројности и опремљености српских оружаних снага може оценити као незадовољавајући.

Поред утицаја и интереса спољних фактора на дешавања у региону Балкана, треба подвући да овај регион има и сопствену геополитичку динамику која се формирала у дугом историјском континуитету и посебном регионалном оквиру. Једна од карактеристика те сопствене, балканске геополитичке динамике јесте и склоност балканских друштава ка преовладавању вредности „национализма судњега дана“, што има своје последице и на унутрашњем, и на спољном плану. Великонационалне идеје и јачање национализма на Балкану не само да нису мртви, већ у појединим случајевима стоје боље него икада. Албанци су после 2008. године и прихватања једнострано проглашене независности косовских Албанаца од стране водећих западних земаља близу остваривања давнашњег сна о стварању Велике Албаније, а у Црној Гори се покушава стварање нове нације, са новим језиком и новим идентитетом! Проблем у односу Србије са суседним државама изниклим после распада комунистичке Југославије, јесте и нерешено гранично питање. Претензије суседних народа на територију Републике Србије постоје, као и што постоје велики притисци различитог карактера на српско становништво које је остало да живи мимо територије Републике Србије. Због исказаних претензија, притисака и утицаја спољних фактора, на територији Србије је отворено пет геополитичких жаришта, а једно то може постати у догледној будућности: Косово и Метохија, Рашка област, Бујановачко-прешевска област, Тимочка Крајина, Војводина и Топлица (као потенцијално жариште).                                                                            

Све су ово ограничавајући фактори, који геополитички положај Србије чине неповољним. Ипак, очигледно је да и оваква и оволика Србија представља извесну сметњу геополитичким плановима других. Србија је сметња и због историјских искустава појединих спољних фактора са Србима. Србија је неколико пута васкрсавала и успевала да се брзо консолидује и уздигне се из немогућих позиција. Услед тога што се Балкан налази у геополитички трусном подручју Великог Блиског истока, на Балкану су честа „бурна политичка времена“, а како је то Иво Андрић писао у „Травничкој хроници“, оваква времена  „са великим променама и социјалним поремећајима ископају и продубе непремостив јаз између два нараштаја и створе од њих стварно два света“. Оно што је за политички нараштај који је водио Србију почетком ХХI века било сасвим нормално-да се одриче сопствених циљева и интереса у циљу прикључивања Западу по сваку цену, уопште не мора да буде и политика надолазећег политичког нараштаја који ће имати своја „бурна времена“. Страх спољног фактора је да тај нови нараштај, са новом политиком, може направити снажан заокрет, који ће утицати на побољшање геополитичког положаја Србије. Отуда и изражене тежње ка дестабилизацији Србије, увођења земље у различите облике и режиме зависности, јачање сепаратизама у појединим деловима државе. Гледајући са аспекта спољног фактора, неопходно је српске интересе што више сабити, а Србију осакатити, како би неком новом нараштају било остављено што мање простора за било какав геополитички наступ.

Због свега овога се могу очекивати даљи дипломатски притисци, политичке претње и конкретне акције уперене против Србије и српских интереса са разних страна. У таквим околностима, погоршавање ионако лошег геополитичког положаја земље је сасвим извесно. Осим, уколико српско политичко руководство не одлучи да се брани. Покушај организације одбране Србије био је видљив у периоду 2005-2007. године, када су тадашње власти предузеле неколико одлучних корака у циљу чвршћег везивања за евроазијство, како би се смањио геополитички неповољан западни утицај у Србији, као и организовања различитих акција у региону. Ипак, потоњим дешавањима на српској политичкој сцени овај покушај организовања одбране је релативизован, а тада постигнути резултати минимализовани.

Ипак, треба подвући да Србија другу алтернативу једноставно-нема. Или ће водити активну политику, усмерену ка остваривању сопствених геополитичких циљева и тако постати геополитички субјекат у регионалним оквирима, или ће даљим попуштањем пред спољним притисцима, претњама и (празним) обећањима дозволити другима да задоваљавају сопствене геополитичке интересе на уштрб Србије и тако се дугорочно самоограничити у статусу геополитичког објекта. Прихватање садашње позиције је  практично пристајање на дугорочну самоизолацију и улогу геополитичког објекта, којим ће између себе трговати водеће земље атлантистичке, континенталистичке и неоосманске концепције, а свој интерес ће у одређеној мери задовољити и њихови балкански савезници, суседи Србије. Нешто слично, већ се дешавало у историји модерне Србије.

Наставиће се…

(чланак представља исечак из закључних разматрања рада „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века“, који ће бити објављен у издању Службеног гласника и Геополитике)