пише: Миша Матић
У два дана добили смо нову Владу и 99 олимпијску медаљу. У истом дану, преко гласила друге Србије – Б92, обратио нам се нови премијер, а преко другог програма јавног сервиса сазнали смо да је Србин Андрија Златић трећи на свету у пуцању из пиштоља! Пешчаник се због годишњег одмора није обратио јавности, а да јесте честитка Златићу би гласила овако: У чему би Срби у 21. веку освојили медаљу, ако не у томе.
Милан Тапавица
Први Србин који је освојио медаљу на Олимпјади био је Милан Тепавица, који је освојио бронзану медаљу у Атини, на првим модерним Олимпијским играма. Тада не за Србију, већ за Аустроугарску. Тада је време јањичара прошло, али није и време граничара, па овај Србин из Србобрана, диже тегове, рве се грчко римским стилом и игра тенис у коме осваја треће место за боје црно жуте монархије, 1896. године. Први Срби који су бранили боје Србије нису се ни тукли ни пуцали, већ су били атлетичари. Душан Милошевић, родом из Страгара, је трчао на 100 метара, док је Драгутин Томашевић био 37. маратонац, на ОИ у Штокхолму 1912. Оне је вероватно и први Србин који је истрчао целу маратонску трку на једном званичном такмичењу. Његов резултат био је 4 часа и 47 минута. Погинуо је 1915. у борби са Немцима. На оним првим играма 1896. био је присутан српски суверен краљ Александар Обреновић, као једини страни владар на овој спортској манифестацији, док је 1912. године у Стокхолму, у састав Међународног Олимпијског Комитета примљен тада мајор, а касније дивизијски ђенерал Светомир Ђукић.
мајор Светомир Ђукић
Он је био први Србин у овој организацији. 1910. је основао Српски Олимпијски клуб који две године доцније прераста у Српски Олимпијски Комитет. Следећи државотворни континуитет Краљевине Србије ка Краљвини СХС, а на писмо Хрватских представника у новооснованом Југословоенском Олимпијском комитету из 1919. барон Пјер де Кубертен одговара да зна да мајор Ђукић није погинуо у рату и да ако он да своју сагласност, новосновани ЈОК наставља чланство предходне српске организације, а чланство Светомира Ђукића у МОК-у, није ни јеног тренутка доведен у питање. Он на том месту остаје чак и када га нове власти 1945. проглашавају државним непријатељем. Три године народни непријатељ представља Југославију у МОК-у, све док сам не подноси оставку после писма комунистичких власти, које му поручују, да он као припадник покрета ђенерала Михаиловића, својим присуством у МОК-у гуши развој спорта у социјалистичкој Југославији. Прве медаље под заставом Југославије осваја гимнастичар Леон Штукељ. Два злата, у вишебоју и на вратилу, освојена су у Паризу 1924. Штукељ је на три Олимпијаде освојио укупно 6 медаља. Завршио је и правни факултет и био судија у Марибору и Новом Месту. Као и ђенерал Ђукић, припадао је јединицама под командом ђенерала Михаиловића, али су га освојене медаље спасиле дуже робије. После краћег боравка у комунистичком затвору, убрзо је пушетан на слободу, али му имовина није поштеђена од пљачке жељних победника. Два прва југословенска олимпијца, од 1945., постају народни непријатељи. Милана Тапавицу нису дирали под старе дане. Умро је 1949. у Пули.
Леон Штукељ
Кажу да је сатаниција Срба почела деведесетих година, међутим она је почела средином четредсетих година 20. века и то у самој Србији. Деведестих, као губитничка фракција у комунистичкој партији, настају „другосрбијанци“. Њихов модел сатанизације Срба превазилази чак и методе западних сатанизатора за рачун својих сателита у региону бивше Југославије. Творац израза Друга Србија је Аљоша Мимица, припадник народа из региона који се окористио о територије које је насељавао српски живаљ, а тај живаљ, по рецепту поглавника Павелића и идеолога Славка Кватерника, делом побио, делом покатолочио, а највећим делом протерао преко Дрине у Србију. Покојни Мимица има са чиме пред поглавника и маршала, оба ће му се обрадовати. Као европском левичару и сународнику. И ђенерал Ђукић и Леон Штукељ имају са чим пред Чича Дражу и краља Перу.
Којој Србији припада нови премијер Србије Ивица Дачић. Према другосрбијанцима ( тако се сами називају, не свиђа им се израз другосрби ) нови премијер није са њима. Али за првосрбијанце су проглашени десничари и националисти. На челу са клерофашистима, наравно. Ни један од ових епитета се не може приписати Ивици Дачићу. Он за себе каже да је европски социјалдемократа.
Ивица Дачић, председник Владе Србије
Он тражи да наново постави бисту самопрокламованог маршала Броза у Ужице, Сремску Митровицу, стратиште равногораца и патриота назива црвеном, а преживеле равногорце, упркос донесеном закону, по пензије и остала грађанска права упућује у Немачку. Са бившим ( волим ту реч за разлику од актуелног председника Николића ) председником Тадићем, пре 4 године направио је помирење међу комунистичким фракцијама, условивши бившег пријемом у солијалдемократску интернационалу. Вероватно зато што је она друга интернационала престала да постоји, иначе би обојица били у њој. У свом првом инетрвјуу премијер нам јасно говори да се ништа неће променити. Каже нам да полиција неће хапсити по наредби. Није рекао на основу чега ће хапсити, када добије налог Суда да то учини или ће и даље, по пракси од 1944. хапсити на основу жеља властодржаца или упирањем прста, пошто ти властодршци нису знали да је показивање прстом непристојан обичај. Изгледа да у дедињским вилама то још увек нису научили.
Аврам Петронијевић, председник Уставобранитељске Владе
Први званично забележени премијер Србије био је Аврам Петронијевић, у тзв. Уставобранитељској влади. Одликавао се изузетним образовањем, знањем великог броја страних језика и изузетном дипломатском вештином. Из пера Милана Ђ. Милићевића и Радована Калабића овако пише о њему: „…честит и смеран човек (…) родољуб душом и срцем, а уз то веома предан син својој Православној цркви. Под обликом благе, простодушне доброте… он је остао увек веран својој мети : ма како, и ма пошто, придобити које право више својој отаџбини. Благ по нарави, образован више од својих вршњака, човечан по исповести вере, он се гнушао од тираније и безакоња – ма то долазило од кога му драго.“ Тада се национализам и патриотизам подразумевао као особина не само премијера већ и сваког припадника нације. Остало се сматрало издајником. Док није настала друга Србија.
Замерајући новом премијеру две функције у влади:
Ђорђе Ценић
председника и министра унутрашњих послова, заборављају на једног од првих српских премијера са две функције: Ђорђа Ценића. Он је као председник владе и м инистар правде, под намесништвом Блазнавца подигао затвор у Забели код Пожаревца и укинуо казну батинањем. Пре две године, пред параду хомосексуалаца, Ивица Дачић нас је подсетио да „полиција не васпитава – полиција бије“. Ђорђе Ценић је умро пре 109 година.
Први председник владе независне Србије био је Јован Ристић. Доктор философије из Хајделберга и историк са Сорбоне. Грађанског сталежа, из сиромашне породице. Та категорија не постоји у биографијама другосрбијанаца, постброзоваца и ослободилаца из 1944. Док су они из средине 1944. од реда били сељачко – радничког порекла, ови данашњи су официрско – полицијског порекла. До Хајделберга и Сорбоне иду по упутства и хонораре, преко Будимпеште, понекад. Олимпизам их занима само као извор добити у смислу дневница и плаћених карата за гледање спортског програма, као и изговор за испијање шампањца и крканлуке поводом спортских успеха земљака. Макар то чинили на местима на којима су сами увели забрану за то. Њихови закони за њих не важе. Они важе за народне непријатеље са почетка приче. Имовина ђенерала Светомира Ђукића, кума ђенерача Михаиловића, и даље је опљачкана и у поседу њених пљачкаша. Ђенерал Светомир Ђукић је 2002. пренесен из Немачке у родну Ражану, после 42 године почивања у Немачкој. Том приликом обратили су се представници владе др Зорана Ђинђића. Говорили су о Ђукићевом олимпизму, патриотизму, одбрани Аде Циганлије из 1915. али његово учешће у Равногорском покрету и његово ропство у немачком логору у Оснабрику нити једном није поменуто том приликом. тај део његове биографије, као и биографије Леона Штукеља остао је и даље забрањен за српску јавност. Како стваи стоје, остаће и даље. Нови премијер и нови предедник Србије ионако то и не знају. Иначе би апсили и батинали. Председник Томислав Николић је данас био на утакмици коју су одбојкашице изгубиле, а потом је са представником шиптарског Косова присуствовао вечери код енглеске краљице. Домаћини те вечере су исказали најбоље жеље да заставу Косова виде на следећим Олимпијским играма. Председник је остао на вечери до краја, додуше без руковања. Толико о његовом олимпизму. Да је остао код куће, можда би видео да у парламенту ипак постоји опозиција из прве Србије. Све остало, са све њим и премијером су другосрбијанци. Олимпијци су и даље народни непријатељи, а полиција бије. Срби најбоље пуцају из пиштоља.
Фотографија ђенерала Светомира Ђукића ( други с десна ) са свадбе његове кћерке Татјане и мајора Милана Стојановића Циге. На фотографији су супруга и син ћенерала Ђукића. Фотографију је снимио ђенерал Дража Михаиловић фебруара 1945. у Копривни, на Требави.
Београд, 29. јул 2012.
Објављено са сају Видовдан 31. августа 2012.
