Судски поступак за рехабилитацију Драгослава Михаиловића

Преписке откривају тајне о суђењу генералу Дражи

29 јануар 2012, за ФБР припремио Владимир Петровић

Записник са седнице Политбироа ЦК КП Југославије и преписка Александра Ранковића и Милована Ђиласа указују да су суђење Драгољубу – Дражи Михаиловићу монтирали тадашњи комунистички челници.

Ове документе јуче је већу Вишег суда у Београду на рочишту за рехабилитацију команданта Југословенске војске у отаџбини предао историчар Слободан Марковић, председник Комисије за тајне гробнице, који је закључио да „ови докази недвосмислено указују да је у ствари тадашњи политички врх водио суђење против Михаиловића“. Наставите читање →

ПОРОБЉАВАЊЕ СРБИЈЕ У ФОРМИ ПОЗАПАДЊАВАЊА

Пише: Ратко КРСМАНОВИЋ

Све што је човек кроз историју стварао и ствара налази се у широком распону између слободе и ропства. И једно и друго су сапутници живота и имају своју емотивну, психолошку, моралну, духовну, економску, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Одсуство отпора ропству уступа простор потресним процесима гажења човека, народа и држава, што је део трагичне људске  биографије. Човек је пречесто пропуштао прилику да се избори, чак и за ону лако дохватљиву и остварљиву слободу. Своју прилику, да као стваралачко, политичко и етичко биће шири хоризонте слободе, пречесто своди на срачунато и анемично таворење у зони тишине и бауљања по лавиринтима наметнутих образаца понашања и стварања. А такви, наметнути обрасци поробљавања својствени данашњем глобалном тутору, захтевају своје ослонце у земљи жртви,  одрицање од себе, своје традиције, културе, вере, језика, од оних, тако важних идела слободе и  вредносног система који не сме бити сезонског карактера. Наставите читање →

26 јануар 2012

УВОД

Јуче је на пријатељској крикет утакмици, између репрезентација Немачке и Израела, у Тел Авиву, у централној дворани Суџук дошло до озбиљног инцидента, који је прерастао у прави улични рат, и сабсеквентни линч младих немачких националиста…

Све је почело још пре почетка утакмице, када су стотине гостујућих немачких навијача, одмах по уласку у прелепу и раскошну дворану Суџук, развили немачке заставе са „кукастим крстом“ и друге нацистичке симболе- а домаћине, раднике, и организаторе почели да вређају на етничкој, расној и верској основи, частећи их између осталог следећим речима: „жидове уза зидове“, „израелце на колце“, и слично…

Вест о невиђеној провокација од стране стотина младих немачких нациста, се проширила градом као пламен, и код многих становника пробудила још свеже ране и успомене на немачки геноцид над јеврејским народом, у последњем светском рату (који како се ствари у свету одвијају ових дана, изгледа неће бити последњи)… Наставите читање →

потпуковник Никола Калабић

На Богојављење, пре 66 година јавио се свом Господу потпуковник ЈВуО Никола Калабић и стао усправан пред њега да му преда рапорт, да му каже да је испунио највећи задатак постављен пред људски род, да је положио душу за своју веру Хришћанску и свој род Србски! Велики и величанствен крст је носио Никола Калабић! Позната нам је свима његова биографија и овоземаљски пут који трајао свега 39 година. Чудесни су путеви Господњи, а такав је био пут Николе Калабића.

Није он положио само своју душу на олтар своје отаџбине и свог рода, он је положио и срце и тугу за два Милана, за оца капетана Милана кога убијају Немци и за сина Милана, кога, још дечака, убијају комунисти. У свом последњем писму вољеном Чича Дражи, Никола пише: „ … и мој Миша, срећа моја, дао је свој живот за нашу ствар.“
Оставио нам је Чика Пера у аманет своје дело и свој пут, да га следимо и да нам буде водич својим примером у томе. Које су биле главне смернице пута Николе Калабића? Наставите читање →

Навршио се пун век од смрти Милована Миловановића, великог српског дипломате и државника, а да му средина из које је поникао, ни до данас није одала ни заслужено признање ни дужно поштовање. Отпочела је и стота годишњица од склапања српско-бугарског споразума, који је његово највеће практично дело и блистава круна његовог дипломатског рада. Преговарање започето у Миловановићевом дому у Светогорској улици у Београду, а довршено у купеу једног вагона  на београдској железничкој станици, послужило је као основа за склапање ширег балканског споразума. Његовој нагодби са бугарским колегом Иваном Гошевим, утаначеној под руским покровитељством и у строгој тајности, ускоро су се прикључили Црна Гора и Грчка. Тек после овог историјског уговора уследио је одлучујући обрачун хришћанских држава са турским завојевачем и његово протеривање са Балкана и са европског континента.
Из истог „дипломатског купеа“  Миловановић је војводи Путнику отворио правац победничког наступања према Куманову. Славна битка на брду Зебрњаку, у близини Овче поља, свршила се такође пре једног столећа. Одмах иза ње уследило је ослобођење Косова и Метохије, након његове безмало полумиленијумске окупације и распећа. Увидом у „повесни ред вожње“ испоставило се да је са тог истог београдског перона и Аустроугарска монархија добила свој коначни  залет – само у супротном смеру. У пропаст и ништавило.
„Несумњиво, већег, опаснијег и суптилнијег непријатеља Хабсбуршка монархија није никада имала. Миловановић је припремио њену смрт, а она, можда, његову.“ Наставите читање →

На Топчидерском гробљу

пише: Миша Матић

„Драги мој Веселине, хтели су да убију мене, а убили су тебе!“               Овом реченицом  се председник С(а)весног Продужетка Озне ( у даљем тексту СПО ) Вук Драшковић, епски надахнуто опрашта од Веселина Бошковића, најзначајнијег припадника своје тазбинске фамилије у СПО, свог шурака и директора Дирекције за грађевинско земљиште града Београда.

Ко је заправо говорник овог некролога? Да ли је то само он или нам из њега говори само једна мустра постављена да нас у једном  правцу одвуче назад у револуцију која тече?Да ли је то, како сам за себе каже,  човек који види боље и даље од других?
Као припадник победника, Вуков отац Видак добија као колониста кућу и некакав иметак у селу Међа, у Банату, где се овом Вуку, по очевом захтеву и пријави, као датум рођења уписује дан Републике 1946. исте године када његове машиновође влакова без возних редова погубљују Чича Дражу. Мајка му умире непосредно после порођаја. Значи, од Наставите читање →

БОМБАРДОВАЊЕ Г Р А Ц А – BOMBEN AUF GRAZ

Љубљана; 30. децембар 2011.

Пише: Војвода триглавски, капетан ЈВуО Урош Шуштерич. Фото: Марко Јамник.

Вероватно врло мало историчара, као и познаваоца и истраживача војне историје Другог светског рата на територији Краљевине Југославије, зна истину да су бомбардери Југословенског краљевског ратног ваздухопловства били први који су, по немачким званичним документима, за  узврат  бомбардовања Београда, истог дана, 6. априла 1941. године у 16,оо сати, бомбардовали Грац, па  тако на симболички и осветнички начин  показали Савезницима своје борбено разположење, а Немцима да ће свакој акцији са њихове стране уследити  одмазда. Наставите читање →

Миодраг Новаковић

 14 Децембар 2010

 Из још једног строго поверљивог дипломатског документа, чији је извор наравно Викиликс, и који под ознаком „09BELGRADE841“, упућен у Септембру прошле године из америчке амбасаде у Београду  надлежним министарствима у САД, државном секретару Х. Клинтон, као и једном броју америчких амбасада у региону- сазнајемо да су Тадић и његови сарадници чинили све да импресионирају своје америчке налогодавце са својом одлучношћу да остану на „вашингтонско-бриселском“ путу, чак и по цену тоталне алијенације братске Русије и других неутралних великих сила-  које за разлику од Западних сила, уместо „евроунијске фатаморгане“ – Србији нуде огромну конкретну финансијску, привредну и војну помоћ, која би резултирала у потпуни опоравак наше отаџбине, још видљиво унакажене бомбама „истих“ који нам данас продају ту „евроунијску фатаморгану“. Наставите читање →

пише: Милош Марковић

Када сам, пре пар недеља, добио ову Хандкеову књигу на немачком језику (Die Geschichte des Dragoljub Milanovic, Jung und Jung, Salzburg und Wien, 2011.), неколико дана нисам скидао ни најлонски омот са ње, да је макар прелистам. Одмах сам је прекрио другим књигама и новинама на мом (не)радном столу, да је не гледам, да ми својим садржајем не изазива мучне асоцијације, које понекада имају чак и органски карактер. Никаква радознолост, па ни неки стечени нагон за читањем, нису ме приближавали таквој књизи. Тешко ми је то објаснити другоме, пошто своја деликатна осећања и магловита наслућивања, то не умем превести на језик логике.

Петер Хандке

Када градским аутобусом пролазим Таковском или Булеваром, окрећем главу на супротну страну да не видим ни зграду Телевизије ни Ташмајдански парк, како бих себе поштедео убрзаног куцања срца, грчева у стомаку и скока крвног притиска.

У тој ситуацији хвата ме неки присилни страх који не могу рационализовати, хвата ме неко необјашњиво убеђење да ћу поново зачути многобројне сирене (санитетске, ватрогасне, војне, полицијске) које се стапају у једно застрашујуће, чудесно, разарајуће завијање. Бојим се да ћу чути крике, вапаје, дозивања. Инстиктивно затварам очи или почињем неки разговор са најближим путником, како бих одагнао призор, слику човека, који, скоро са врха зграде, притиснут урушеним зидом, са главом према земљи, виси машући рукама. Лекари се пењу уз високе ватрогасне лестве, ампутирају му обе ноге, али његово срце није издржало. Верујем да је та слика неизбрисиво угравирана у бићу свакога ко је имао ту несрећу да је види. То, бар за мене, и није само језива слика, само чудесан призор, то је, пре свега, метафора хуманитарости „Милосрдног анђела“ и НАТО пакта, Наставите читање →