Коњиц Вилин крилима треппери,

Драгу на љубавни зове лет!

Гле, да их поздрави,

Главу подиже сав водени свет!В.С.

Многа традиционална веровања сматрају Вилин коњица симболом суптилности, преживљавања, целовитости и чистоте. Тајанствени и чаробни његов изглед као да нас повезује са Вилин светом из кога је управо дошао, што говори и његово име.

Ово биће нам поручује да можемо преживети све промене на нашој планети, у природи, у нашој души, коју  иначе симболизује, Он нам говори о рођењу, безсмртности и васкрсу.

Његова прозирна крила повезују нас са нежношћу а тело које може бити различитих боја на змаја, који опет симболизује снагу и моћ.

Његово постојање повезано је са ветром, ваздухом  и водом

Сусрет са овим бићем подсетиће нас на наше снове, осећања, на везу овостраног и оностраног света, на хармонију којој треба да тежимо, на магију живота коју живимо.

Текст приредила Верица Стојиљковић

Извори: Географија на длану; Сенса;10нај

Фотографија: 10нај

Фото: контрабас; Википедија

Садашњост је осмишљена
и с радошћу уметана,
на облаку згрудваноме
размеће се, загрцнуто,
на диркама тако снажно и раскошно.
Челиста је растресено,
с контрабасом усклађено,
мелодијом ужурбано,
јер слушају казивање
сјајног глумца на облаку распеваном,
на бескрају што пулсира контрабасом,
док широки пејзаж чежње
обасутим пољупцима
клацкалицом доминира,
инструменти кроз тријаду
све импулсе фасцинира.
.
Глумац се на дилижанси огласио
па раскошном ренесансом
кроз сазвучје опловио,
дотле сликар својим кистом
све портрете направио.
И врхове небодерне
омађијан уредио,
са хридима сукобио,
очи су му засијале
због облака као благдан
па уморно ал похлепно
хрли снажно, незасито.
.
Сазвучја су у ковитлац
дамарима растресена
ухватила колор дуге.
Омаму је на свом платну
сплео нити у ноктурну
заплесали виловито
са клавирским ритмом снажно
у радости узбуђено
понудили раскош неба
и све мене васколике
уткале се силовито.

Фото: Фб страница – I love Nature

Разноге и разбујне прамисли-сећалице

Час хладне и ледне као пузавица

Час пакосне лукаве и зле као пецаљка

Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица

Час страшила као привиди бауци дрекала раге

Час лековите благе мелемне као Прамајка

А час бистре бистре као извор Воде снаге

.

За све је крив рептилски напитак заборава

Којим је у много живота напијана моја глава

.

А Тијанија је земља чуварица и памтилица

И обнављачица и омлађивачица и сећалица

Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

.

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео

Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

.

Тијанија је откривна земља личја и наличја

Земља легендарних Витеза Праисконог Реда

Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора

Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора

И родница моја – носиоца многих одличја

Тијанија је универзумдром што у звезде гледа

Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: Фб страница – I love Nature

Фото: Муза поезије; Википедија

Поезијом, јединим
светлим оружјем,
побеђујемо време
и смрт …
.
То је једини пут,
чија коначност није
у забораву, на коме
враћамо себе – себи!
.
Враћамо своју светост
и живимо живот из душе,
а не из ума …
.
И нисмо слаба
луча што гасне
већ светлост
из које се све рађа!

Фото: Фб страница – I love Nature

Фото: Пантократор; Википедија

Богопознање је директно условљено онтогенетичким сродством са Богом, рођењем из агапијске (љубавне) природе Божје и суштине. Самопознање, човекопознање је онтогенетички зависно од богопознања, као што је друга заповест (љубави) онтогенетички зависна од прве.

Богочовечност – темељ и обим и раст истинског познања.

 Грех < смрт < гроб < ад постављају међе познању, преко којих грехоиман човек не може прећи.

Без Божјег знања ништа не бива. Бог зна све, иако не чини све.

У истинитом богопознању и богопоштовању је и истинита мудрост, богомудрост.

У ствари самопознање се добија кроз христопознање, коме претхходи христољубље.

Само истинито богопознање даје нам истинито човекопознање. И обратно.

Примише и познадоше – то је гносеолошки императив христопознања.

ПЕСМА ДАРОВНИЦА

Све што сам имао

теби сам предао,

невесто моја –

љубави моја!

И ништа моје

више није моје,

већ твоје –

заувек твоје!

Путник сам тајносани

на путу љубави

што вечно путује

кроз срце твоје,

лепојко моја –

богињо моја!

(Ова песма је испевана у једно

далеко пролеће, када не имадох

више од двадесет и три лета.

До сада је – а да не знам што! – још

нигде, никада, нико није објавио)

Фото 1, 2, 3: Фб страница – World Around Us

Фото: Сеајање; Википедија

Сејем

Трагове отишлих тренутака,

Радости и сузе у очима,

Дрхтаје срца и песме на уснама!

.

Сејем

Звезде тиркизне на птичијим крилима,

Безкраје пространстава у њиховим очима,

И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама!

.

Сејем

Траве лековите, по твојим ливадама,

Испод камена белутака уз

Шум планинских потока!

.

Сејем

Уснуле срне, у бдењу јелене,

Нараштај белих вучица и вукова,

Чуваре твојих поља и цветних вртова

.

Фото: Фб страница – Rosinski

Сејем

Сребро и злато храмове што гради,

Неба свих боја, месец бели и

Сунца насмејана!

.

Сејем

Росу – капи што живот дају и

Од немила исцељују и

Што над тобом, љубљеном од Бога,

У вечности бдију!

.

Сејем

Пламенове – беле, жарне,

Светло у плесу срца твога,

Љубави латице, румене и љубичасто плаве,

Везу грожђа, јабуку и жирја!

Све зри у милини смираја!

.

Сејем

Радост искрице, за све што су овде,

Очеве, мајке, браћу, сестре и

За оне, што већ су – тамо негде!

.

Сејем

Чежњу и истрај тренутка

Кад корен постане исти и

Врисне створено у радости – Чудо Творца!

Још – живот један!

.

Сејем

Светове у љубави израсле,

Нежност што дише се, и

Милост душе!

Фото: Млада пшеница; Википедија

Фото: Шљивик;Википедија

Окупа ме јутро пред родним прагом.

У шљиваку, око колиба,

жубор птица

сличан оном из детињства.

И шибље сунца,

и румено море висине

слично оном старом.

.

Шумо трава рођена,

прорасти кроз моје свеле ливаде,

пусти ме јутрос

у твојим росама младим

да сперем и озеленим вид,

да мирисом опијем пусте дубине.

.

Росо, сузо моје планине,

залиј ми моје шеве,

да певам јутрос радости,

да болујем луда сећања.

И запамти , кад год пожелиш , позови ме

а ја мислима ћу доћи,

загрлити душу и одвести са собом,

бар на трен из Јаве и снова

заувек твој и заувек моја!

Коме су корени на небу, тој се отаџбини и нада. Србину од искона небо је држава. Небеске царске ливаде, звездана поља. 

.

Небеска Србија коју Лазар одабира је повратак слави. Епска Песма је ово сазнање сачувала за вјеки вјекова. Зато имамо жудњу неиздрживу коју нико данас не зна објаснити, за небом, за чистином, за музиком сфера. 

.

Семе дрвета се у земљу сади али расте ка небу. 

.

Дрво Живота у Божијој башти расте ка небу над небом, престолу живота. 

Вечити путник

Вечно у дому свом

Бирамо животе

Бирамо духом.

.

Звезданим јатима

Сновима пловимо безкрајним.

Животе стварамо прстом вечности

нема им краја, не.

А само је удах тај

први којим живиш знај.

Почетак искре твоје

и нема заласка Сунца, не!

.

Већ једино вечити вид

Човек и Бог једно постају.

Дух и огањ живота

вазда вечна неизрецива дивота.

.

Кроз крај без краја.

Кроз рој Звезда и рај.

Кроз дух и тело

увек сам само ја.

.

И опет Ја.

Игра и дах.

Полет и мисао.

Стих вечности кроји смисао