Ту ће ме све надживети –
И кућица за чворка кога,
Ваздух пролећа баш овога
Што сад преко мора лети.
.
И вечности глас гле мами
С неодољивошћу чудном неком.
И над трешњом у цвету меком
Свој сјај вије месец сами
.
И у честару смарагдноме
Ко да се бели пут при томе
Што води … куда … скривам то …
.
Међ стаблима се светли тамо
И све је налик алеји само
Уз царскоселско језеро.

Фото: Трешња у цвету; Википедија

Бијесови пале а ми гасимо,
Сотона ликује над гробницом,
Животе голе да спасимо
Кренусмо уском стазицом.
.
Анђели пали светиње руше,
Векови што хуче са нама стоје,
Градимо опет вером из душе
Мајки које су рађале хероје.
.
Земаљски кнез семе нам затире
Хоће да име наше избрише,
Војска његова охоло надире
На срца наша гордо кидише.
.
.Ал било србско успорити неће,
Ми рађамо стално нове јунаке.
Срце нам игра у бој док креће,
Песма се ори на путу до раке.
.
Време што брише ћесаре и краљеве
Што милости нема за велике и мале,
Иако не потеже ножеве и маљеве
Прегазиће оне што светиње пале.

Свети завет сунчевих ратника и ратница

Пре стотину и осам векова, на

Белом Пупку СрбИрије,

васпостављен је Соларни Ред

Сварогових сунчевих

ратника и ратница.

Значи, истовремено са сунчевим

ратницима постоје и сунчеве ратнице.

Постоје у Вишњим световима, у

Акаши, у Небеској Белој Србији.

Зато што су у Белих Срба,

потомака Звездане Расе, човечице

(жене) биле посве равноправне са

мушкарцима у свему и на свим

пољима Постања и Стварања.

По једном предању Белих Ура,

постоји Свети Завет сунчевих

ратника и ратница, а по том Завету,

на самом почетку, пре стотину и

осам векова, заветовали су се

сунчеви ратници са сунчевим

ратницама, да се само, и

искључиво, жене и удају и

између себе.

Да постоји само соларни брак

сунчевих ратника и ратница.

Сваки сунчев ратник на свом

овостраном и оностраном

унутарњем путовању трага за

СВОЈОМ сунчевом ратницом, као

што и свака сунчева ратница трага

само за СВОЈИМ

сунчевим ратником.

Нити ће се сунчев ратник оженити

другом женом све док не нађе

своју ратницу, нити ће се сунчева

ратница удати за другог мушкарца

све док не нађе свога ратника.

Они трагају једно за другим све

док се не пронађу, а знају и верују,

да се морају пронаћи, будући да за

сунчеве ратнике и ратнице не

постоје никакве препреке у

Васељени, између овостраних и

оностраних, видљивих и

невидљивих светова.

Њихова узајамна љубав је толико

силна и моћна, да их обострано

привлачи и усмерава преко многих

сазвежђа и звезданих јата.

Фото: Манастир Манасија – Свети ратник; Википедија

Било једном једно СТРАШНО

па позвало једно ГРОЗНО

кад ноћ падне тамноплава

.

да посете дете плашно

па у доба сасвим позно

да му не дају да спава.

.

– Стављаћемо га на муке

шуштаћемо завесама

њихаћемо брези гране

.

пуштаћемо чудне звуке

шкљоцаћемо вилицама

и све тако док не сване!

.

– Хучаћемо као сове: ху!

– Желимо ти грозне снове: бу!

– ту се СТРАШНО зацерека

а ГРОЗНО се закикота

.

свуд овлада језа нека

прави ужас и страхота!

.

План паклени, нема збора;

одмах ми је било жао

тог сиротог малог створа

на ког избор буде пао

.

да га муче да га тлаче

да га терају да плаче…

Кад су стигли на Звездару

Макс је био у пижами

причала му причу мама

и ниједно појма нема

кад завлада свуда тама

каква им се судба спрема –

– да СТРАШНО и ГРОЗНО бдију

сасвим спремни за акцију!

.

Чучали су на ормару

и чекали у тој тами

кад ће Максим да задрема.

.

Кад је прича завршена

и светло је угашено

ето праве згоде њима

.

прилика је савршена

али нешто ту не штима

– дете није уплашено!

.

Мучили су се ноћ целу

ал је Максим мирно спавô

и најлепше снове звао

.

Дочекаше зору белу

свану јутро светлоплаво

СТРАШНО оде, ГРОЗНО неста

и та ноћна мõра преста

а да Макс није ни знао!

.

Јер је Максим неустрашив

јер је Максим ненадмашив

незаплашив

колосалан

.

јер је Максим – максималан!

* За Максима лично, за маму Силвију барем делимично

Г.Х.Б:песме за децу –За добро јутро и лаку ноћ

.
* За Максима лично, за * За Максима лично, за маму Силвију барем делимичномаму Силвију барем делимичноГ.Х.Б:песме за децу –За добро јутро и лаку ноћ

Тече и тече, хучи и збори,
Чува све тајне прошлости давне,
Моје и твоје, њихове, наше,
Сва она сјећања, тренутке славне.
.
Зелена као трава с прољећа,
Жубори и носи поруке среће,
Та ријека чува стољећа многа,
Чува и никада престати неће.
.
Многе је тајне чула, ал’ ћути,
Ћути и мост док тече под њим,
Многе је својих вирова ослободила,
Та, модро-зелена, ријека Лим.
.
Нажалост, многи су остали с њом,
Заронили дубоко у њене скуте,
Сад тамо спавају уснулим сном,
И у њој, тако, ушушкани шуте.
.
Свако своју срећу у себи носи,
Ко Лим што носи вирове сиве,
А, моја срећа су сјећања свјета,
Која у мени трају и живе.

Фото: Река Лим; Википедија

А онда се
снови
преплићу
са збиљом…
И ти
корачаш
за звездом водиљом …
Некад
по трњу,
некад –
по цвећу …
Ипак
се не жалим;
Волим
свој живот
и други нећу …
И не би
дала
своје снове
и своје
сање …
Јер
ма колико
да секу ми
грање,
моји корени
све су ми
јачи …
Јер,
сви ти
зли јахачи
буду и оду …
А ја
Трајем …
И пешем
оду:
животу,
љубави
и себе …
И, ни за шта
на свету
то мењала
те не би’…

С.М.Л: “Између јаве и сна“

Испраћај Менг Хаорана који одлази у Гуанг Линг

У павиљону жутог ждрала
Опрашташ се стари пријатељу
Магле ожујка покриле цвеће
Ти одлазиш у yang zhou
Далеки обрис усамљеног једра
Досеже модрину неба
И још само друга река
Што тече ка хоризонту
*
Низ кањон реке
У свитање растанак од
Шарених облака белог цара
Тисућу лиа низ кањон реке
У једном дану
Крици мајмуна
На обе обале не престају
Ал чун је за собом
Оставио већ хиљаде планина

Фото: Пролеће у КИни; Википедија

Тај дан памтим.

Урезао се у срцу мом.

Ох, како пламтело је сунце

И топлина разливала се телом мојим.

А звале су ме цветова латице

Да милујем их и љубим,

И додирујем љубављу што пратила ме.

.

Да, тако то беше у тај дан.

Чуо се тишином корак твој,

И љубав расута около свуд

Окренем се,

Видим озарено лице, и пољуб што гори

Ватром вечном.

.

Пролазисмо поред дрвећа, ливада

Поред старих кућа,

Поред реке и камења што са птицама збори.

Небо без облака

Ветар уснули

Ти и Ја!

Разумјети је исто што и вољети,

вољети је исто што и жељети

жељети је исто што и хтјети

хтјети је исто што и бити.

Разумијевање је љубав,

воља је жеља,

жеља је хтијење,

хтијење је суштина.

Једнина.

Нема издаха кад се воњ страха обзнани

и у чељусти пса завуче

да лавежом мрцвари децу

да урликом разједа жене

да криком мори ратнике

да без гласа мртвог помилује

.

Нема страшнијег сладострашћа од издахнућа

једино усамљеност камена

може на смрт личити изблиза

а ход месечара никада

и немање налик опустелом

скривати се не зна над величином хтонском

.

Шта је један иде а други се сагне

пред непомичношћу

зато и преносимо из руке у руку

свете предмете

не знајући да тако усек историје

испуњавамо нашим ужљебљењем

.

Зато кад падам попут капљица кише

чиним то смело и мрљу прекрваву чекам

да ми знак да да је све олистало још само овај пут

и да ћу црн тен задобити као и они

што се земљицом квасе пију блато

и једу глинену вечеру

Фото: Етно керамика; Википедија