Вечити сан Сунчевог ратника 

.

Ако нема сна о савршенству, онда

нема ни савршенства.

Савршенство је вечити сан

сунчевог ратника.

Сунчев ратник вечно снева, машта и

размишља о савршенству.

То је његов унутарњи пут који

води кроз средиште срца.

Живот сунчевог ратника јесте

непрестана унутарња молитва,

непрестана благодарна песма

Извору Живота.

Начела сунчевог ратника јесу:

љубав, лепота, истина, верност,

част, племенитост, неустрашивост.

То је његов како овострани тако и

онострани пут посвећења.

Он не одступа од тог пута.

Чак и да зна, да ће погинути на том

путу – он не одступа!

Јер, нема смрти за онога ко путује

овим путем.

Смрт је за њега само звездани

пролаз.

Кроз смрт се васкрсава и изнова

рађа на још вишем ступњу

Постања и Стварања.

Зато у сунчевог ратника нема

страха од смрти.

Он гледа у лице смрти, са

осмехом и презиром.

И сама смрт се плаши сусрета са

сунчевим ратником.

Зато што у сусрету са сунчевим

ратником она губи све моћи своје.

Сунчев ратник може и да призива

смрт, али ће смрт вазда бежати од

њега.

Из страха од понижења!

Сунчев ратник је онај ко је

победио не само страх од смрти,

већ и саму смрт.

Немам језика речита,
то је дилема вечита,
то је сурова истина
сурове стварности
и његове баналности
источника нових само за сан.
Живот је кружење безизлазно,
тражење смисла без празнина.
За тим треба да се трага
као за Душом, Богом,
ал’ и то је само
безизлазна нада,
да их могу наћи
и умом дотаћи.
.
Све се упорно понавља
човек очајава
дане пребројава.
.
То је острво усред мора,
хучних таласа, злотвора,
неодољивих, сурових, запењених,
а знам да тамо има блага-
али то је само метафора,
трагедија снова.
.
Тражећи себе траже и свој израз,
човек је, истина,
једини излаз.
Он је био од Бога створен,
непатворен, охол и моћан
да буде сензација васионе,
духовним бићем креативан,
трагач вечне истине.
Насукани смо на острво ироније
тражимо излаз и спас
кроз многе миленије.
.
Опет смо питања знак,
вртимо се у кругу
не можемо да ухватимо корак.
Мој судњи дан је нешто друго
јер људска трагедија
то нисам само ја
она је много већа,
дужа и шира,
од постанка света
до новог ништавила.

Испред старога моста гдје љубав некада је почивала
Сада остао је само траг и пепео прошлости смарагдне
Тишина прекрила је све успомене. Остао је прах и пепео.
Крах емоционални не може да се олако ријеши преко ноћи
Бирати између јаве или сна је питање свакога индивидуалца
На који начин жели да прмовише свој смисао среће
Сунце и даље сија најљепше што је могуће, са жарким бојама
Оно даје нову симболику која рађа неке нове осмијехе
За бољим временима и даље трчимо, а не видимо што имамо
То се зове немарност. То не може бити љубав, дио среће.
Стварност је другачија када се заљубимо на први поглед
Ништа није остало да се још једном преиспитамо за своје поступке.
Љубав пршти, људи нервозни. Желе под сваку цијену ништа или све.
Због неких пропалих веза људи тумарају свијетом већ годинама
А не виде оно што је пак испред њих постављено на пладањ.
И тако вијековима лутају у недоглед, трагајући за сопственошћу ума.
Тамо гдје омладина почива је легло заразе и асиметрије ка браку
Јер љубав је појам о коме се може јако дуго полемисати
Свако од нас је кројач своје судбине и стања емоционалности.
Вјетар и даље помјера крошње, знак да природа реагује на нас.
Без броја и надања, улијећемо у неке нове пустоловине
Несвјесни да су некада оне јако оштре по наше здравље.
Бирати треба само оно што нам срце увијек казује с разлогом
Јер ипак овај свијет савршено мјесто није, нити ће икада постати.
Погрешна је ово адреса за љубав у XXI вијеку
Гдје за пажњу добија се асинхроно одбијање
Преувеличано и упаковано у слатке ријечи и скупоцјеностима
Ваљда данас је љубав када се нађемо увијек
На погрешној адреси. У погрешности времена. Заувијек.

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Како да одем
И даље ветар лупа
По закованим окнима
.
Срце
Непоколобљиво
Савијаш.
.
Како да одем
Кад си се
Уселио у мене
.
Заједно
Слушамо
.
Пој птица
Како се смеју
Над цветом
.
Како да одем
Када једном
Душом дишемо
.
На усни
Ми још клупко
Пољубаца твојих
.
Твоји осмеси
У мени
Срећу ткају.
.
Како да одем
Кад си ми
И сан украо
.
Цветовима
У сновима
Ме милујеш
.
Којима
Светлост и топлину
Дајем
.
Како да одем
Кад је у мени
Дуга чежњи
.
У књизи
Живота
Мудрост пише
.
Да је снага
Издајица
Постала
.
Топло
Цвркуће подне
Ја се враћам
.
На место
Одакле сам
У машту пошла
.
Одричем се пута
И два супротна
Оштра смера.

Кад букну сунцу

брда зеленокоса,

песма ми клекне.

.

Кад шикну траве,

бљесну росе и воде,

песма ми занеми.

.

Кад заори глас

кликом земље и сунца,

песма је ништа.

 Збирка – Пејзажи у огледалима

Усилили се милно злобци малодушни

Здушно рабећи матицу родницу

Паметујућу умним вијугама можданих сржи

.

Уваљени у поре ћелија замрлих

Клицу виталну јаловише хрлно

Свијајући сој пакости змијски у недрима

.

Рабећи љуску aуре смелости

Пуни самилости чилне милолажне

Изгризоше клијалост плоднице умилне

.

Плодовима пелински чемерним

Трујући благородну црницу здравицу

Усахнуше семе плодно клицородно

.

У угњиле семењаке

Црне.

Чувам овце од како сам дете,

ником нисам направила штете;

ал’ јуче ме драги заговарш о,

па комшија овце позатвар’о.

“Ој комшија, руке поломио,

што си моје овце затворио!

Ој, комшија, даћу теби новце

само пусти моје беле овце!“

“Не ћу новце, нешто друго желим,-

ја бих хтео да се с’тобом женим!“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Стадо оваца; Википедија

Сретох ти Мајку поносни Вуче,

храбра к’о и Ти, стамено јака,

кроз њене песме туга јауче,

бол Вучице, душа ми оплака.

.

У очима сузе су јој биле

и моје зене бљеснуше с тугом,

руке јој топле и тако миле…

Остасмо у загрљају дугом!

.

Жао ми беше што је пре нисам

срела срећну и без туге тешке…

И застаде ми дах, ни не дисах,

Рече тужно: „Писаћемо песме!“.

.

– Хоћу, (Заклех се.) све док сам жива!

Писаћу о свима Вама скупа,

многа су слова писана крива..

Права пишу за јунака – вука!

.

Сретох ти Мајку, коначно Вуче,

радост и бол помешани на трен,

кол’ко јој само срце урличе…

Мајки недостаје, Мојсије њен!

.

И Чопор пати за својим Братом,

док сузе лију испод ребара,

спојени животом, смрћу, ратом…

Знај, чувају Те од заборава!

Фото: Чопор вукова; Википедија

Душа ти је на Косову равном,

Испод уснулих Срба закопана,

А срце у Сибиру хладном,

Шаманима сјајним брањена.

 .

Душа плаче, туђин је сад гази,

Безбожници протерују праве,

А срце заледила тама,

Чека повратак древне славе.

 .

Тело ти измучено, болно,

Све су људи разровали ,

И органе и крвоток нафтни,

Танане  ти нерве искидали.

 .

Чему онда да се нада

Људска шака злог јада,

Што нас мати јоште трпи,

Када толико од нас страда?

Фото: Косово поље; Википедија