Поприште дугогодишњих лутања сада су ту
не остаје ништа иза што би указивало на пут.
Све је природно, искрено, мудро задобило овај свет.
Причаћу ти о ноћи, драги мој,
она је тако снажна да растера свачији ум,
тако је много снаге да се овлада њом.
О, граде у ноћи тој
покажи свој печат тих и заустави дах
једног очекивања ношен,
све је ово само тешки рит.
И у поспали страх се изгубио крај,
а причање прича више нема смисла
јер одскочила је арогантна мисао,
и фреске се смењују у слике.
Омађијаних мисли брише се уранак,
све је пролетело попут крајичка ока тог,
а узаврлом ткиву немилосрдан је скут.
Руши се само мали свет,
а испред њега израња велики океан
заталасан тихим ноћним ветром.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Наше мисли имају чудесну моћ!

Ми својим мислима не стварамо само властиту судбину, већ утичемо и на судбину свих иних бића и светова!

Од наших мисли зависи кретање планета, сунаца и звезданих јата!

Наше мисли одређују судбину свих бића на Земљи, као и судбину саме Мајке Земље.

Кад бисмо знали, као што не знамо, онда бисмо бивали много обазривији и одговорнији према властитим мислима!

Јер наше мисли јесу наша највећа дела.

Дела која могу бити усаображена са Створитељем, и опет, дела која могу бити усаображена са Рушитељем.

Мисли и речи!

Речи изговорене или написане!

Какав ће бити свет у којему обитавамо, то највише зависи од наших мисли и речи, од дела наших!

Нико осим нас не твори нашу судбину!

То је Закон Над Законима!

Наша судбина није од Створитеља; она је од нас!

Човек је светлосно и божанско биће.

А то значи, да је на самом рођењу примио све дарове Бога својега.

Наравно, овде говоримо о човеку, а не о човеколиким бићима која су сушта супротност и опречност човеку!

Један од божанских дарова који је као начело усађен у језгру душе човекове, јесте и дар обликовања и усавршавања самога себе, дар стварања и мењања властите судбине!

Вековима су ова суштаствена знања била скривана и строго надзирана и чувана.

Све религије света, све владе света, имале су један једини задатак, кроз све минуле векове –

 да што боље сакрију (ако већ не могу да униште!), сва ова божанска знања о човековим даровима и моћима, о човековом посланству у свет!

Све светске владе воде и јавни и тајни рат против оних божанских бића која желе да обелодане ова звездана и божанска знања!

Велики брат, тамни владалац овога света, над човечанством и влада преко незнања!

А у древним светим списима ВедСрба и стоји, да је незнање највећи грех!

Да је незнање отац и мајка свих греха!

И, поновимо и запамтимо:

Наше мисли имају чудесну моћ!

Фото: О мислима; Википедија

Ходај, само ходај, говори,

послуј нешто по задатом времену,

по добрим малим мукама.

Од белега до белега како је речено.

Ходај. Земља ротира.

Промичу путници ка хоризонту,

по ваздан пили се нешто и скапава.

И оно што не зна, витла се,

грдосије небеске саме држе своје канапе.

.

Свој си дом, ходај

са пртљагом лепих звери и јагњади,

тихим бестрагом, и то се може.

.

И оно подводно кад се осили,

самоникли накот што би горе,

па оно душино, одсјај и звоњава,

ходај само. То што те обележило

већ види простор из ког не исходиш

и мало даље, мало даље.

Птице лете под облацима тамним,

Фијуче ветар у даљини,

На истоку црвени сунца  јаснозор.

Раздан се примиче свету у сан утонулом.

Корача полако, царица кораком леденим.

На огртачу снежном, судњи дани постројени.

Разбуди се, свете мој вољени, разбуди,

Гле, смеши се планина где живе змајеви.

Вилин реко, у овом часу,  најчвршће је загрли,

Стиже час разјасни!

Фото: Вилин река (Нишава); Википедија

Чудна страст ковитла ми главом.
Срце ми је постало птица
која небом језди.
Сваки део мене у друом се правцу креће.
Да ли је заиста тачно
да вољени је свуда?

Сретао сам Расне Србе по свету, и одмах сам их препознавао по Господству и Отмености.

Заиста, само Расни Србин може бити отмени Господин.

Гсподин Ратник, Господин Песник и Мудрац.

Господин Душе и Срца, Господин Духа и Ума.

Заиста, само Расна Србкиња може бити оваплоћење Склада и Лепоте, Отмености и Доброте.

Само Расна Србкиња може бити Лада, коловенска, прасрбска Богиња Љубави и Лепоте.

Само Расна Србкиња може бити Леди, Дама, Госпа и Госпођа, Богоматера и Богомајка.

Одмах сам схватио да Срби Аријевци, да Срби Стриборјани немају ничег заједничког са иним балканским народима, са иним југобалканцима, јер су Раса, Велика Раса, јер су синови и кћери ПраСрбских Ведских Богова.

Заиста, Срби су Раса, Велика Раса ПраАријеваца.

У овом времену долазећем, важно је, а можда и битно, да Срби ПраАријевци одбаце, и са себе збаце, све туђинске вере и религије, сва туђинска знања и сазнања, те да се окрену ка Својој Вери, ка Својему Знању, ка Својему Присуству и Суштаству.

Да се врате ка Својим Боговима, који их већ вековима ишчекују у Ирију, у Сварги, у Светлости Свароговој, у Дивотним Небесима Свебоха Дике Триглава.

Заиста, важно је да се Срби, после многих векова лутања по туђинским верама и религијама, поново врате на Сварунов Пут Светлости, и да препознају себе као ВедСрбе, као Беле Србе, као ПраАријевце; да препознају, и да освесте, да су синови и кћери Белих Ведских Богова.

Фото: Богиња Лада; Википедија

Из извора пене разливени

Жуборећи шумно различито

Сливају се мајчицу плавећи

.

Запљускују земљу очевинску

Tргајући ластаре изникле

Хранитељски залогај од уста

.

Пливајући плутају у грчу

Гњурају се тонући све дубље

Дављеници а сламке им нигде

.

Не дају се

Одјекује звоњава звона
У мирном мирису јутра
.
Јека далеких звона
У сумраку зоре
.
Оптрча атаре ђачке
.
Расуше се опанци сури
.
Уви се измаглицом
Прозебла школа
.
И крете
Да скупља
Голобраду нејач

Д.П: “Каскаде“

Походе ме мора о која се огреших кад грех

би светиљка на врху до кога се снило

и разбијали крчази;

мора, хваљени час када са драгане

упрљане воћем,

скидох месечину као љуске са плода.

.

Отварају се мора, дани недорасли мудрости

што беху с бескрајем под мишком

и временом ко фрулицом о пасу, мора

речи пуцаљке,

којима одстрелих птицу

позвану да просторима влада.

.

Пустоше ме мора, места обрасла даљином

која се одметнуше

пошто им би одузето право

на порок и старост, мора

могућности одложене као вртлареве алатке,

измамљеног да сведочи

и буде оптужен.

.

Отимају ме мора, свечаности повратка

годинама подигнутим у споменик течењу

које супростављам варци, мора

гатари или летописци

далеких одсева

пред вратима обијене звонаре

.

Походе ме мора о која се огреших

кад не узех нуђено за чим сада потежем

излажући се вечери

овлашћеној да суди,

мора, здања жртвованих пламену,

чудесна и стравична.

Тек слутим да си сан свих сновиђења

Недодирна свему сем песничком перу

Ко зна чији усуд пре сваког рођења

Загледана у се кô најчвршћу веру.

.

Ти припадаш неком умрломе сату

Недогледна сваком сем души што јеца

Што крст тежак носи обешен о врату

И реч заглављену испод меког непца.

.

Не знам зашто сва су привиђења скрита

Нечујна свему сем титрајима срца

Што одговор знаде да се и не пита

И у њему самотно дуго, дуго грца.