.

Љубављу преизобилном погледај свако биће

Употреби бистроумље и не прави збуњивке

У свакој прилици употреби благозвучне речи

Буди светлост која разгони сенке и тамнину

Љубав мудрост слаткречивост – божанско пиће!

.

Усправи се и гледај равно у Творца – очи у очи

Добро пази на све уговоре и стискај своје рачунице

 Што мислиш говориш и радиш клеше ти судбину

Буди будан и благородан и увек ради најважније

Храброст јасноћа свесност будност – мелем пиће точи!

.

Не одлажи обавезе не дај им блажену безсмртност

Смеј се скраћуј и поплочавај пут до људских срца

Учи – да те има много више него што те други виде

Певуши – излечен сам подмлађен сам и вечан сам

Вредноћа радост знање песма- стварају вечност

..

Стално увећавај знање и проверавај кроз деловање

Од сокола учи летење од орла телорастварање

Од лава учи јасновиђење а од кондора слободу

Спроводи милосне акције које помажу раст и развој

Мудрост спосоност виђење акција и у Бога веровање

.

Буди не-месојед али то врло пажљиво одвој од ега

Тихуј на оно што заиста постоји – тихуј  на сопство

 Непрекидно срцем захваљуј и не тражи помоћ за све

Не тражи ништа – добио си рођењем божанске моћи

Тражи мудре тихуне људе и увек увек мисли на Једнога

„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.

„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.

Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?

Зар за један живот, до последњег даха…

Зар док траје тело?

Ја не умем тако!

Покушајте људи можда и умете продужити века,

ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,

и од света целог, дужа од живота…

До бескраја сеже!

У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.

Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав

и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.

Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.

Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.

Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…

Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!

Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,

Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.

Док ме тихо буди, откуцај што снива…

Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.

Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!

Гледам, урањаш руке у траву,

Милујеш земљу, мајку.

Росу са чела скидаш,

Очима, сунце, оца љубиш!

,

Заливаш лозу, шум брезе сањаш,

Жир љубиш,

Пре но што га усадиш!

.

Гледам, душом камен бојиш,

Живу воду из њега точиш,

Синове њом росиш.

.

Додирујеш цветове румене,

Сваки је део твоје сестрице!

Пред брестом клечиш,

Брату руке пружаш!

,

Гледам, твоје лице,

На њему куца твоје срце!

Твоје срце, моје срце,

Јелена и кошуте!

стоглава змија низ младе усне
у свет пун тајни лагано стиже

свлак упија да свест се згусне
да цвет се сјајни уз кичму диже

немо се свија и намах прсне
тај гмаз нехајни од сенке ближе

венама клија, у болу чврсне
у лог њен сјајни кад одгмиже

Низ њено лице сузе се сливају,
у свакој сузи по бол је нека.
Колико је боли у животу имала,
у младости и старости стекла
.
Скупљао се у телу чемер и јад,
одлазили вољени тада и сад.
Суза по суза, реке потеку
из тела извиру из очију теку.
.
И пеку оне и ко ватра горе,
тело их скупљало дуго и дуго,
за цео живот направило море,
оста у телу празнина и ништа друго.

Анђеле

Авети аманетоваше

Aпатијом

–

Aкрепи

Aминоваше аждајама

Амбисним

.

Aпостоли Ада

Алаловаше

Aрмадама Аспида

Aлосних

.

Алилуја

Aлилуја

Алилуја

.

Aпокалипси.

.

/Из књиге „Слава слову“ /

Фото: Акрепи; Википедија

Ја не знам где ми је „Код нас“.

Да ли у џепу или испод груди

ил` на леђима где магарци товар носе?

.

Замислим се пред неким када ме упита:

„Одакле си?“

Кажем: „ Одавде.“

Насмеје се слатко кривом ми језику.

И нећу те молити у сутоне снене

да дођеш ми…

ни пута до мене ти нећу показати…

и капке ћу спустити да не видиш

Љубав што у Бескрај гледа…

и само ћу стајати ту,

на граници света и не света,

са немим питањем

Волео бих да сам песник,
Да опевам мало стадо.
Да сам бољег сутра весник,
Див јунака срце младо.
.
Волео бих да сам клесар
Да исклешем спомен мали,
Да наш увек стоји ћесар
Где су рода борци пали.
.
Волео бих да сам сликар
Да насликам историју,
Да мом роду буде викар,
Да избегне погибију.
.
Ал’ најволим што сам Србин,
Није ни то лако бити.
У земаљског кнеза пољу
Христов барјак виорити.

Н.С.М: “Конзервативна (р)еволуција“

Фото: Србски регрути 1901; Википедија

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.

.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.

.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.

.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.