Како сада недостаје она једна реченица

о поезији и само летимичан погглед

на странице на којима су речи мојих другара.

Немушти језик је странац – ружан прљав и зао.

Ја мислим другачије, ја сам усамљеник

они су незнанци са палацавим језицима

од новчане хартије.

На тој хартији ја сан на

БЕОГРАДСКОЈ КАЛДРМИ

забележила Шилеров стих:

Само комадић ми један недостаје

земље ван земље

па да је померим сву – рече божански муж.

Сетих се ноћног аутобуса на линији 47,

Два и седама минута – полазак са Трга

испред Инекса.

Амбро Марошевић сео је испред мене,

говори стихове:

Можда ово није пут

то што ми се путом учинило.

Увијек брат посал умије искористити.

Он је ископао разлоге за живот

а ја трага, тражим.

Од доба буна молим брата дугоухог

да ми малко помогне-.

Они сажаљевају, мрзе или равнодушни су.

Немам ништа од њихових искежених зуба.

Нико није чуо за Езру Паунда,

само једна жена чина Сомерсет Мома,

а убијали су, кажу глупље

и оне који не раде.

Нико сем глупих не хода улицом

да размишља, да пева, да пише.

Сви журе на заказано убиство

или да копају базен

у ком ће се удавити заједно са својом децом.

Једино биљке џиновски расту

можда ће ово тле бити спашено

тако што ће их све занавек

прекрити набујале траве.

Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“

НЕШТО КАО ДУХОВНИ ВОДИЧ У ПЛАНИНСКЕ ПРЕДЕЛЕ

(Написано пре више од двадесет година. Да ли је примерено овом

времену? Изгледа предуго, а чита се за два минута.Немој

лајковати ако ниси прочита-о-ла.)

.

Кад пођеш у брда,

истреси из џепа испод срца

маглу са градских улица

и промени одећу,

и кожу ако треба.

Кад пођеш у брда,

скини засторе с очију,

раскини окове испод грла

и баци обућу која те сапиње.

Кад пођеш у брда,

замисли глас извора

и сунце у њему,

опери вид

и очисти слух

од празног говора.

Кад пођеш у брда,

проспи и претреси

матерњи језик,

и узми само речи расковнике,

и сакриј их у срце.

Кад пођеш у брда,

превари прогонитеље,

превари спаситеље,

превари мудрост година

и понеси само пастирску душу.

Кад дођеш у брда,

ако пожелиш викни:

– Сам сам под небом! –

и не бој се самоће.

Кад дођеш у брда,

очисти се ветром,

у слободном Перуновом храму

откриј и причести душу.

И не бој се слободе.

.

Док будеш у брдима,

не бој се греха и лепоте,

не бој се туге,

и почини срцем све што хоћеш.

Почини љубав са биљем,

са птицом у лету,

са облаком, са кишом,

почини љубав са земљом,

са сунцем и небом.

Док будеш у брдима,

обнови своју пастирску душу

и спаси је,

због себе

и због душеубица

које те вребају.

Док будеш у брдима,

обнови се мирисом,

обнови се тишином и песмом,

ширином и висином,

обнови се клијањем,

обнови се јутром и сутоном,

и чежњивом месечином,

обнови се мудрошћу

и чистим болом.

.

Кад се вратиш из брда,

сакриј срце од срценезналица

и не враћај се брзо у стару одећу.

Кад се вратиш из брда,

ако пожелиш, потражи ме,

због самоће,

или због чаше вина,

и слободно ћути,

сачувај светлост откровења

и тајне ходочашћа.

Кад се вратиш из брда,

ако пожелиш, обдари ме само

са неколико речи расковника.

Знаћу сигурно

говор којим се ћути

и мирише самоћом

и мудрошћу дивљина,

знаћу сигурно

јер и ја имам душу пастира.

.

Збирка: Пејзажи у огледалима

Камена реч се одронила
На моје груди, живе, знај.
О, ништа, већ сам спремна била.
И с тим ћу некако на крај.
Ја имам данас посла многа:
Убити треба спомена јад
И треба, срца каменога,
Научити се на живот сад.
Но нека… Шуми врело лето
Ко празник под мојим прозором.
Ја сам одавно слутила све то:
Светлуцав дан и пусти дом.

Рекох ли ти оне две речи?

Плашим се, да не заборавим,

Да се не обучем, и одем,

А да  их не изговорим јер

Чини ми се, растопиће се

Камење на путу којим газим!

.

Рекох ли ти оних седам слова,

Које ветрови носе на врхове седам гора,

Где од њих  облаци чудесне кише праве,

Што падају на цветова шарене главе,

Под којима учисмо љубави

Виле и Вилане мале?

Што је Сунце зори милој

Или мјесец звјездицама

То си сине срцу моме

Пламен свети с искрицама

Што је пјесма љубавима

Што је вјетар шуми, гори

То си сине мојој души

Нектар свети мироносни

И тај сјај у оку твоме

Из дубина дотакла сам

Па га грлим снагом силном

И љубављу чувам вјечном

Везем нити душе своје

Спајам их са Божијим планом

Благослов си даривани

На том путу спасоносном.

Пењем се на стрму планину и највишу стену

У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина

Упорно упорно настављам тисућвековни посао

Клесања и полирања свог вечног камена

.

О громадо-планино о висока стено!

Мој необрађени Камен дијамант скрива

Ни вукомишљак разљућених доњих органа

Неће ме спречити да исклешем д и в а!

.

Ево ме седим на врху главом у облаку

Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву

Кидају тело љути планински и кармички демони

Потом киша из небеског кабла лије на главу

.

Ја – путник ка трону и Камена клесач

Стварам за све и са љубављу светове светлости

Опијен божанским играм као Шива – плесач

Пун делатног саосећања и пун милости

Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма.

.

Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.

.

Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.

.

Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје.

Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.

.

Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то – љуштура или приказ нечега из друге разине.

.

Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.

.

Стање духа одређује чистину храма.

.

Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји.  И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више „не ради“.

.

То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно.

.

Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем – су затворили енергију паразитима.

.

Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.

Глас Оносвета

.

Ходим Јавом, сном и давним временом.

Путеви строги измаштани јасно

као да су војске света њима ходиле

у доба сумрака духа ласно.

.

Речима сликати треба када заћуте сви.

Зато очи светле као муње и громови!

А ветра звижд баје бајке на јави.

Оносвета глас тихо ромори…

Не заборави…

.

Окно се на небу ствара

из њег сјакти огња слава,

а до земље мост сад стоји

сав у злату и белини.

Пут од духа све до душе,

где се нити зла сад руше.

Где с’ Арије свете чују.

.

И све стоји.

Мир сад боји.

.

Боји пут златоправа

у сред древног града храма.

У срцима свих звезданих,

расијава света нада.

.

Време је.

Знања дажд да ороси

све што срцем знају сушт.

Очи светле

косе букте.

усне певају

душе играју…

…сред путира воде живе…

.

И пред Небом мирно стоји све

Чека душа свака и дух свети

Мач Бели из корица да излети.

.

Суза и крв.

Ваздух је сув…

Жестина олује милује грома синове.

Кћери муње сијају рујно

у себи носе срце бујно.

.

Језиком, речима које Бог Свети зна

сваком Србу говори муња.

„Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси.“

.

И гле!

Нема речи ни магије те

која зна да каже и опише,

како Србин с’ муњом разговара

како с’ Громом као с’ братом

реч не прича него пева!

.

Истина је чудна барка.

Неком светло неком варка.

А шта ли би могла бити

него огањ деце Сунца?

..

Види славе!

Њен је плам сред наших срца!

Приштав лисно

Белегом лишним

Сновидно видан

Црно сни

.

Рошав рисно

Безнадно надној

К нади свевишњој

Будно бди

.

Скрушен ридно

Беспутно нетрагом

У непут фуријски

Неумно би

.

А глават.

Ни један човек окове не љуби,
Нико улудо главу не губи,
Јер у дну душе сија слобода
испод божијег небеског свода.
.
Нико не воли ланце и лисице,
Праведници да крију лице,
Да неправда ведри и облачи,
Да лаж злобе хаљину не свлачи.
.
Дај Боже правде и љубави
Да се овај свет од зла избави,
Нек сунце обасја децу своју,
Да прославе љубав твоју.