Кад срце једном јако заболи

и застане у грлу уместо да куца

јасно је да некога више не воли

и да чврста спона у болу пуца.

.

Јако је заболело и застало сада.

Заледило на пола свога откуцаја

Разум ће одмах морати да завлада

јер се слабић од љубави тешко раздваја.

.

Превише сам ти свесно прилика дала,

да ме изневериш,повредиш и заболиш.

У очима твојим видим колико сам пала

и да ме одавно ни мало не волиш.

.

Јеси јачи и можеш да вређаш и претиш

али ме тиме само на разлаз осоколиш.

Не вреди ни да покушаш да се светиш

јер,знаш,више ме ни мало не болиш.

Предвечерје на реци Истар. Пут испред мене личи на лепе испражњене линије које се затамњују, јер је време узмакло за данас. Разустио сам да прекинем разгранавање и да наставим раст ка небу.

Многи светови у које улазимо или које додирујемо изгледају потпуно реално: светови таме, криминала, алкохолизма, лоповлука, разних разбојништава, политике, сна, и други. Да ли су заиста реални или су подилузије велике илузује општег постојања? Мозгалице неће дати одговор.

Најмоћније јасновиђење потиче из Знања.

.

Пењао сам се обронцима Авале и загрлио сва света стабла Велике Расе: храст, брест, кедар,брезу и јасен.

.

Истрајно сањарење о миру је управљање. Човек који управља иде за својим сном и испуњава га. Управљање својом кармом је могуће и изводљиво. Потребно је стално мењати правац.

.

Човек са много дубоких бора на челу је препун брига. Брига је неделотворно осећање, нико га није тражио, никоме не помаже, али мучи брижника. Јасно је да бриге непрекидно ствара его.

.

Знање неисторичара, бар код нас, много је веће и много логичније од знања историчара. Историчари нешто замуцкују од Немањића, а неисторичари повезују дуг период постојања нашег Рода, од доласка вајтманама са сазвежђа Лира, пре више од 600 000 година, на континент Дарију, и сеоба широм Мидгард земље. Али, измигољиће се сербо-аријевски дух, измигољиће се просторно-временско писмо Расена, писмо које је рашчињено и које је стварало богове. Измигољиће се и већ се измигољава…

.

Јастреб на моме путу, миран, не размишља да одлети. Ухватио је својим астралним чулима моје чисте помисли.

.

Испред мене огромна стрмина. У глави ми је кликнуло сећање – како суфи учитељ подучава ученика да хода по површини воде: “Себе остави иза, а онда ходај по води.“ Примених, и гле чуда! – нађох се на врху стрмине.Са врха стрмине уђох у шуму. Јасно су ми прорадили у-вид, у-слух, у-мирис, у-укус и у-додир. И почех да упарујем биљке и птице: бор и орао, јела и соко, храст и гавран, буква и сова, јасика и грлица, јасен и голуб, јавор и кобац, брест и тетреб, јаблан и ждрал, чемпрес и галеб, липа и гугутка, глог и шишмиш, тиса и пауница,гинко и папагај.

.

Застао сам и нисам даље, за сада, наставио Пут. Енергија тог стања и тренутка се зове – О-ПУСТ-И-О СЕ ВИТЕЗ!

Долази у вечери ране

у сутонима румених даљина

кад тишине заћуте

сакривена у сенкама

раскриљене крошње

старе липе

и отпочиње своју поезију

и неке давно познате акорде

да ми нирваном празни сузе

песмом да ми боји сећања

која годинама таворе

на дну успаване душе.

.

Певај птицо ноћас

твоје рајске песме

буди забораве

и угашене туге

оживљене у мирису липе

и твојим двозвуцима

ноћас ћу направити гнездо

поред твога

да те слушам до зоре

спустићу небо

испод твојих крила

и успавати реку

и младе јасике

које дремају

и чувају твоје вале.

.

Ево силазе и звезде

да умију лице

водом испод камена

трепере као голубице

кад у трептајима сунца

прхутом беже

испред јастребова.

.

Не терајте

птицу ругалицу

она само љубав дозива

дарујући је глувој ноћи

и тишинама које самују

и мојој чежњи која немиром

шлуша дивне мелодије

…и оне друге

с оне стране дуге

и оне пуне радости и туге

и оне које се пишу

кад даљине ћутањима дишу

и кад липе миришу

и чекања уздишу

и оне тужне

кад падају јесење кише

и оне које не волим

кад ниси моја више.

Не терајте птицу ругалицу

она само љубав зове.

Ветар ми расплиће косу,

док грлим храста стабло,

и милује стопала,

на прстима дигнута високо,

вијори око сучаних зрака,

што шарају дрво гранато!

..

И знам, да погледом

љубиш ми срце устрептало,

и милујеш тело, невидном жестином,

И чује се, пева из дубина земља нежно,

песма се разлеже Васељеном!

..

Лете  птице пут пространства далеког,

док срцем зверињим испраћа их хроми вук!

И тихује река са свим потоцима својим,

док стена прогледава оком  каменим!

Пођи, ти, што грлиш  стабло руком мојим,

отисни се на звездани пут!

Ја, пратим ти душу безсмртну,

душом својом!

Затражићу од тебе само осмех

и руку пружену сунцу.

Даћеш ми један делић сна

доживети огромну духовност,

са тобом желим то,

желим осмехе и потоке речи,

хоћу да се врти клатно

да ме додирујеш и нежно

допушташ очима да те савладају,

одају лаж и примитивно напусте

твоју послушност пуну оптимизма.

.

Ти си добар, ти си благ,

твоје руке траже да се укрсте,

да се споје кризе душевне

и да постане статуа-љубав истрајности

величине да ништа не постане трагично,

дозволи ми да ме грлиш,

да мислиш на мене,

да ломиш ме и стежеш

снагом и емоцијом паука.

.

. М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Авај, Боже, и Ти право нећеш:

што ми драгог не створиш у цвеће?

Ил’ у цвеће, ил’ у какве траве

-да га ставим испод моје главе?

Кад ја спавам, нека ми мирише

да ми срце више не уздише,

да ми срце не пуца од јада

као земља усред летњег дана.

Драгога ми руке на сан дођу,

а ме грле докле ноћи прођу.

“Мој драгане, растави ме с’ мајком,

или с’ мајком, ил’ с’ кошуљом танком!“

.

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Ослушкујем чаробну тишину таме,

да ми је да ме собом стопи.

Удишем светлоноше небеске,

да ми је да ме пригрле

сестрица бих да сам.

.

Молитвом земљу блажим

да ме пусти да се

винем,

капима тихе лепоте

расплинем.

.

Бих да се поново родим

умивена тобом,

зоро моја

незнана.

.

Поклањам ти ову ноћ

освештану

даљином, без препрека.

Учини ноћас да те осетим близу

без речи, без додира.

Помилуј ме собом

уби ме туга нека!

С.Ђ: “Дар употпуњења“

Тетурам по распореним

утробама улица

Иза мене се вуче

сусрет старији од нас

У уловљеној шкољки

чувам успомене

Сунце се церека

руши се поподне

Вода уморна

од прљавштине

Из грла излазе

запенушене речи

Спушта се вече

тама заудара

Зеницама ока

гризем Месец

Векови пролазе

у секундама

Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!

И нека ово лето буде испуњено блаженством!

Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове

Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне

Овај дан је пун милогледања и миломиловања!

.

Гурам речје и наречје у распаковани идентитет

Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак

Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше

Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште

Иако је горки мочворац одкокодатавао јутрење

.

Гледам комшије преко ограде и њихових мачева

Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра

Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца

Моје тело – део душе узраста врло високо високо

Тако висок изродићу олако своје преславне претке

.

Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта

Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо

Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже

Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех

А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме

Жута копља сјајне месечине

сва су ноћас у мене упрета,

бели облак иње паучине,

бодеж срцу, погубљење – метак.

.

Зарива се у грудима болно

сва тишина твојих утврђења,

црвен усне у бледило бојим

одзвонила поноћ сновиђења.

.

Ал и даље стопе ти целивам,

молим месец да ти пут обасја

пре изласка сунашца сам жива,

зраци – копља то је моја казна.

.

И док ходаш ка светлости зоре,

хладна копља груди ми кидају,

топла крвца прекрила је поље,

зашто лијем сузе сви питају.

.

А ја ћутим, немости сам дужник,

таласи ми испод блузе теку,

а очи су пресушиле моје…

Док изнутра море прекри реку!

.

О ти, сребро месечино моја

што милујеш пољане и шуме,

сачувај га од свих неспокоја…

Под копљима твојим златне руне!

*