Исцељујуће дејство
Непрестанце струји
Из дубоке тишине
Божанског бића
У нама.
.
Из Велике Мааје
Ждрака Сваруном жди
У ждрелу трпње и шутње
Где Дух Стварања бди

.

Ждраком Сварунов Сврдл
У жрвањ стрпљиве трпње
Иза Великог Ужди-праска
Док жртва жртву жње
.
Умиљење

За Анђелку
.
Љубав једна,
У коју се
Све љубави
Слише.
.
Љубав једна, гле,
Већа од света! .
.На светим водама Истера, 30. липањ, 2011. године.

О, да сам знао да је тако,

Још на почетку свом раније:

Да стих са крвљу гуши лако,

Навре на грло и – убије

.

Ја бих се шала тих одреко –

С том позадином – истог маха.

Почетак беше још далеко,

А радозналост пуна страха

.

Али та старост, попут Рима,

У замену за лаж водвиљску,

Неће од глумца текст што има,

Но погибију пуну, збиљску.

..

Кад осећање песму даје

Оно на сцену роба шаље.

И сва уметност ту тад стаје.

А гле, судбина – дишу даље.

Светим Витом у канон ушао

бог што свет кроз четир’ главе глед’о.

Свесловенству моћи он давао.

Жртвом народ дарив’о га радо.

.

На дан свети нас су нападали.

Црвенили крвљу Видовдана.

Умирасмо па се занављали.

Врцала омладак колевка родна.

–

Дан радости тугом нам црнише

да нас мучно потлаче под собом.

Победа неба часни пораз брише

смерне душе здружујућ’ с Богом.

.

Видовдан је олтар жртве наше

који вага пролазно од вечног.

Змајеви се рају узнесоше

семенећ’ крвљу божура косовског.

.

Самодрежом причешће појано

крстолико небо отворило

да пропусти у царство небесно

достојне којим земно се угасло.

.

Јахача су чет’ри узјахала.

Опет јашу пут апокалипсе.

Из гојимства раја прогледала.

Сад ратује за сопствене спасе.

Унутар челичних одаја
Болног механизма
Тешко време насукава дане
И светлост сву иза хоризонта
.
Још један пут
Изнутра боде
Још једном ум
Са нама доле
Закључава небо
.
И пред кога да сручим терет што носим
Ако су речи све што чујеш ?
Са киме да поделим мистику зоре
Ако је ум све што умеш ?
.
Одавно као никада
Заборављени
У гету космоса
Скоро као увек
Чека на нас,
Она чека на нас
.
..Изван механизма
Мистична обала
На којој жубори шапат анђела
Најлепших стихова
Божанска поезија..
*
И пред кога да снесеш тело што боли
Ако су тврђаве све што знам ?
Са киме да откриваш, делиш и волиш
Када је страх све што осећам ?
.
Бескрајном милошћу
Благог срца,
Вечерас скупићу снаге
И пред собом стати да признам:
.
Ја уствари не знам ништа
.
Из дубина њеног невиног сна
На површину избија
Преклињање душа:
.
На површину избија:
.
Ослободи се
Под теретом твог тешког срца
Земља тоне
.
Напусти све
Што мислиш да јеси
И у тишини поново роди се.

Разумеш? Разумеш ти мој ….
кад овде ниси свој
заведен си под број
чује се само јој јој јој јој
ал не смеш да кажеш стој
немаш утицај на развој
плашиш се да чека те само још јачи зној
такав је њихов сој
а ако нећеш такав крој
јави се за овај бој
сад се врши разброј
скупља се правих рој
једемо и маст и лој
ал не волимо виши слој
попијемо душама за покој
али нема спаса свакој
већ само некој за спомен њој

И најгори човек мора се три пута у животу сетити Бога:

када види праведника да страда због његове кривице;

када он сам страда од туђе кривице, и

када му дође час смртни.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Опет би да уђеш

у мој узвишени град

ко црна утегнута коција

бела богињо

доносиш ми само

тугу празнину и сузе

не, нећу отворити

капије града

док не затвориш врата

од тајних вртова

.

Лепотице ноћи

Док ти дивља река

Не спере корита греха

И све твоје друмове љубави

Да могу да корачам

Према жени мога смеха

Знаш добро

Ти не можеш да сањас о Богу

Док не упалиш свећу

Не расплачеш душу

Док ти молитва не да благост

Нећеш видети ни град ни мене

Знам да не желиш

Да те гледам такву

Знам да желиш вољена бити…

.

Сама си

Узалуд ме тражиш

А хтео сам ти дати усне

Да на њима заспиш

.

Не, нећу ти отворити капије града

Док се не окуаш кајањем

Док мараму не напуниш сузама

Да њоме можеш опрати своје лице,

Душу уморну над собом

И образ мој

.

Окрени кочију и разнеси

Небом децу мога огњишта

И разапећу сунце твога осмеха

По хоризонтима мојим

Љубави моја

Где си недодирљиви?
.
У хладно зимско вече
Док мраз леди ваздух,
Док снег све боји у бело,
Док топлота дома греје тела.
.
Где си недодирљиви?
.
У тихо зимско вече
Док моје мисли лутају простором,
Док моје очи траже сјај звезда на вечерњем небу,
Док моја душа тражи уточиште.
.
Где си недодирљиви?
.
У празно зимско вече
Док моје срце откуцава минуте
Док моје тело тражи додир топао и нежан
Док моје руке траже нечији стисак.
.
Где си недодирљиви?
.
У ово неуспело зимско вече
Док узалуд чекам звук,
док узалуд чекам реч,
док узалуд чекам додир.
.
Докле ћеш остати недодирљив?
Хладно и пусто зимско вече, 03..

 ДТ: “Латице булке“

Лампе стидљиве упрте

У зидове звери,

Себи ветар дају

Јаче и јаче, све јаче прже

И гле чуда!

Засја шишарка мала!

Скрха окове своје!

Илузија неста

Небо промену боји

Звезде се истумбаше

Звер рикну од боли

Ако ме неко у међувремену не тужи,
нека ова књига послужи:

.
Омиљеној професорки енглеског,
када ми песме преводи,
да истакне, да су посвећене широкој слободи,
коју пропагирају овакви изроди!

.
Будућој, најлепшој председници Србије,
да ме указом помилује,
ако ме због неморала,
као сабрата Вијона, пошаљу на вешала!

.
Верној колегиници,
тропске дестинације када ради,
да има чиме да се хлади,
уместо лепезе,
може и ова књига без везе!

.
Подно Копаоника, моме другару,
да у листове ове књиге завија цигару,
а када му нестане дувана опет,
нека овим песмама залаже шпорет!

.
Мојим родитељима,
у вечери зимске, када играју карте,
Да подмећу ову књигу док пишу…
Док пишу резултат…
Размишљајући о мом резултату,
И каква је уклета судбина,
Декласираног њиховог – дисидента сина!