Живео једном један краљ који је имао три сина. Први се звао Гаравко, други Плавојко, а трећи, најмлађи, Мали Пјер. Старија браћа су га помало презирала, јер су били крупни и снажни а он мршав и слабачак, али је зато имао више памети у малом прсту него они у својим огромним телесинама.
Једног дана краљ рече синовима:
– Остарио сам, синови моји, и дошло је време да један од вас наследи ово краљевство. А ја бих желео да онај који добије све моје имање уме да се снађе у животу. Зато ћу дати круну ономе од вас који буде дошао до најлепше принцезе, најлепших коња и најлепших кочија.
И тако се три младића упутише у свет. Ишли су, ишли, и на крају стигоше до једног раскршћа одакле су се рачвала три пута.
– Ја сам најстарији и изабраћу овај пут – изјави Гаравко.
– А ја овај – додаде Плавојко.
– Е па, ја ћу поћи оним што је преостао – уздахну Мали Пјер.
А онда се договорише:
– Тог и тог дана наћи ћемо се опет на овом раскршћу. Мали Пјер крену својим путем. Ишао је дуго, дуго, и за то време размишљао:
„Нисам ни довољно велик ни довољно снажан да освојим најлепшу принцезу, најлепше коње и најлепше кочије. Могао сам с миром да останем код куће, уместо што се овако потуцам по белом свету.“
Пут одведе Малог Пјера у неку густу шуму. Одатле настави да иде другом стазом, па онда трећом. Већ се био добро заморио кад најзад стиже до једне сиротињске колибе, која је изгледала сасвим напуштена.
Обиђе је са свих страна и једино што опази у близини беше једна лепа бела мачка, наћуљених ушију и ружичасте њушкице, која је радознало посматрала како се четири гадне краставе жабе играју крај оближње баре.
Мали Пјер учтиво поздрави белу мачку, па седе на праг колибе да сачека повратак сопственика; хтео је да их замоли да га приме на преноћиште.
Седео је тако, тужан и несрећан, главе загњурене у шаке, и размишљао о томе како неће добити круну него ће земљом владати један од његове браће; а пошто га ни Гаравко ни Плавојко нису волели, сигурно ће с њим лоше поступати кад не буде више оца да га брани.
Док је тако седео задубљен у црне мисли, осети како га дотиче нешто меко и топло, и виде да је то бела мачка; пружи руку па је нежно помилова по свиленом крзну.
Мачка поче да преде, а онда скочи Малом Пјеру у крило, погледа га крупним зеленим очима и рече:
– Зашто си тужан?
– Госпођо мачко – одговори Мали Пјер љубазно као што је ред – отац је обећао круну ономе од нас тројице синова који буде довео најлепшу принцезу, најлепше коње и најлепше кочије.
– А да ли ти заиста толико желиш ту круну ?
– Браћа ме не воле, и када оца не буде више меду живима, онај који седне уместо њега на престо загорчаваће ми стално живот. Ето зато сам тужан.
– Како ти је име?
– Зову ме Мали Пјер.
– Слушај, Мали Пјере, сутра се врати у очев дворац. Мене узми у наручје, а оне четири краставе жабе што су се играле тамо крај баре затвори у врећу и понеси на леђима. Али то још није све. Видиш ли ово орахово дрво? Подигни први орах који падне с њега и стави га у џеп.
– Тиме нећу стећи принцезу, коње и кочије.
– Уради као што сам ти рекла. Кад стигнеш пред оца, помилуј ме као што си урадио малочас, затим чешагијом истимари леђа жабама, а орах сломи прстима.
– Послушаћу вас, госпођо мачко – одговори Мали Пјер.
Пошто је преноћио у пустој колиби, он се ујутру диже, узе мачку у руке, стрпа четири краставе жабе у врећу и оде под дрво које му је показала мачка. Један орах баш у том часу паде му пред ноге, а он га подиже и метну у џеп. Тако натоварен, поде путем који је водио у дворац његовог оца.
Кад стиже на оно раскршће, угледа браћу.
Гаравко је седео у лепим сребрним кочијама што су вукла четири вранца, а крај њега је била дивна принцеза косе црне као гар.
Плавојкове кочије биле су златне, а вукла су их четири белца; с њим у друштву налазила се прелепа принцеза, косе жуте као зрело жито.
Кад ове две момчине угледаше најмлађег брата како долази пешице, са мачком у наручју и старом врећом на леђима, прснуше у громогласан смех, говорећи:
– Е, вала, ти нећеш добити очеву круну!
А онда наставише пут у својим дивним кочијама. Мртав уморан, Мали Пјер се вукао за њима. Кад стигоше у дворац, све слуге навалише да му се ругају.
– Сироти Мали Пјере, добро си, богме, изгурао! – повикаше, претварајући се да га сажаљевају.
Мали Пјер није имао кад ни да се одмори, јер је краљ одмах послао по њега. Младић затече оца пред дворцем; у том часу баш се дивио принцезама, коњима и кочијама које су довели његови старији синови, и није знао кога да прогласи за победника.
Кад виде да му се приближава најмлађи син, он плану:
– Хоцеш ли да ми се ругаш? Послао сам те по лепу принцезу, лепе коње и лепе кочије, а ти – гле шта си донео!
Мали Пјер не одговори ништа, али му дође да заплаче. Спусти белу мачку на земљу и тужно је помилова. Затим извади из вреће краставе жабе и пређе им чешагијом преко леда. Најзад извуче онај орах из џепа и сломи га прстима.
У истом часу, мада је време било мирно и ведро, као обично почетком пролећа, одјекну ужасан пуцањ грома. Орах испаде Маломе Пјеру из руку и поче да расте; постајао је све већи и већи, и претворио се у блиставе кочије од дијаманата и разног драгог камења.
И четири краставе жабе почеше да расту; постадоше велике прво као зечеви, па као пси, па као телад; док се најзад не претворише у четири дивна риђа коња, који се сами упрегоше у оне кочије.
Људи су задивљено пиљили у то чудо, кад се изненада из свих грла зачу узвик. Мали Пјер се окрете и виде поред себе бајну принцезу каква се ни у сну не виђа; у својој црвенкастозеленој коси имала је светлуцаву дијадему, умотана је била у крзно бело као снег, а крупне очи беху јој зелене као смарагди.
Краљ им приђе и рече:
– Мали Пјере, заслужио си моју круну, и ако ова лепа принцеза на то пристаје, узећеш је за жену.
И тако је свечано прослављена свадба, о којој се још дуго причало у целом краљевству.
Канадска бајка –нет страница „Керефеке“;
– фотографија са нет странице
СРБСКИ ЖУРНАЛ 