Нада Матовић: Јутрос


Необична птица хтјела је к мени

не виђевши да је прозор затворен.

Тупо је о стакло ударила,

ко мало дијете пијукала.

Уплашена дрхтала је,

али ипак је на прозору остала.

Бацила сам јој мрвице бајатог хљеба.

Погледавши ме захвално,

прхнула је с мрвицом на далеки пут.

А ја и даље држим

отворен прозор с мало сламе,

у нади да ће опет доћи

да нас обје угрије.

Владан Пантелић: Има наде за поезију душе! Нада Матовић, поетеса милујућих речи. Запамтите ово име!

Нада Матовић, нови члан репрезентативног тима Србског Журнала, рођена је у Беранама, где је и завршила средњу школу. Сада је студент Правног факултета у Подгорици.

Од 2016. године активно се инетересује за књижевност, поезију и прозу. Године 2018те објављује прву збирку песама – Ода мојој радости, а већ 2020те и 2021ве објављује другу – Сунчани живот, и потом трећу – Између два гласа. Издала је и четврту збирку, године 2022 ге – На крилима Поезије..

Песме су јој објављиване у многим часописима, дневним новинама, ревијама и другим издањима. Учесник је виже књижевних олимпијада и добитник више првих награда Члан је удружења књижевника у Подорици, и чланица је и више других књижевних удружења.

Мала птица певалица из Берана, Нада Матовић, крхког тела, драгуљасто-жарних очију и просветљеног, дивовски јаког песничког духа, на почетку је велике песничке каријере. Јасновидим и јаснознам, у времену будуће-садашњем, биће још пуно њених остварења – поетских, приповедачких и збирки мудрица-силница.

Владан Пантелић: Ловите самоспознају


Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

Уранила и урокљива комшинка превидиша

.

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичјих крвника

.

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи

Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!

Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

.

.Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што светиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Фото: Ловци; Википедија

Бајка о Малом Пјеру и Белој Мачки


Живео једном један краљ који је имао три сина. Први се звао Гаравко, други Плавојко, а трећи, најмлађи, Мали Пјер. Старија браћа су га помало презирала, јер су били крупни и снажни а он мршав и слабачак, али је зато имао више памети у малом прсту него они у својим огромним телесинама.

Једног дана краљ рече синовима:

– Остарио сам, синови моји, и дошло је време да један од вас наследи ово краљевство. А ја бих желео да онај који добије све моје имање уме да се снађе у животу. Зато ћу дати круну ономе од вас који буде дошао до најлепше принцезе, најлепших коња и најлепших кочија.

И тако се три младића упутише у свет. Ишли су, ишли, и на крају стигоше до једног раскршћа одакле су се рачвала три пута.

– Ја сам најстарији и изабраћу овај пут – изјави Гаравко.

– А ја овај – додаде Плавојко.

– Е па, ја ћу поћи оним што је преостао – уздахну Мали Пјер.

А онда се договорише:

– Тог и тог дана наћи ћемо се опет на овом раскршћу. Мали Пјер крену својим путем. Ишао је дуго, дуго, и за то време размишљао:

„Нисам ни довољно велик ни довољно снажан да освојим најлепшу принцезу, најлепше коње и најлепше кочије. Могао сам с миром да останем код куће, уместо што се овако потуцам по белом свету.“

Пут одведе Малог Пјера у неку густу шуму. Одатле настави да иде другом стазом, па онда трећом. Већ се био добро заморио кад најзад стиже до једне сиротињске колибе, која је изгледала сасвим напуштена.

Обиђе је са свих страна и једино што опази у близини беше једна лепа бела мачка, наћуљених ушију и ружичасте њушкице, која је радознало посматрала како се четири гадне краставе жабе играју крај оближње баре.

Мали Пјер учтиво поздрави белу мачку, па седе на праг колибе да сачека повратак сопственика; хтео је да их замоли да га приме на преноћиште.

Седео је тако, тужан и несрећан, главе загњурене у шаке, и размишљао о томе како неће добити круну него ће земљом владати један од његове браће; а пошто га ни Гаравко ни Плавојко нису волели, сигурно ће с њим лоше поступати кад не буде више оца да га брани.

Док је тако седео задубљен у црне мисли, осети како га дотиче нешто меко и топло, и виде да је то бела мачка; пружи руку па је нежно помилова по свиленом крзну.

Мачка поче да преде, а онда скочи Малом Пјеру у крило, погледа га крупним зеленим очима и рече:

– Зашто си тужан?

– Госпођо мачко – одговори Мали Пјер љубазно као што је ред – отац је обећао круну ономе од нас тројице синова који буде довео најлепшу принцезу, најлепше коње и најлепше кочије.

– А да ли ти заиста толико желиш ту круну ?

– Браћа ме не воле, и када оца не буде више меду живима, онај који седне уместо њега на престо загорчаваће ми стално живот. Ето зато сам тужан.

– Како ти је име?

– Зову ме Мали Пјер.

– Слушај, Мали Пјере, сутра се врати у очев дворац. Мене узми у наручје, а оне четири краставе жабе што су се играле тамо крај баре затвори у врећу и понеси на леђима. Али то још није све. Видиш ли ово орахово дрво? Подигни први орах који падне с њега и стави га у џеп.

– Тиме нећу стећи принцезу, коње и кочије.

– Уради као што сам ти рекла. Кад стигнеш пред оца, помилуј ме као што си урадио малочас, затим чешагијом истимари леђа жабама, а орах сломи прстима.

– Послушаћу вас, госпођо мачко – одговори Мали Пјер.

Пошто је преноћио у пустој колиби, он се ујутру диже, узе мачку у руке, стрпа четири краставе жабе у врећу и оде под дрво које му је показала мачка. Један орах баш у том часу паде му пред ноге, а он га подиже и метну у џеп. Тако натоварен, поде путем који је водио у дворац његовог оца.

Кад стиже на оно раскршће, угледа браћу.

Гаравко је седео у лепим сребрним кочијама што су вукла четири вранца, а крај њега је била дивна принцеза косе црне као гар.

Плавојкове кочије биле су златне, а вукла су их четири белца; с њим у друштву налазила се прелепа принцеза, косе жуте као зрело жито.

Кад ове две момчине угледаше најмлађег брата како долази пешице, са мачком у наручју и старом врећом на леђима, прснуше у громогласан смех, говорећи:

– Е, вала, ти нећеш добити очеву круну!

А онда наставише пут у својим дивним кочијама. Мртав уморан, Мали Пјер се вукао за њима. Кад стигоше у дворац, све слуге навалише да му се ругају.

– Сироти Мали Пјере, добро си, богме, изгурао! – повикаше, претварајући се да га сажаљевају.

Мали Пјер није имао кад ни да се одмори, јер је краљ одмах послао по њега. Младић затече оца пред дворцем; у том часу баш се дивио принцезама, коњима и кочијама које су довели његови старији синови, и није знао кога да прогласи за победника.

Кад виде да му се приближава најмлађи син, он плану:

– Хоцеш ли да ми се ругаш? Послао сам те по лепу принцезу, лепе коње и лепе кочије, а ти – гле шта си донео!

Мали Пјер не одговори ништа, али му дође да заплаче. Спусти белу мачку на земљу и тужно је помилова. Затим извади из вреће краставе жабе и пређе им чешагијом преко леда. Најзад извуче онај орах из џепа и сломи га прстима.

У истом часу, мада је време било мирно и ведро, као обично почетком пролећа, одјекну ужасан пуцањ грома. Орах испаде Маломе Пјеру из руку и поче да расте; постајао је све већи и већи, и претворио се у блиставе кочије од дијаманата и разног драгог камења.

И четири краставе жабе почеше да расту; постадоше велике прво као зечеви, па као пси, па као телад; док се најзад не претворише у четири дивна риђа коња, који се сами упрегоше у оне кочије.

Људи су задивљено пиљили у то чудо, кад се изненада из свих грла зачу узвик. Мали Пјер се окрете и виде поред себе бајну принцезу каква се ни у сну не виђа; у својој црвенкастозеленој коси имала је светлуцаву дијадему, умотана је била у крзно бело као снег, а крупне очи беху јој зелене као смарагди.

Краљ им приђе и рече:

– Мали Пјере, заслужио си моју круну, и ако ова лепа принцеза на то пристаје, узећеш је за жену.

И тако је свечано прослављена свадба, о којој се још дуго причало у целом краљевству.

Канадска бајка –нет страница „Керефеке“;

– фотографија  са нет странице

Вукица Морача: Разговор са Богом


„Иже јеси на небеси“ дргаги мој Оче,

Тешко ми је и не могу више ни педаљ прећи,

Помози ми и удаљи непријатеље моје,

Пусти ме да уживам у миру и срећи.

.

Бог: драги мој Сине, ниси све разумео.

Сам си изабрао овај живот да би се калио.

Бирао родитеље, бирао пријатеље,

Догађаје, искушења, непријатеље.

.

Драги свемогући Боже, много ми је тешко,

Мало пара, још мање љубави,

Здравље бежи од мене а болести ко пијавице,

Све што крене да се решава негде се заглави.

.

Бог: драги мој Сине много си слаб.

Био си златни непобедиви витез,

Сламао непријатеље и срца жена,

Стратешки мерио сваки потез.

.

Драги свезнајући Боже помагај одмах,

Спрема се несрећа и опет рат.

Оскудица, бежанија, немаштина-

Удариће опет на брата брат.

.

Бог: драги мој Сине, преслаба душо,

.Знаш ли колико је мени требало да све упарим

Осмислим свима сценарио  у исто време,

Зло створим и осилим, а на добро ударим,

.

Да би сви имали разне задатке,

Обично тешке, а ретко кад лаке,

Да бих вас обучавао и вежбао,

Све сам вам алате и способности дао.

.

Мени је као оцу и створитељу,

Још теже да вас  храбрим и гледам,

Смишљам догађања, борбе и поразе,

Али не бих сада да се предам.

Посебна женска  имена


Божурка и Босиљка

Биља, Ђурђа и Смиља

Борјана и Булка,

Калина, Смиљана,  Јабука и Јоргованка,

Далија и Малина,

Јагода и Ива,

Лана, Невена и Јасмина,

Дуња, Ружица,  Вишња и Биљана

И још много других имена

Цвета -ју око

лепих србских дана знамења.  В.С.

.

Колики се значај придаје лековитом и магијском деловању биља говоре нам и женска имена у Срба.

Горан Хаџи Боричић: Удахни пролеће и певај!


Удахни пролеће радосним грудима

дођи и ти да будеш овде с нама

Веруј и волећеш себе у људима

и то ће бити чиста љубав сама.

.

И певај то ће отерати тугу

сваки час је прави час

И певај то ће обојити дугу

на том небу око нас

.

Удахни мирисе чудесних цветова

док птице своје мелодије нижу

Свемиром шири се океан светова

са којих нама срећне ноте стижу

.

И певај то ће отерати тугу

сваки глас је прави глас

И певај то ће обојити дугу

на том небу око нас

.

И певај то ће отерати тугу

нек ти песма буде спас

И певај то ће обојити дугу

небо чује и твој глас

.

Удахни пролеће

радосним грудима

Удахни пролеће

са драгим људима

.

Хелена Шантић Исаков: Џобург – Долина злата


Време за песму

Simply red – ударци там тама

покривено и откривено

хладно и топло

хоћеш ли ме убити

или само покрасти

паук или комарац

алоа вера или џакаранда

аутом или таксијем

куда? Камо?

зашто и зато

записано у длану

гледам у звезде и планете

радним данима

деца су још у прошлим реинкарнацијама

ја сам овде предуго

боље говорим тцвана него енглески

колико још да вас чекам

рођаци са мале планете

компјутерски и тв екрани

још увек су колонизатори

људске расе

хоћу да отворим прозор

да изађем и да кашљем

тишина је налик смрти

има патофне

сребро ме штити од долине злата

од магије рудника

и аметист снагу даје

а вино је магнет на мојим ногама

Колико је то сати?

мала казаљка на четири

велика на два пута један

ћутање није говор.

.

На северној хемисфери

још се и нађе нешто између

на јужној постоје само

краљеви и робови.

Новица Стокић: Људоједи


Оплођени слузом прилепљивим

Изродили хајкаче китњасте

У чопоре букача блејећих

.

Семењаци шанкром окрастани

Извајаше бојнике оловне

У јаловце с чутурама празним

.

И тирана лавине јездеће

Обвијене осјајем светачким

Благослова братије безбожне

.

С панцирима од рђе прозуклим

Упрљани несојем пљунутим

Омотани невиности пасом

И угнаше уке у неуке

Развезаше учкуре умнима

.

Распасане под бич их повише.

Фото: Новица Стокић, песник; Портрет: Ратко Јанковић, сликар

Ава Јустин Поповић: Ближњи


Најкраћи пут од тебе к теби јесте Бог, и у њему и кроз Њега твоји ближњи.

У Богу нико није далеко. Гледани из Бога, сви су људи наши ближњи, јер су сви боголики, иако више или мање унакажени.

Нико не зна себе као што треба знати, ако није Богом дошао себи. Оно што је у мени, само је онда на корист мени самом, када је на корист мојим ближњима.

Отуда је прави хришћанин онај који живи ради ближњег и у ближњима.

Нежна молитвена саосетљивост према палом брату, и карање с љубављу и лечење с љубављу, ето еванђелског лека, еванђелске епитимије.

Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима.

Шта је главно у закону Христовом?  Ово: љубављу се оваплаћавати за друге, остајући при томе сав свој, сав Христов. Закон те оваплотљивости је закон анђелски. Из љубави се хришћанин саоваплоћује ближњима, оваплоћује у њих, да би их привео Господу Христу и увео у живот еванђелски.

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“

Николај Велимировић: Бедноћа и празнина


Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.

Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога, ствара просјаке и глупаке.

Н.В: “Мисли о добру и злу“