Бежим у дечја поља

у пратњи своје замисли нерођене

прилазиш ми патуљаста раста

твоје су године остале у ждрелу отровнице.

.

Описујем те тако што пљунем у длан

одлазиш тако што ми сенком покриваш длан

очекујем те тако што после трљам длан о длан

изгубим те у претпоставци кише под стрехом: кап, кап,

оклизнувши се падаш поново на мој длан.

.

. Изнад твоје гушће обрве је рез

и он се одсликава у оку и твом и мом

кад ти приђеш ближе упијам редом бол по бол

све док не јурне крв

а онда бежим доле у долину лутака.

Тамо су игре крваво обојене

али од винске песме проливене.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“

Мој је драги повредио чланак!

Држим га у кућном притвору,

44 пољубаца седам пута на дан.

По ноћи редовно стање.

Храним га свечано,

појим га заситно сурицом.

Диви се мом познавању

природних лекарија,

ја његовој вештини уживања.

Он свуда опази лепоту.

Причамо паметно,

волимо се сулудо,

никад довољно сулудо!

Стављам меру на моју

неодољиву жељу

да га још малко држим

у здравилишту.

Ипак, ловац је,

недостаје му к о р а к…

.

С.Ђ: “Бела шаманка“

Црни пут је кривудао

Кишило меко.

Да мене испрати као

Замоли неко.

Приистах, ал заборави тад,

Да видим ко је,

Би чудно, после, кадикад

Сећање моје.

Ко тамјан из сто кандила

Магла пливала.

Његова песма се вила,

Срце парала.

Сећам се капије снене

Пута крај кад би.

Тај што је ишо уз мене –

“Праштај“ – рече ми.

Крст ми бакрен он у руке

Даде, ко брат мој.

И ја свуда чујем звуке –

Степске песме пој.

Дом и ја смо тако страни,

Плачем, тужим сва.

Одазови се, незнани,

Тражим те свуд ја.

Широм отворених срца и очију

Гледам кроз прозор на снену улицу

Чекам да пројаше моја коњаница

На моћном белом Пегазу Крилану

Нећу трепнути да ми не промакне

.

Моја душо -где иде она а где идем ја?

Путеви нам се правоугло секу

Када бисте знали њену чаролију

Знали бисте снагу невезаности моје

И созерцали тишину вриштуће боли

.

И њен и мој пут су велики путеви

Већи од сто других што капије имају

Забацујем разум потражујем милост

Ходим жедан кроз прашуме и пустоши

Али усправан као мач осмице – правде

.

Тајинство путева само Бог разуме

Он је и скројио све светске кривине

Расушених очију гледим у облаке

Гуку саможивог отрова порађам из срца

Зашто не видим циљ а чисти су видици?

.

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?

Или хоћу да јој видим леђа исправљена?

Испред мене зацвили бремено безпуће

Видим да сам ушао кроз капију без врата

Полетно и слободно одох кроз светове

Ако је међу звездама све само случај,

ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ

и траже спас у страху од хаоса;

Ако је све безвременост и трен у исти мах,

и све лута изгубљено у недогледу и вечности;

Ако су и дрво, и човек, и птица и црв

само случај што се деси на плодном тлу Земље,

што се зби у вихору међу звездама,

ако су само случај под светлошћу неког сунца

које већ сутра неће бити у поретку;

ако је човек мали случај и чудо,

само освешћен трен у безмерној тами

што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

и због чега онда да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум

и божја светлост, и вечна лепота и мир

што осмислише и просветлише таму;

Ако је човек блажена мисао и реч

што је воља Божја на тлу земље посеја,

и благослови је да се животом оплоди,

и обдари је да види таму и безмерје,

и подари јој да искуси љубав и бол

и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

због чега да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра светлости којој ионако припадамо.

У оку те нема.

Где ми испаде?

Да ли кроз трепке кад око

на мах капке повуче

или кроз сузе из неке давне приче?

Слушај, зеница урличе.

Букови Рзава

И жубо живота

И црква светлости

Понад Ариља

.

Гле! од искони

Праискони

Подно облака

Белих и румених

У сну дивотноме

Бива обитава

Суштаство Суштога

У прабитију

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена“

Из Једног настаде мноштво…

.

Разнет Великим Праском

означио је почетаак Времена.

Распршен до безмерног и немерљивог

део је Свега и све Јесте.

Његове споре шире се

до крајњих граница непознатог.

Ничемо из Његовог пепела

као биље из пепела вулкана.

Његово смо семе и Његов прах

Његов живи плод и Његова жива смрт

сведочанство пролазности Свега

и вечности тренутка –

бесмртности и ништавила.

Од немерљивог до безмерног

носимо запис о Постању

о Његовој милости

да од Једног постане Све:

јер Његово смо семе и Његов прах

Његова жетва и Његова милост

развејана до бескрајног и безнерног…

.

Све што Јесте

запис је о Њему

који је Био

и Јесте.

Три јабуке небу узлетеше.

Траг се златни њихов зажутио.

У небу се праском распукоше.

Јабуке је Громник узбацио.

.

На Громников славни дан четврти

муње земљу златом обљубиле.

Целив ће је здрављем оплодити.

Виле сузом ватре загасиле.

.

Даждом сузи три дана васцела.

Кћи пролећна купалом нас пере.

Три се храста муњи поклонила

да наклоном покорност овере.

.

Перуника латице простире.

Љубичасти тепих изаткала.

Олујника свога дочекује.

У његову боју га је скрила.

..

Нечисту се Богиша невидни

примакао да му корен сатре.

У Ад га је сатерао бедни

чистога од прочишћења ватре.