Кад лептир у лет размахне крила

пут светлости сунчане да јурне

крене из чауре што га робила

пут искушења магије животне.

.

Читав му живот у дану једном

са сврхом да собом украси свет

окончава у лету бескрилном

који га твори у рајски цвет.

.

Човек је летач на крилима маште.

Духовна крила већ ко фетус прима.

Људима је дато да моћно лете

неспутани широм универзума.

.

Тужна већина та крила нема

јер су учени да не верују.

Свемоћја сила у њима дрема

док себи собом творе негацију.

.

Живот је кратак ко и лептиру.

У трену мине тај људски дан.

Тужан је крај човека у немиру

због кога је сврхе своје несвестан.

.

Кад крила раскрили да Светлу крене

из блаженства у коме се разлучи

спознаће моћи некоришћене

свестан да мораће још да доучи.

Ти јеси мој брат зато што си човек и обојица смо синови Духа Светога; исти смо и сачињени од исте земље.

Ти си овде да ми будеш супутник на животном путу и помоћ у спознавању

скривене Истине. Ти си човек и, стога, љубим те као брата.

Можеш о мени говорити што желиш, јер Сутра ће те однети и подастрети твоје речи као доказ на своме суду и завредит ћеш правду.

Можеш од мене однети све што поседујем, јер моја грамзивост беше та која потицаше згртање добра и, ако ће те то учинити сретним, предајем ти своја добра.

Можеш ми учинити што желиш, али нећеш моћи дотаћи моју Истину.

Можеш пролити моју крв и спалити моје тело, али не можеш убити нити повредити мој дух.

Можеш оковати моје руке ланцима и на моје ноге ставити негве, затворити ме у мрачан затвор, али нећеш моћи заробити моју мисао, јер она је слободна попут даха у пространом небу.

Ти си мој брат и ја те љубим. Љубим те клањајући се у твојој цркви, клечећи у твојем храму и молећи у твојој џамији. Ти и ја и сви, деца смо једне религије, јер различити су путеви религија тек прсти љубеће руке Највишега Бића, пружене свима, пружајући пуноћу духа свима, стрепећи хоће ли је прихватити сви.

Љубим те због твоје Истине, роñене из твога знања; оне Истине коју ја не видим због својег незнања. Али ја је поштујем као Божје дело, јер она је дело духа.

Твоја и моја Истина сусрест ће се у надолазећем свету и заблистати као мирис цвећа, стапајући се у једну, целу и вечну Истину, сачувану и живућу у вечности Љубави и Лепоте.

Љубим те јер си слаб пје него постајеш јаки угњетавач и зато што си сиромашан пре него постајеш пожудно богат. Зато лијем сузе и пружам ти конак; и негде у позадини својих суза видим те у загрљају руку Правде, како се смијеш и опрашташ својим мучитељима. Ти си мој брат и ја те љубим.

Моје срце гори!

У безумљу

хитам пустињама

Пламен моје страсти

прождире ветар и небо

.

Крици жудње

Вапаји туге

душу ми раздиру

.

Ти чекаш

стрпљиво

гледајући у моје опијене очи

Прихваташ моју страст

искреном љубави

О, господару постојања

.

Једног дана и ја ћу бити

Љубавник попут тебе

Симболи љубави,

Весне поклони,

Цветови су јоргована

Љубичасто вагрени!В.С

Према грчкој легенди, Пан, бог шума и поља, срео је лепу нимфу Сирингу. Очаран њеном лепотом , појурио је за њом.

Уплашена осећањима Пана, Сиринга је побегла од њега, тако што се претворила у мирисни жбун – цвет – јоргован.

По другој легенди, Пролеће је сакупило мало сунчевих зрака, и помешало их са мало дугиних боја, и почело да их просипа по земљи. Када је стигло до северних земаља, остала му је још само бела боја – ту је боју расуло по цветовима грмља и на местима где је бела боја пала, израсли су бели јорговани.

А једна легенда каже, да је Богородица благосиљала дрво, под којим је заспала, а које није никада цветало. Од тада, негде око Васкрса, оно цвета.

Ако нађете cветић са пет латица бићете срећни. Зачудо, ово дивно, мирисно дрво у Енглеској се сматрало доносиоцем несреће, док је у Русији неизоставан слемент имања. Код нас долина Ибра више од седам стотина година мирише и подсећа на краљицу Јелену Анжујску, мајку Драгутина и Милутина.

У Француској га зову Лилас, у Ирану и Турској Лисичји реп,

www.artnit.net › Flora doma; Стил; Florets ru…

слика Врубела – Јоргован

Данас је време променило смер,

нема више ноћи ни дана, вечери,

само јутра по којима се купају облаци,

све време,

тешко се живот привикне на сутра,

јер и када спава прате га јутра

и пита се да ли уопште постоји сутра,

а јутро све је!

.

По јутру се дан познаје, а дана нема ,

можда га буде након јутра,

пита се човек мислећи да је сутра ,

изгубило се време, које не постоји!

Он је навикао да броји, све броји ,

и боји се, боји, боји

онога на шта навикао није!

.

Спреман да се крије,

под земљом дубоко јер тама му фали,

и тако ће себи баланс да направи

навикао тако!

.

А јутро му се смеши и нуди му светлост

и пита га зраком шта ће са њим бити

када пресели се тело

у вечне животе где тама не постоји,

да ли ће тада престати да броји

секунде живота на измишљеној скали!

.

Човек се насмеши јер мора да се шали

овај зрачак немиран што га из сна буди!

Али се замисли у дубини сопства

да истину му рече ово ново сутра,

у даљину погледа и мисаоно рече :

“ Благословена будите свака нова јутра!“

из које спасисмо се ми!

Падају брезе беле

и цела шума сабласно сја.

И лете к небу брезе стреле,

гори свемир светлошћу страшном

и срце моје на ломачи звезда.

Гори, срце!

Лудо срце,

светло срце, црно срце!

Горите ,руке, крила моја,

над тамом ума

из које винусмо се ми.

Вију се небом брезе беле

и руши се небо од смеха лудог,

и падају светлости,

и падају звезде

у понор мојих груди.

Гори срце, светло срце,

над тамом ума

из које спасисмо се ми!

гледам како небо губи своје боје

и залива лице сузицом црвеном

згрчен облак тка мокро миље

из ожиљка срца на пропланку зеленом

.

из дубине грла прозукли глас цвили

у тамном долу цепти душа без лека

отвара се дубина презрелог грозда сласти

кисео укус мами недодиром сећања далека

.

на невеселом челу оштри валови

сетни прамен косе ко да ми целива

бледи прамен времена тело лелуја

можда је негде и мирисало на стручак наде

ал од бола душа сва је посивела

Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан

Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;

Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,

А кидао ми небеско срце као илузију без боје.

.

Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,

Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;

Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,

Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.

.

Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,

Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;

Колико пута сам кушао да машту више не дражим,

Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.

Фото: Славуј; Википедија

Свет се у чуду нађе,

армија моћи прегази пола света

у току ноћи,

опет никоше логори смрти,

опет пламен гута и отима

од живота.

.

Пепео је загрцнуо грла,

ноздрве мирисе згаришта дишу,

руке немоћно ордење Обилића

ваде из ватре,

јер све ће урлик да сатре

онога тамо што постави

пред себе мету да настави

мржњу започету и свет опет сруши

па да темеље нове прави

у ропству и тмуши.

.

Тако је отац Прохор,

чврсто одан вери,

стигао пред ископану јаму

где су га чекале звери.

То је крвнику освета мала,

Матхаузен добија новог станара,

тамо ће моћи кроз димњак ужаса

да пева нова опела без олтара.

.

Чује се вика и прозивка,

помилуј раба твојеа

Десимира, Ратка, Благоја,

Душана, Божидара, Спасоја…

Говорите, браћо, говорите,

казујте најлепше српске речи.

Hinaus! Schnell!

И осу шрапнелом стрељачки вод,

испред њих дубока рака,

разлеже плотун пушака,

а доктор Јунг, иако млад,

увати пушани склад

па сваком у чело

по једним метком

очита опело.

.

Иако се Богу душа сада даје,

прозивка имена не престаје,

дужан сам, неко викну,

нека ти је опроштено,

грешио сам, опрости Боже,

и ви браћо,

сви смо грешници и на земљи

путници и ходочасници.

.

Али Бог је послао у логор смрти

људе гордога стаса,

па Матхаузен није могао

људски род затрти,

остаде његово чемерно име

да подсећа  на катаклизме.

.

Огњеној Марији црква се поново диже.

Оцу Проору и српском роду

Бог опрашта сва недела

Која су овим делом

пред њим искупила.

Фото: Логор Маутхаузен; Википедија

Свима који су те чекали ниси дошао:

звоно да олуби небо птица кроз отворено око

Дошао си сам са својим корацима

као лишће на ветру око напуштеног дрвета

као искидана свирајка

Сам: река нарасла до грла тај глас

у коме се црни руб глув за свако ухо

Где си онда био са рукама до земље

бар да си два бунара

напуњена кишом донео

А чекали су више од свега што су очекивали:

злато премазано танким слојем месечине!

Све што си донео само је

један столетни сандук и ништа више

Кад су га отворили док си посрћући одлазио

према једном камену као завичају

до врха пун куцала су

у њему покидана срца – море

избодено звездама

Зар је то све што си донео:

лажни драги каменчићи замотани прашином?!

А чекаху причајући о срећи

И даљинама

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“