Све краће ми руке
Дани се лелеком вуку
Ни како ни зашто не знам
Нешто ми очи оте
Већ дуго слеп тумарам
Јануар-лупеж однео те
.
Није ли знао да нећу моћи
Пронаћи друго небо
Да нећу знати никада више
Волети рано пролеће
Без твога зеленог гласа
И косе што на брескве мирише
.
Све више беспућем мрем
И волим те кроз очну таму
Око душе змије се свиле
И све бешње се коте
Једнако у мени трајеш
Јануар-лупеж те оте

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Сањали смо исти сан.
Заједно га стварали.
Нашли се нисмо.

Као да је свако сањао сан свој.

Како да од једног сна
буду два,
а да свако има свој?

Испод крошње, лето 2010.

Фото: Сањање; Д. Томка

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Фото: Божанска светлост; Википедија

Не умем те од прашине састављати,
болне су ми руке, а очи се сиве.
Оне ме још једино нису издале,
али хоће са годинама, мајко.
.
Не умем те од празнине грлити,
нежно ти се узбити уз груди и продисати,
продисати, и од чежње те осмислити.
Осмишени само за живот моле,
продиши, пред звездом се смести
и послужи се мојим животом.
.
Не умем те од смрти раставити,
нежно те привући ка души и загрлити.
Па кад смрт пред олтаром сине,
и узвикне име твоје, слагати,
слагати, како се другим именом зовеш.
.
Не умем ти живот подарити,
зажмурити и уместо тебе упловити,
упловити у сан без свитања,
тамо срећни не залазе.
.
Не умем те са другима заменити,
твоје очи, моје бисерне луке покрећу.
У теби свемир застане,
и тихим те гласом дозива,
дозива, и моли да се мени вратиш.
.
Не умем те лагати,
тај свемир што ти песму казује,
мојом душом говори.
Заспиш ли и јако затвориш очи,
осетићеш мирисе моје смрти,
смрти, која те поново рађа.

Фото: Фототека Србског Журнала

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад вид помути покорност цару
па се голотиња одеждом општи.
Призивамо тад лековитост стару
кроз Андерсенов наук бајковити.
.
Све у нади да стварност је бајка
којој епилог је увек сладуњав
одбацујемо могућност нестанка
света који својисмо за човеков.
.
„Нова нормалност“ – ненормална
машту Дантеа је оваплотила.
Укида се баријера морална.
Васкрсло све зло култа кабала.
.
Уместо крстом и тројством светим
нови су поздрав рогови шаком.
Загрљај са тапкањем леђним
замена постаје љубљењу братском.
.
Правоверне традиције света
све које се једном Богу моле
ујединиле се за спас адета
које бришу демони кабале.
.
Ортодоксом се у сноп сабрали:
православље ислам и будизам.
Против авети зла заратовали
бранећи истински хуманизам.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Све тече и мења се
Река сам од извора ка ушћу
Све богатија и све различитија
Нека траје док светлост обасјава
Нека нешто остане скривено
Знано само мени
Нека тече и разлива се
Увек се нешто ново улива
Живот, лепота постојања
Лепота трајања
Мостове за срећу гради
Чистотом пријатељства прави
С миром у себи и око себе
Свемир песму пева!

Фото:Песникиња Миомирка Саичић; Википедија

Западно небо и лишће топола
У истој боји умируће страсти,
Поглед у трагу урезаног бола,
А над свиме зрелих плодова сласти –
Долазећа ноћ као смола.

Фењери дана згасли преко пола
И јато врана на бразде је пало,
А на стражи јасика скоро гола
Ћутећи, зна скриће је, ево још мало –
Долазећа ноћ као смола.

На небу испрегнута Велика кола,
Иза облака повезани вранци,
А с друге стране истог стола
Угашене звезде – трезни пијанци –
Долазећа ноћ као смола.

Фото: Октобар, брод, Н. Сад; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Свети Дух; Википедија

„Још увијек ме чежња вуче
тамо гд‌је је кућа стара,
ево опет чини ми се
Мајка врата да отвара…”

Дођу тако дани
када у мојим сатима
јесењим ноћима
у знаку шкорпије
плачем сивим кишама
и дозивам те
да ми обришеш тугу
и у белим зимским зорама
када хладни север
леди сузу у моме оку
да ме угрејеш
топлим речима
твоје мекане душе
Мајчице моја.

Уз тихи шапат тишине
будим те молитвама
и задоцњелим стиховима
да ми опростиш
сва моја прошла кајања
и грехе којих се
болно стидим
проклињући април
који украде твоје
онемоћале године
из мог загрљаја
Мајчице моја.

У дугим ћутањима
док ме празнина слама
ти долазиш
тихо као сена
брижна као Месец
наслоњен на кров
наше куће
да ме очима нахраниш
осмехом покријеш
и руком чело помилујеш
„Спавај сине,
Мајка је поред тебе”
затворених очију
љубим твоје додире
јер знам да чуваш
моје немирне ноћи
Мајчице моја.

Пролазе године и
дани без тебе
а ти без гласа
ходаш старом кућом
И нашом авлијом
која још мирише
на твоје трагове
које само Мајка
уме да остави.

Мати моја драга
једнога дана
и мене ће узети
једно пролеће
и неки април
…чекај ме тамо
у мирисној башти
да заувек
останемо заједно
и нека нечије сузе
лију за нас двоје.

Фото: Стара мајка; Википедија