Орион над Гочом
плећа шири.
“Косци“ и “Коњска глава“
слатином ходе.
Док Бањска река
камење броји
под Мостом љубави
кључеве спира.
Односи тајне и уздахе,
кроз прозор ноћи,
пуне мира.
Једна птичица, залутала
над “Врапцем“ пролете
у крошње липа, уз реку,
ка мосту даљинару,
што мудро ћути,
даљине мери.
До новог освита,
новог јутра,
кад ће му данас,
бити сутра.
У новом дану
нова сена,
а неком
бањска успомена.

Фото: Планина Гоч; Википедија

Меље камен житарице
У ситан прах
У месту
Од камена и дрвета
Темељи камени куће од дасака
У огњишту наста хлеб
Од праха у води
Он поста наше тело
Тело од праха
А оно враћа се земљи
Свом дому
Земља зна
Видела је
И видеће
Ништа јој још незнано није.

Фото: Воденица; Википедија

Једном сам ти ово можда написао
Сећам се веома веома јасно –
Осветљено рефлектором свести –
Тамнооког првог сусрета нашег
На небу се чула надљубави песма
Еве Анастас и витеза Адама Кадма
.
Ти си – магловито и стидљиво
Гледала и препознавала мене
Ја – искуснији – тебе сам познао
И радовао се радовао у себи
Посматрајући твој ход будући
Пут радости и знања и успеха
.
Можда сам те малко и гурнуо
Свакако сам те делатно гурнуо
Као санкаша низ глатку стрмину
Даље га сигурно води боб стаза
Санкаш слуша брзо препознаје
Унутарњи глас – своју интуицију
.
У свету Творца има много знања
Много радости среће много љубави
А све то непрекидно расте расте
И појачава се упорни зов Љубави
ДАО нас даноноћно непрекидно зове
Тихим гласом тишим од подзвука
Громовнијим од Перунове вајтмане

Фото: Фб страница – I love Nature

ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „нада“.

Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шеик што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи; невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!“ – дере.
Други ми шапће: „Цадавере!“
Трећи: „Леш, леш, леш.“

Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.

ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“
А вичу и француско „тоут passe“.
И наше „прошло“.

Ти, медутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш, као дажд, у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
Твој ће багем пасти на ме као киша.

ЛИЖБУА и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преноси ми земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „ñао, ñао, ñао“
и наше „не, не“.

Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

ФИНИСТÈРЕ и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „томбе“ и „сомбре“.
Па крешти њино „омбре, омбре“. –
и наш „гроб“ и „мрак“.

Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан тоне у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље и руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.

ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренутци, шапат у Кини,
што сапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни yang, ни yin,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
Крв твоја ко роса пала је на равни,
ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном, на Твој камен стрми,
и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име Твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
то име ће бити последњи шапат мој.

Фото: Београд; Википедија

На свету земља једна постоји,
пуна је свакога блага,
и све што има — подели свима
у томе јој је снага.

Хоћеш ли куће, и кућа има,
само узми и гради,
мостове хоћеш, позови људе,
џиновски мост сагради.

Хоћеш ли песме, у њој се оре,
певају милиони,
свако те тамо на рад зове,
а нико те не гони.

Хоћеш ли можда пругу да градиш
и да сечеш тунеле?
Хоћеш да претвориш реке плаве
у извор светлости беле?

Да ли би хтео најлепшег плода?
Дођи, ту свега има.
Тражиш ли друга, земља та чудна
друга ће наћи свима.

Хоћеш ли можда из љубопитства
да путујеш пут звезда?
Дођи, она ће да ти свије
сред плавих облака гнезда.

Немаш ли мајке, а желиш нежност,
уђи на ова врата.
Отац ти пао… Дођи да нађеш
оца, сеју и брата.

Са неверицом слушаш, друже,
и мислиш то је шала,
и кључ од чаробне земље тражиш,
ја бих ти радо дала,

али ти мораш својом руком
врата да отвориш ова;
покушај само, није тешко,
научи прво слова.

А кад научиш и да пишеш,
кључ већ имаш од злата.
Тад узми књигу. Видећеш како
чаробна отвараш врата.

Фото: Азбука; Википедија

Цар се по дану држи ратнички,
а ноћу кад би се двор ућуто,
кад остане насамо са књигама,
глас непознати неки га гања,
или му се можда буде сећања
на списе које је читао у младости.

И ти жупани рашки,
онај непознати глас му говори,
на које би да се завојштиш,
твоја прадавна су, Царе, својта,
твоја вера,
и њихови су преци дошли
са закарпатских пропланака и језера.

Тад се разликовали нисте, Царе,
ни колико на букви два роја пчела,
ни колико круне бора и бора,
нити рибизле од огрозда,
нити колико кос од дрозда,
ни колико рода и плиска,
нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
ни колико курјачка два чопора,
ни колико зорњача и вечерњача,
нити стада брдска и долинска.

Били сте, Царе, у Закарпатју
слични једни другим као два плача,
као два вриска,
као врхови копља и мача.

Били сте блиски једни другим
као у глави што су два ока,
као што су две вере милосрдне,
као живот испосника и пророка
животи су ваши били слични.

Заједно сте се у прапостојбини
отискивали низ бујне воде,
одлазили чак до њихових делти.
Опијени ловом,
заједно сте јурили за дивљачи
кроз врлети
и у страху се дозивали
кад се планина изненада смрачи.

Ма где сад живели,
молили се богу ма коме,
ви сте слика богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
и Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру
као Волос доброћудни,
бог пастира.

Фото: Фототека Србског Журнала

Три милиона и један мрав живе,
раде и спавају у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу.
Они имају куће на спрат,
на три, на девет спратова,
они навијају будилнике на пет,
да би се на време пробудили.
Тачно у пет зазвони милион сатова,
тада мрави устају, галаме, праве збрку,
облаче се, перу зубе у трку,
када зазвони шест нема никога у граду;
сви су на раду.

Ујутро мравље старешине по списковима прозивају:
мрав тај и тај.
Мрави се по именима одазивају.
Свак мора да каже: Ту сам! И: здрав;
када се јави три милиона и један мрав
тада је списку крај.

При три дана, тек што се јутро заплавило,
мрави се три пута у групе престројавали
и три пута се пребројавали.
Старешине су из спискова прозивали:
мрав тај и тај.
Мрави се, по именима, одазивали.
Kако год окренеш: три милиона мрава!
И крај!
Шта је са једним мравом? Зар спава?!

Сутрадан исто, и прекосутра исто,
три милиона мрава тресе главом:
Ту има нешто чудно! Ту нешто није чисто!

То занимљиво постаје,
зашто, и који мрав недостаје?

Нема мрава који је највише певао и галамио,
он се, због нечег, осамио.

Шта му је? — чуде се три милиона мрава
у мрављем граду,
испод велике крушке у хладу.
Шта му је?
Зашто самује?

Три дана није ни реч прозборио,
мрави који са посла кући хитају
његову мајку питају:
Да ли се одобровољио?
Да ли је проговорио?

Три дана ништа није ручао,
сам је по граду лутао
и замишљено ћутао,
или на степеништу чучао.

Сви се питају: Шта му је?
Шта му је? Зашто самује?

Све је у мрављем граду збунио.
Мрвицу кекса су му нудили,
а он се узјогунио:
није ни прстом макнуо, нити је такнуо.

А јутрос, тек што се дан заплавио,
неко је бучно прозор отворио
и мрављем граду јавио:
„Проговорио је! Проговорио!“

Зашто је мрав три дана ћутао?
Што није ручао?
Што је замишљен градом лутао?
И на степеништу чучао?

— Пре неколико дана — вели — мој је тата
отерао гладног цврчка са врата.
И, сада, нећу ни да се макнем,
док не доведете цврчка да са мном руча
нећу ништа да такнем!

Па сада
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу,
три милиона мрава трчка и тражи цврчка.

Фото: Мрави, плутајућа острава; Википедија

Кад приметиш сваки грч, сваку нову бору
Сваку слутњу, бол ил’ срећу у нечијем оку
И у осмех сакријеш сваки свој јед и мору
Речима замаглиш сопствену рану дубоку
Човек си у ћутњи већи него у разговору
.
Осетиш горчину дима из луле без дувана
Опори задах свега што међу вама стоји
Додири хладне руке – чекани целог дана
Из заљуљане колевке наде што их сан доји
Још док безумно јава пада на дно бездана
.
Док слушаш нечије кораке на старом друму
Питаш – да ли си поново жив, а опет празнина
Док све су речи само лишће топола у шуму
А међ вама илузија врелих пешчаних дина
И ноћ од црних бисера која вам беше на уму

Фото: Црни бисери; Википедија

У којој фиоци сањам
да је космос твој?
И да верујем у чуда,
Свестворитеља,
да ми је оставио једну кап,
од читавог свемира,
да је посвети теби.
.
Кад будеш крхка уморна ломљива,
уђи у ту фиоку,
и на дну срца
наћи ћеш кап.
Заплови!
Има места за безкрај љубави.
.
Довољна је кап од капи
твог немира
да отвориш ту фиоку свемира.
Душом својом плешеш,
и осмехом причаш,
сунце из њега лијеш,
спремна све да кажеш,
свест да нам будиш,
истину да не кријеш.
.
Довољна је светлост
само једне свеће
да се у теби види прелеп осмех,
и у души цвеће.
.
Душа твоја тражи песме,
радост са срчане чесме,
и радост славља.
У духу твоме је
да и када плачеш,
осмех не заборављаш.
.
Мало је да ти кажем – злато.
Морам да ти кажем
да те силно волим,
да се зором с тобом умивам,
и за тебе молим.
А на крају ноћи
сан с тобом делим.
Па ми дође сваког дана
да ти кажем – ти си моја љубав,
ти си мој свемир.

Фото: Мирјана Мојсиловић; Википедија

Очани мили моји,
Велом тајне покривени,
Сећањима очарани,
Љубављу зачарани!
Очанке миле моје,
Над разбојима заспале,
У сну руке рашириле,
Планине Цетињке понеле!
.
Очани мили моји,
Очима чарним на свет погледали!
Оци! Очићи, громногазећи,
На небу пут направили!

Фото: Језерни врх на Ловћену; Википедија