Ил’ орати или војевати.

Не буди сваком лонцу поклопац.

Слађа је са своје гомиле слама, него са туђе сено-

Празно буре даљ е одјекује.

Вино не вели: хајде, него: седиии.

Срдиту попу празне бисаге.

Опатриии, али и издржи.

Навро к’о маче у варенику.

Жена човека тура у вр’ совре – жена човека тура у дну совре.

Млад човек – мутна вода.

Њих двије, к’о двије кроз прошће.

Свецу пали једну свећу, а ђаволу двије.

За сиромаха и поток воде поплава.

Лежи на парама к’о гуја на јајима.

Док чује Бог – искуља дроб.

Нема лажи без сиједе браде, ни истине без ђетиње главе.

Није крива Дрина што нема ћуприју.

Ради тога ни пијан не би запјевао.

Љуто сирће и свој суд гризе.

Пас нити коску глође, нити другом даје.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

 

Језик је жива творевина сваког народа и стално се мења. Неке речи улазе у употребу, друге излазе, а има и оних које после неког времена постану потпуно заборављене.

Представљамо вам речи за које многи од вас вероватно нису никад чули.  Зато, бришемо прашину са неких од тих израза и представљамо вам 20 које су користили стари Срби, а чије значење данас ретко ко зна!

БРКЉАЧИТИ – нејасно говорити, мумљати, брондати

ВАЈКАТИ – жалити се, кајати се; “Невајкај се на живот, већ се ватај каквог честитог посла!” – вели народна пословица.

ГЕКНУТИ –умрети, али и пропасти (финансијски)

ДОСТ – пријатељ, а одатлеје ДОСТЛУК – пријатељство

ЕГЕДА – виолина; “Са својом дворском музиком (с егедама) и с неколико момака … пошаље [их] у цркву те се венчају” – Вук Караџић

ЖДРЕПЧОВИТ – коњ који је спреман за парење, али у пренесеном смислу и мушкарац који мисли само на “шврљање и швалерисање”

ИЗВАНЉУДНИК – нечовек, човек без људскости

ЈАРА – велика врућина ако се односи на временске услове, али може да значи и повишену температуру тела, грозницу

ЛИПЦАЛ – угинуо, обично се односи на животињу.Одатле је настала реч “ЛИПСАО” са истим значењем

ЉЕСАК – сјај, одблесак; “Одљеска зимско сунца … изгледало је топиво прозирно” – ПетарПецијаПетровић

МАКАЊА – мало, сићушно дете, ситно “попут макова зрна”

НЕКЊА – прекјуче

ЊЕГОВСКИ – карактеристичан за њега, њему својствен; “љутакрв” – ВељкоПетровић

ОКНУТИ – викнути, дозвати некога

ПОЛЗА – корист, добитак, успех

ЋУТУК – глупак, будала

УСРЖИТИ – учинити да нешто скроз захвати, да продре у срж нечега

ХРШУМ – повика, вика њена некога, љутња (још и “РШУМ”)

ЦУБОК – изнутрица

ЏАМБАСИН – трговац, продавац (још и “ЏАМБАС”)

Извор: Rasen – Ћирилица

 

Час, као змија, до клупка

Савивши се крај срца – баје.

Час да гуче ко гугутка,

Са белога окна не стаје.

.

Час блесне кроз иње сјајно

Ил личи на уснуло цвеће…

Али сигурно и тајно

Одводи од мира и среће.

.

Уме да рида – у сети

С виолинском молитвом меком.

Страшно је кад се осети

У незнаном осмеху неком.

Црна ноћца већ је пала,

Сомот тамни раширила,

Звезде сјаје и трепере,

Свод небески украсила.

.

Тело трошно, тело чврсто,

У санак пада меки,

Душа живну, па се вину,

У други свет неки.

.

Лута, скита, глумата се,

Улоге игра различите,

Свуда свој траг оставља,

Сваком тешкоћом се забавља.

.

Када реши тај задатак

Она телу опет хита,

Улеће у њега брижна,

Испод сунчевих копита .

Стрпљење,

праштање

и радост ,

“Kо нема стрпљења с нама када грешимо,

не воли нас.

Не воли нас ни онај ко нам не прашта.

Најмање нас воли онај ко се не радује нашој поправци.

Стрпљење, праштање и радост три су

главне особине Божанске љубави.

То су особине и сваке праве љубави – ако уопште има

какве друге љубави сем Божанске.

Без ове три особине љубав није љубав.

Децембар.
Светлуца брусница у шећеру.
Пусте галерије поља.
Крију се у снегу
травнате тканине,
скрива се у ињу пруће.
.
Никада не дирнута,
дише маховина,
под крошњама
стењу мочваре,
мирише смола
врела и похлепна,
врела, као сунце, гори.
.
Хладно је.
Мраз раздире образе,
стиска у тужном наручјку.
Тулим се у кожух,
у топлу капу,
журим кући,
носећи нарамак дрва.

(белор. Цімур Буйко)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Буди близу,

На замах орлових крила,

На сове блажене хук,

На црвеноглавог детлића звук!

.

Буди близу,

Кад над пољем капи светла падају,

Кад ветрови врхове планина милују,

Кад бели каменови очи отварају!

.

Буди близу,

На срца откуцај,

На реч љубави помишљену,

На прстохват, буди близу!

Космички бездан 

Причај ми тихо о ноћи без звезда,

продри дубоко у очи моје,

пронађимо у себи црни космички бездан,

нека се наше душе споје.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Пробуди дивљину природе у мени,

заједно са ураганским ветровима да летим,

да морем стене дробим, да оно у мени пени,

одузми ми моћ, да са неба слетим.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Хајде да се одрекнимо свих људских чула,

да задржимо само љубав за додир са светом,

у ватри страсти нека горе наша тела,

у радости да живимо, овенчани срећом вечном.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Лептиров животни пут је кратак и зато ретко прекида свој лет.

Покаткад слети на нечију руку, јер њему су мирис цвета и мирис чисте

душе довољни да нахрани себе за дан, дуг као људски век. Оној

којој слети лептир на руку, може имати моју, заувек.

.

Твоје мисли за мене су биле као олујни ветрови и ледена киша за

кишобран. Штитио сам те, а ти си ме њима сломила. Сада, по невремену,

само вунену капу на глави носим јер знам како боли када

неразумевање љубавног поштовања неког другог ломи. А у глави

ми још увек сунце сија на ведром небу. Грејем људе жарким мислима,

пишем песме о љубави, желим свима своју светлост да поделим и да

им она прија. Ако је у теби остало још мало ведрине у мислима, дођи.

Бићу ти капут, џемпер, шал или било шта друго што тело, душу и срце

греје и што на себи можеш да носиш, а да никада тебе и мене било која

хладноћа, спољашња или унутрашња, не заболи.

.

Не, заиста не тражим много.

Одведи ме некуд далеко, где ћемо бити сами,

и нахрани ме својим осмехом.

Трпеза ће нам бити загрљај, а посластица мир душе.

Заузврат, закључаћу те саму у своје срце.

Не, заиста не тражим много, а дајем ти све.

.

Кишни дан је за мене само мали животни предах од твојих опојних

мириса које си оставила по мени. Сутра ће сунце засијати, а ја ћу опет

процветати. Зато мени није важно какав је дан, мени је важно да те

увек на себи осећам.

Пас никада неће постати вук ма колико дубоко у шуму залазио.

Оно што му следи јесте: ако преживи, постаће бесна џукела која мрзи

саму себе и свет око себе, не схватајући једноставну истину да је

главна карактеристика вука љубав, јер она је та која га учи да никада

свој род не изда и да увек воли оно што јесте.

.
М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“