Чудан ти је тај мој сестрић. Занимо се он с Обрадовом ћерком кад је бијо момак. Обрад бијо пребего у Америку. Знао Жарко да е Милое по све добар, ал да е неваљо по питању женскиња. Начисто. Нема гори. А, земајле, Жарко и Обрад друговали. Ценили се. Једне прилике сопшти Жарко Милоју: Слушај, каже, ти шта ћу да рекнем ја тебе. Ви сте у тим вашим безбожнијем школетинама, вели, научили сто неваљалука. Није ни чудо кад државом управљају ништаци, што мјењају жене ко Цигани коње. Зинули сте ко азмани. Руднички бикови вам нису равни. Него оћу, вели, да ти сопштим једну

ствар: Да добро поведеш рачуна! Немојде оном поштеном човеку, што е моро од овијег пашчади да побјегне у бјели свјет, д-упропастиш оно златно дјете! Ако то, не дај Боже, урадиш, не излази ми пред-очи.

Једне вечери, тури Милое Наду на они његов мотор и доведе у Стевановиће. Каже, дово сам вам снају.

Мило Жарку. Види, овај му испоштово рјеч. Ал, јопет, зелењаш. Требо е да се стрпи да дјете заврши те школе што е почело, да он ослужи војску. Ал шта е ту е. Он моментално закоље прасе и позове комшилук да се попије и појде за

принову у кући. Било тујнак и пјесме и шале. Попијо и Жарко једну. Кадар и двије. Можда бидне и три. А њему ти бастало да прозбори коју. Умљо згодно да наздрави.

Подигне он чашу и каже:

– Вала вам, драги моји, што се сабрасте у овај дом вечерас да се зајно порадуемо и пјесмом дочекамо ово наше саденак треће дјете, снајку нашу, што нам украси кућу.

Добро дошла, ћери. Нек ти Бог дадне сваког добра, рода и плода. И ондак, додаде: Слушај ћери, неће ти, вели, ласно бити ш њим. Ал шта ћеш. Така ти судбина. Јопет боље што си се удала за њега, но да си скочила у Мораву.

Туј ти се сви насмију. Нако са срца. Шала е шала. Весело срце куђељу преде.

– Здрав си снајка и жива ми била!

– Од Бога ти здравље, тата!

Исј, беше мило Жарку што га она назва тата. Само што није полећо. Па реши да се јопет нашали:

– Кад мено боље размислим, дјете, да си скочила у Мораву можда би се некако докопала обале и тако се спасла. Ш њим ти спаса нема.Сви поцркаше од смија.

Ма, јес Жарко реко: нема гори одањ. Ал кад поглаш, бољег наћи немош, да ти ја, нако, поштено кам.

**

Млого се Жарко лјепо слаго са снајама. И с Надом, и потље, кад је дошла Гоца за Сава. Вољо иг ко очи у глави. Више но синове. И није то ни кријо. Ал и оне њега поштовале, нема шта. Ко икону. Ко рођеног оца. До задњег дана.

И ожалиле га, кад се преставио, ни ћери да е имо не би га тако жалиле. И ђецу васпитале да поштују. Кад су га поњели из авлије било четрнес попова. Запишташе унучад, ко црви. И камен је, мешчини, сузу пуштијо.

Причало се да така сарана није упамћена у Драгачеву.

Николи Тесли,
Суштаству Прасветлости!

Из века у век, гле,
Он долази и одлази
И снова се враћа!

Долази са даровима Духа Стварања,
А враћа се са сетом и тугом у очима.

Будући Божјим послеником,
Он у свету не може бити
Никоме драг и мио гост!

На светим водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.

Приче о карми или судбини трају вековима
Личе на страшила која вребају са шиљ мотки
Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш
Страшила мере метром и вагом и снимају

Свештеници учењаци и гуруи исто причају
Тиме оловом заливају колективно несвесно
Ученици тако учени страхом се допуњавају
Човек пун страхова – скучено мисли и дела

Учење о карми а и друга школска градива
Држе човека – заробљеника у апсани свести
Он се трза као риба на удици тражи излазе
Хоризонтално учење у слободу нема капије

Када се потпуно стврдну и окамене учења
И кад преовладава окошталост физичког света
У лику обичног човека долази свети аватар
И доноси вечна учења узвишене вертикале

Карма било каква и колика је информација
Стави у сверу – ради правилно технологију
Пребаци силу прошлости у бољу будућност
Јасновидим и духовним боље и брже успева
За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

Жагор стаде. Већ сам усред бине.

О довратак наслоњен: ја ловим

У одјеку неком из дубине

Шта ће бити са животом овим.

.

На мене је уперен мрак ноћи

Кроз хиљаду двогледа на оси.

Аве, оче, ако си у моћи,

Мимо мене ову чашу носи.

.

Волим твоју замисао и ја

И слажем се да ме рола води.

Ал се друга драма сад одвија

И овог ме пута ослободи.

.

Но распоред има свако дејство

И крај пута неће се избећи.

Сам сам, тоне све у фарисејство.

Проћи живот – није поље прећи.

Фото: Ежен Фердинанд Виктор Делакоа – Хамлет и Хорације на гробљу

Говориш неубедљиво обојени

из твојих размакнутих зуба

излазе репови животињица

што пребиру по ђубрету.

Не отварај моју бележницу

сама сам, ту нема присуства,

даћу ти мноштво картона

да саградиш кров

и један плех украден од богаташа

да те од кише штити.

Мој пород је црна Африка

а твоји љубимци још лају,

брзо се спремам да

напустим породилиште

јер ту има мекета,

намештаљки, отмица.

Прате ме рудари у стопу

не би ли ми уградили ХИВ – ЧИП.

Гоните ме,

само да сам далеко од овог

који неубедљиво говори.

Из тебе, обојени, беже жохари и мишеви

и у моју белу утробу се завлаче,

ту има бољих парчића хране

сасвим топлину траже

и тотални бег од кукурузног брашна

мили, мили, мили, мили,

у дрхтавој хладноћи југа Африке

на пристојној удаљености од Малавија

а камоли од Гане

о Египту да и не говоримо.

Х.Ш.Исаков: Збирка –“Потрес мозга у Африци“

да се могло овде а да се не мора

никуд не би Јустин никуд не би Бора

.

а и ти би некуд све друго ти ближе

од овог што овде пузи и гамиже

.

овај мит од лажи очаја и мрака

слива се низ језик куља из буџака

.

тако траје фарса тако живи чудо

то што јесте – није али јесте лудо

.

да је живот оно овде што се живи

куд би Божји људи куд би јуродиви

.

нигде као овде не робујеш знању

нигде лепше глава не лежи на пању

.

куда год да кренеш стиже те и мрви

шум сопствене вене кап нечисте крви

.

по том светом знаку овог пепелишта

знаћеш да си човек кад ту ниси ништа

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Нагледао се звезда и накуповао свега, само није

Онога за чим брже боље као грлом у јагоде

Кренуо до самога руба, а звоно све јаче бије;

Дакле, ништа од свих на свету знаних чуда,

Сем што је постао заробљеник сопствене слободе

Са којом, кад је има, не зна шта ће и куда.

.

Ал’ има нешто што никада није у сен избледело

Од постанка – непознато да се куша и открива

Ма не било ичега, ил’ је и те како вредело

Човеку за искорак преко неба, до нигдина и даље;

Иначе је понајгоре кад га ништа не зазива

Нити преко себе натраг ка њему шаље.

.

А срећа! – Зна ли ко шта је то и како се стиже

До њеног, ни на небу ни на земљи чардака,

Или је она та нит танка да се буде ближе

Другима и себи и у томе је свеколика тајна

Било ког пута, а пут је коло вилењака

Којег осветљава и води звезда вечно сјајна.

 

Човек је номад по срцу свом,

по мисли својој, по идеалима својим.

Он је номад по вољи божијој,

која га је ставила међу огромна пространства неба и земље.

Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и

станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Воља божија:

то су стазе и реке,

путовања и сретања и

низови живота и другова;

а не државе и границе,

коље и бајонети,

паланке-тамнице

у којима слободног човека као миша

дави господар, сусед, обичај, критика.

Тристан од множине жеља није могао да умре;

а сваки човек има крик оног песника који је записао:

Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!…

 

.

-слика-Драгош Калајић-

Ратниче незнани, небески,

ко ли Ти мач тај искова,

да битке славом пронесеш,

док чуваш колевке синова?

.

Јабуку носиш камену

и чврсто стежеш ка срцу.

Сто рана на Твом знамену,

уклесан стојиш на шкриљцу.

.

Чујем Ти срце ратника

што снажно у груди удара

к’ о звоно старог звоника,

срушеног давно, сред жара.

.

Скини тај оклоп камени

извежен златом и срмом

и пружи корак војнички,

крени са страже калдрмом.

.

Стићи ћеш, сигурно, до пред свануће

носећи крстове камене

кораком оштрим, до своје куће

што стоји крај стене стамене.

.

Камена стражо ратничка

опет су, ето, ратови.

Не спаваш, чекаш глас цврчка,

одоше Твоји синови!

.

Гробља су земљом расута

к’ о кад се распе сутон плав.

Гинуше и Твоји синови,

за грумен земље искричав!

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација:  Миливоје Мирић