Песме посвећенице Баћушки Серафиму Петковићу
из манастира Свете Тројице код Љубовије-Бијеле воде.

(Молитвена)

Господе, помилуј мене јер сам сан
међ сновима и у реци живота док
ме носи, мутна.
Три пута Ти се молим
да тајну љубави спознам
и снагу што сунчана стада сабира
и по харфи небеској звони
и да чујем сат тај што у провалији
откуцава
док космичка симфонија срце моје
у свилокос и мирту преобраћа
.
Господе, помилуј ме, срна сам са очима
кротким, јер сам дете успавано.
Три пута Тебе љубављу позивам
као жедник у пустињи, као клас росу
Твоје сунчано класје на рукама ми ниче
и светлост од светости к’о зрење живим,
јер зов су Твог гласа да све ниче
.
Господе, помилуј мене, грлицу на грани,
к’о лист треперим, с воћем сам зачета.
Три пута с три прста као три зраке
сунчане Теби се посвећујем и све је
вода крститељска, све је хлеб насушни,
све цвет као око анђела Твог
.
Господе, помилуј мене у плавој ризи
с миртином граном у обе руке,
с босиљком и тамјаном с Твог стабла,
са житом и просом из благословених њива
Твојих, из винограда који узру на души
и опојних кондира слатког православља.
Твоје миро истачу посвећеници,
из ледника бистре сузе анђела теку,
псалми из грла птица и песме ветра ничу;
заветујем Ти се небом што си ми очи
свевидом населио, што си ме очовечио
Човек у човеку да бивам,
Оче наш на небесима
Плаштаницу Светомајке да ткам
Скуте да вечно док трајем земно љубим
Твог
Богосина
.
Молим Ти се, молим Ти се стопуто,
усне су ми затрептало јеванђељско лишће,
руке к Теби кад пружам, јер си истовремено
и у мени,
Боже, само срцем досегнута си
Висина

На Сабору духовне поезије у Раковици
песма је добила лауреат – ЗЛАТНИ ДУКАТ

Фото: Златни дукат, Венеција; Википедија

Живот тече својим вијугавим током
Ма шта ти мислио и радио.
Он има свој извор и увир
Мораш све проћи да би схватио.

А ти се бориш, саплићеш, гушиш,
Држиш главу изнад површине,
Понекад потонеш, баш дубоко,
А онда искочиш скоком, кад све мине.

И тако свако од нас се копрца,
Плива, дави, искаче, плаче,
Весели се и радује новом дану,
Док те проблеми вуку, назад јаче.

Мало је сунчаних, нежних дана,
Мирне, бистре и пријатне воде,
Углавном вирови, гејзири, стење,
Твоји проблеми још друге роде.

Шта да ти кажем у седом добу,
Од кад се родиш ти си у живот-реци,
Сви су некако допливали до краја
Па ћеш и ти, као твоји храбри преци.

Фото: Слика, архива СЖ; Википедија

Фото: Бела голубица; Википедија

Гледам како милујеш семење што биљка постаје
Гледам како ти долази планинско цвеће
Лек за многе душе на путу изгубљене
Гледам како радосно улећеш у беле облаке
На земљу сишле да ти буду ближе

Лепезе беле праве твоје раширене руке
Гледам те и озарује ми се цело лице
То душа моја поред твоје плеше
И срце пева песме уснама изговорене
Како си леп у истини данас када
Преображење – тече!

Фото: Бели облаци; Википедија

Јао људи да вам причам
Ту причу о мојој тетки
Таквог створа ниђе нема
Примјерци су врло ријетки.

Кад сам био сасвим мали
Трчала са далека пута
Само да ме носи,љуби
Свуд по тијелу по сто пута.

Купала ме, хранила ме
Њене приче на свијет нема
Као мајка бранила ме
Од прута и од проблема.

И баш волим њене приче
Сто измисли тек у трену
Па се смијем и радујем
Обожавам причу њену.

А и шетње и сладолед
Иако се мама љути
Два,три пута намигне ми
„Кугла, двије, три али ћути.“

Па колачи кад се мијесе
А по кући свуд је брашно
Она мами каже лијепо
„Сто се љутиш, ниста страшно.“

Кад вам кажем људи моји
Ниђе на свијет таквог створа
Тетку волиш као мајку
И ту нема приговора.

Фото: Тетка, трећи родитељ; Википедија

Бесане су зоре крвавих планина,
подигле штитове крај борбеног срца.
У загрљај таме, дочека га зима,
на видику стоји к’о зрак топлог Сунца.
.
Одавно је дао Отаџбини завет
и део од груди, граничник од душе.
Да ће Србље бранити јуче и вавек,
а сада га сећања рањеног руше.
.
Некада је телом бранио невине,
сукобљен са смрћу по хиљаду пута.
Знао је да живи, знао и да гине…
Стопирао метак, ако ли залута!
.
Сада под ребрима сакрива све ране,
пронашао луку под небеским сводом…
Вољени му красе и ноћи и дане…
Ипак се загрцне с’ тугом као с’ водом!
.
Ордење, признања… Њему стало није,
„Заборављене“ је пригрлио своје!
Још у себи љуте, тешке битке бије,
једни Вука цене, други га се боје…
.
Очи као море, пустињска оаза,
риме у песмама, као у скут срећи…
Оно што другима звучи као казна,
Сиви Вук ће знати… Јунак је највећи!
.
Рећи ће да није вредан такве хвале,
неке птице никад не лете високо…
А, све песме света наспрам Њег’ су мале,
Отаџбини веран, душом свом дубоком!

Посвећено великом човеку, Јунаку, Пријатељу…
Част је писати о људима који имају чисту душу и храбро срце!

Фото: Сиви вук; Википедија

Вилењаци су после распршивања
атомских бомби на Хирошими и
Нагасакију почели убрзано да
напуштају Мидгард-Земљу.
Први су отишли Бели, а неколико
година потом и Плави Вилењаци.
Будући да су Плави Вилењаци
дубље и чвршће, скоро родбински,
повезани са Белим Родом, а
превасходно са Белим Србима, они
су још неко време чекали и
оклевали, надајући се поновном
успостављању Реда и
Поретка на Мидгарду.
Њима је, просто речено, било жао
да напусте Мидгард-Земљу, те да
препусте свеколики Бели Род
надолазећим мрачним силама.
Но, када су кренули нуклеарни
опити, нуклеарна испитивања по
пустињама, како на Истоку тако и
на Западу, они су схватили, да
овде више нема опстанка за њих.
Најпре су се удаљили у својим
физичким телима, бивајући још
неко време присутни у својим
етеричним овојима која се
пројављују у зеленим ваграма.
Етерични овоји, етерична тела
Плавих Вилењака имају разне
нијансе зелене вагре, илити,
туђицом речено: зелене боје.
(Боја није србска реч, већ
варварска туђица!)
Моји сусрети са Плавим
Вилењацима – о чему сам већ
писао – догодили су се средином
педесетих година прошлог века,
кад сам ја имао између пет и
седам година, а то је, отприлике,
било – сада то схватам – пред
њихов коначни одлазак
са ових простора.
Са ових простора, као и са свих
других настањених пространстава у
свету – сви Вилењаци, како Бели
тако и Плави – сабрали су се у
кедровим шумама Сибира, слично
птицама-селицама када се
сабирају пред сеобу, па су одатле,
у племенима и родовима, као
птице у јатима или пчеле у
ројевима, кренули пут
Плавог Сазвежђа.
Отада је наша Мидгард-Земља
почела нагло да копни и сахне, те
да убрзано губи животну силу и
духовне моћи.
Када видовити, у овоме часу,
сазерцава Мидгард-Земљу, јасно
ће видети, да је етерични овој
Земље изгубио оно праисконо
титрајуће и дивотно плаветно,
прозрачно искричење и
светлуцање, те да се уместо
небеско плаветног одсјаја, све
чешће указује тамно-плава,
прљаво-плава вагра.
Одласком Вилењака са Мајке
Земље, нас – а кад кажем нас, онда
мислим на сва бића: на људе,
животиње, птице, биљке и древета
– све чешће, из мрачних сазвежђа,
нападају разни, веома подмукли и
опаки паразити, против којих се
све теже и, скоро безуспешно,
боримо.

Радије бих живјела само један дан у истини,
него цијели вијек у лажи.

Радије бих се на искричавој свјетлости
гријала један трен,
него под лажним сунцем милион година.

Радије бих даровала посљедњу мрвицу ситости,
него читав живот живјела у изобиљу.

Радије бих себе предала једној љубави,
него да ме воли цијели свијет.

Бирам раскош скромности.

Мени је довољна само једна ружа
да бих видјела сву њену љепоту.

Једно срце да бих спознала љубав,
и један Бог за благослов истог.

Фото: Вукана; Википедија

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.

После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Фото: Број тринаест; Википедија

Народ брани светиње,
Света места свечаних разговора са Господом,
Зидове храмова у које су уклесани крици вапијућих
Душа које трагају за смислом битка,
Мурале ка небу, лукове и своде
Где су утиснуте наде за спасењем,
Жудње за обожењем
Крхке и несавршене људске природе.

Народ брани светилишта, кадилишта
И чистилишта нечистих душа;
Брани места на којима се укрштају
енергетски токови Мајчице Земље,
Хук еона прошлих са јеком надолазећих времена.

Народ брани жуљевите руке неимара,
Које су стене одламале и камен тесале и градиле
Величанствене Божије куће на земљи.

Народ брани свету веру праотаца наших,
Брани правду од кривде,
Брани нејаке од силника осиљених,
Брани сопство и Отачаство.

Народ брани жиле куцавице и корење,
Народ брани постојање и живот сам.

Народ наш је свет од светости своје борбе свете.

Фото: Литије; Википедија