Давно али баш, баш давно посадила сам башту,
али не у дворишту већ у свом изворишту,
користила сам од материјала свашта,
сећања једног чупавог деришта,
савете разних чудовишта,
а највише од свега ту ми је помогла моја машта

У тој башти ја сам неговала свој ум,
ту је било моје чистилиште и моје коначиште,
ту сам испитивала свој разум,
ту ми је био ринг и борилиште,
ту ми је било игралиште и од света скровиште.

Да ли сте већ схватили да та башта живи у мени?
Посађена је да ме оплемени,
да ме сачува од свих светских ружноћа,
од јефтиноћа и бесноћа,
да живот буде оно што треба,
једна лакоћа.

Фото: Сеоска башта; Википедија

одлази. лепо видим како се удаљава
у трену све је згасло около мук и страва

као да не зна оно о чему вазда ћути
њено је моје време њени сати минути

и речи за које не знам одакле више цуре
њене су све до једне њене су и цензуре

њен сам коначно и ја чији бих иначе био
ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

одлази! спаса нема! толико бар разумем
сам сам. а са собом никад ништа не умем

Фото: Слика; Википедија

Са чиме бих могла љубав да измерим,
кад ништа на свету није јој ни прићи.
Са чиме бих могла Тебе д’ упоредим,
кад ти ништа не мож’ ни до чланка стићи.

Толика се љубав не мери сa земљом,
баш ниједним стањем које ме обгрли.
Толика се душа не мери са Вером,
јер више нег’ небу, Теби срце хрли.

Ти си нешто бајно, најлепше и трајно,
племенито, чисто, са љубављу вечно.
Ти си месец ноћи, моје сунце сјајно,
занавек вековно, бескрајно и срећно.

Ти си Љубав, Вера, Част и Благостање…
Ти си попут живота, срж – поимање!

Фото: Загрљај; Википедија

Ретке су сузе,
јецај их брише…
Ни јецај снаге
нема више.
.
Али бол траје,
разара груди,шта
може бол још
да нуди…?
.
Слике су живе,
љубав их греје,
а душа се,
немило, ретко смеје.
.
Сваки осмех кајањем
јечи и мада
знам, да душу
лечи…
.
Молитва клечи и
веру даје, да
и на другој
обали љубав траје…

Фото: Фототека Србског Журнала

Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се згусне.

Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати.

Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!

Фото: Фототека Србског Журнала

Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се згусне.

Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати.

Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!

Фото: Слика; Википедија

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото:ВП; Википедија

Распрши своје постојање
Као маслачак на вјетру
Нек слободно лети кроз вријеме
И буде трен у етру.

Неком ћеш дотаћи душу
Неком ћеш пасти на длан
Неком измамити осмјех
Неком уљепшати дан.

Док опет не дотакнеш земљу
Љепотом дотакни свијет
Јер живот ти траје толико
Колико траје твој лет.

Фото: Маслачак на ветру; Википедија

Подриње памти тишине дуге,
магле што клизе низ плаве струје,
и свака мука што Дрином жури
носи у себи што време чује.
.
Подриње памти кораке људи,
пољa што ћуте под небом сивим,
и свака кућа уз брдо старо
чува у себи огањ живи..
.
Памти и зоре, и тешке дане,
самртни лелек што се у даљини губи,
и крв што оде низ воду хладну
у дубинама сенке мртвих људи..
.
Подриње памти врисак и јаук,
откинута срца, смрскане главе,
младих, старих и дечијих лица
и вране што се очима хране..
.
Подриње памти крвави месец,
лелек шуме, облака и неба,
опустеле домове – сведоке неме
изгажено, намучено, затрто семе.
.
Ал’ из тог памћења ниче светлост,
као кад сунце пробија кроз гране —
Подриње живи, упркос свему,
за нова рађања и нове дане..

Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица
Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше
Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…
Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси
Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила

Котража је преживела краља, самоуправну прелест
Њихови гладни губари су увек били ту, јели лишће
Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла
Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода

Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду
Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив
Оболео му желудац, није могао да превари велики град
Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови

Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа
Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији
Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери
Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове

И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи
Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити

Котража! ја сам рођен близу! чесма! каменом би је погодио!
Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу
Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу
Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица …

Фото: Чесма сумпорне воде у Котражи; ВП