Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи или људи које биљке изаберу.

Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати у кућици на страни Лица све док их не испуним. Испуњавам их по списку, један по један. О духовним задацима не треба никоме причати, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика.

Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе, коју одликују љубав и правда, потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Колико зароним толика је и моја дубина овог дана. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах том бићу дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина.

Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак. Можда је на том месту, прадавно, била свера Зверињак…

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

Фото: Зеница ока; Википедија

У Златно Доба Стриборије, у области између Седморечја и Белоречја, тајанствено и тајинствно, на Беломе Ветру, низвела се, из Језгра Звезданог Јата, Велика Раса Белих Срба, чувара Светих Знања и Божанских Тајни.
Настанивши се међу многољудним а гостољубивим племенима КолоВена, они су почели да предају Света Знања и да поступно откривају Божанске Тајне.
Најпре су коловенским племенима пренели АзБуку, а затим Пруне и Руне, Звуковно и Гласовно Писмо у знамењима и сликама, те Писмо са резама и цртама, како би што лакше и што верније сачували Знања која би им Бели Срби предавали.
Због Пруна и Руна њих су КолоВени прозвали Прунима, односно Рунима, а некад и ПеРунима, што је доцније запамћено, и остало, као Име Бога Који Је Земљом Ходио.
И дан-дањи, сва словенска племена Перуна, Бога-Муња-и-Громова, Бога Доњег Неба, доводе у везу са Белим Србима.
Одмах да разјаснимо порекло појма
Бели Срби.
По Предању, Бели Срби нису једно од коловенских илити словенских племена, већ су се они низвели Одозго, по Задатку, као Божански Учитељи свих КолоВена.
Надаље, по том истом Предању, Белим су их прозвали због Белога Ветра који је иза њих остајао када су се низводили на Земљу, а Србима због опонашања звука и бруја који је за њима стизао.
Што значи, да је реч Бели слика ветра или облака, а реч Срби ономатопеја илити подражавање, опонашање тајинственог звука који је стизао за облаком.
Корен речи СРБ јесте СРРРББ-СРРРББ, а то ономатопејско слово, осећате већ, дуго одзвања у нама, а поготову тек понад снежног горја Стриборије илити Северије!
Предање даље каже, да су Бели научили КолоВене да слове, да причају, и да ришу (отуда риши, као божански песници и мудраци у Перуновим Ведама!), односно, да шарају знамења, да пишу.
Тако су, захваљујући Белим Учитељима, КолоВени постали први Словестан Род на Земљи.
Будући да су Бели неко време провели мед коловенским племенима, предајући им Знања и уводећи их у многе Тајне, коловенски су их кнежеви, у знак захвалности, даривали најлепшим невестама, како би се мешањем Земаљске и Звездане Расе створила Нова Раса ПраАријеваца.
Изравни мушки потомци Белих Богова прозвани су доцније Белим Србима, а ови су се, потом, умножили и раширили Великим КолоВенским Царством, тако да су од њих постали сви ини Бели –
Бели Срби, Бели Руси, Бели Мугри, Бели Сури.
По обављеном Задатку мед КолоВенима, Бели су Богови отишли у неприступачне висинске земље ТиВетра, где непрестанце бели ветри дувају, а то је данашњи Тибет, да и тамошњим племенима објаве Божанске Тајне.
Отуда и данас постоји тајинствена духовна веза између свих ПраАрјеваца, свеједно на ма којему крају Мајке Земље да обитавају.
Срби, Руси, Пољаци, Тибетанци, Персијанци, Индуси, Иранци, Ирци, Шкоти, Норвежани, Пруси и ини, сви су они, уистини, потомци Белих Богова који су давно негда Стриборијом ходили.
Наравно, не сви, већ само они, између ових споменутих народа, који имају ДНК и Светлосни Запис Белих Богова, Белих Срба.
Колики је постотак у којему народу потомака Белих Богова, то нека свако самостално, за себе, истражује.
По Предању, потомци се Белих препознају по израженим божанским начелима, по племенитости и отмености Стваралачког Духа, по Љубави према Истини и Правди, по милосрђу и предусретљивости, по потреби да дају и предају, да се жртвују за ближње и суближње и, на концу, да имају веома развијено Начело Одговороности пред самим Животом.
И још нешто да разјаснио.
Значи, сви Срби нису Ови СРБИ, сви Руси нису Ови РУСИ, сви Индуси нису Ови ИНДУСИ, сви Тибетанци нису Ови ТИБЕТАНЦИ, већ само Они који се, између се, по нечему тајинственом, препознају!
А то нешто происходи из Виших Духовних Светова.

Фото: Град Омск на Иртишу; Википедија

Лењо отварам очи и протежем се у још увек топлом кревету. Викенд је, одмакло јутро.  Два довољно добра разлога за тихи осећај радости и спокоја.Устајем и гледам, како се велики комад неба увлачи кроз прозор. Отварам широм врата, да у собу уђе  пролеће. Шта више пожелети? До ноздрва ми долази мирис кафе, из комшилука.Одлазим у моје мало царство, кухињу. Укључујем ринглу и стављам џезву са тек истеклом водом за две кафе. Друга, ако се драги пробуди и придружи. Чује се, вода ври. Убацујем две пуне кашичице ситно измлевене, као страсна ноћ црне, домаће кафе. Пустим да два три пута прокључа, док ми мирис  улази у ноздрве, заводи нерве и ум. Као у лаганом трансу сипам кафу у драге ми шољице, и са широким осмехом безазленог детета, на лицу, отпијам први гутљај.

Фото: Кафа; Википедија

Кроз отворен прозор,
крз окно своје утробно,
из себе бих у прозрачну јесен,
у светлост днева да се распем,
у златан прах михољског лета.
.
Одиста, треба ли што друго,
треба ли више већ отписаном дану
до да пробуђен буде за једну сјајну смрт.
Поезија можда и не зна да каже
због чега с јесени горе дивље трешње.
Можда су само пастири знали да разгласе
славу ватре и растиња у ком пребива,
да виде пламтећу косу усмрћеног бога.
.
Пријемчивост за сјајно згарање лишћа
не сведочи ли о нечем другом, ипак.
На пример, да већ разумеваш мирис земље
препуне доказа о труљењу,
препуне доказа о дугом самирању у влази
коме је податно све што нема ватре.
.
А тек жестина муња како је недостижна,
како потресна помисао на њих,
и бесмислена – јер су небески сој.

Фото: Михољско лето; Википедија

Све су ми речи биле тужне.
Сада ми је милија
ћутња.
Живот је дуг

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Буде ме
Сунчеви зраци
Плешу
По свиленој коси

Нестала је
Ноћна паучина
Јутро
Ка новом дану носи

Лежим
У наручју човека
Као
Стеном уклесана

Од плаветнила
Снови су саткани
Тишина
Је наша истина

Не причам
Више сузама
Нестала је
Бол у самоћи

Изградили
Смо бедем
Срушити га
Неће моћи

Питала се
За смисао живота
Срећа ми
Била реч страна

Свилено
Беспуће љубави
Лагано
Остаде за нама

Сва сам
У знаку љубави
Имам снагу
Свих светова

Лептири
Лепршају у утроби
Говорим
Само језиком срца

Фото: Лептирићи; Википедија

Не познајеш ти Православну веру
зато се и крећеш у погрешном смеру
где ће и то мало добра да ти у’еру
и ставе ти ланац ко керу
а твоји твоји преци
знаш како су постајали свеци
камење мачеви колци маљеви меци
и они су као били криви криви што су живи
а ко живот живи тај се животу диви
добро је ствари полако долазе на место
желео сам то желео тако често
наши преци су заслужили престо
па зашто бих сад несто
од њихове жртве одусто
немој да заборавиш нисам први усто
и не осећам се пусто
посебно кад је стварно густо
признај режисеру Кусто
реци у целом свету где је јачи сто
и имали нешто вредније него то
кажи им свима реци им ко
ко је јак ко во и ко ће да победи зло

Фото: Солунски фронт; Википедија

– Милици Радовић

Ако те пут нанесе
на трг Мирабо
у дну њенгове баште,
застани на час,
погледај чека те
на нашем столу
порука уз шољицу
црне кафе.

И пази лагано приђи
и поред кафе
твој дневник плави спази.
Нежно, да, нежно,
отварај лист по лист,
реченицу по реченицу.
Тамо где почињеш
са чежњом,
нежном зебном,
и једином жељом.

Одавно је у њему
жеља заспала
и упорно ову
кафу чекала.

Да ли се сећаш
оног Априла кад си ми
дала трешњу
и дрхтавим гласом
хтела да ми
кажеш жељу,
како је ти зовеш,
моја игра за срећу.

Читај!
У дневнику пише:
Кад попијем кафу
са њиме,
и затражим жељу,
знаћу, да морам кроз песму
да му кажем
да на мене личи.
Твоја жеља је
и моја жеља,
загледај се у
моје безкрајне очи.

Булеваром сам твојим једног давног априла
очима упијала пламен који ће заувек жећи,
тетураве ноге у растопљен асфалт угибала
којим су текле реке пакла и бол мој њима текао
котрљала се тротоаром једна дечја глава,
колица дечја пресечена напола,
играчка картонска ножем преполовљена од злураде шале

Видела сам те први пут онаквог какав јеси, мој граде,
мојих снова из ноћи
када се тупим ножем деље нестрпљење
да што пре дође Она жуђена и помилује те рукама,
Она жељена и понесе те крилима,
Она најлепша, која се крила у багрењу стазе
иза Хајдучке чесме
и коју никад на време не назовеш правим именом Љубави
Она која се увлачила у скромне собице студентске и ђачке
а ти си је крио драгу и младу неверницу
која године сваке нове очи напија отровом снова
и сваког пролећа новим рукама нацрта крила жеља
а што да ми причаш о Њој, Слободи, када сам тебе
у њој већ видела
видела први пут гледаног шеснаест кратких година,
шеснаест година ћаскања, шаптања, тапкања рукама
по туђој лопти у парку
с ђевреком у руци с кога се сезам круни,
виђеног на срцу с вашара из порте Светосавске

Тополе, тополе, тополе код “Шест топола”
И глас на ветру расут, олуја црна за нама
у Кошутњаку
И погажене траве и камење с пруге разлетело
И моје ноге бегунице иза сасвим туђе ограде
где сам тражила заштиту снова од прве кише куршума
и брисала из очију слику жене с прострељеним дететом
на сломљеним рукама
Где си Кошутњаче, да из очију кошуте дрвета твоја страх
изгоне
да са Хајдучке чесме попију снагу виловити
ја јесам да јесам прегршт љубави и прамен топлине
и нисам да јесам трн онај који те кришом поткачи
при крају на крвавој стази

А шта се кога тиче шта сам кад горе платани
и прамен нечије косе виси у парку о грани
а шта се кога тиче ко сам кад с највишег спрата
и ко зна с ког спрата снова човек у пламен пада
и вриском зове сав град и камен и дрво и мене
да га спасемо смрти а она га већ повела
и сви сем њега виде да њега више нема

Ја сам се свиткавог ока од суза из рата вратила
после сам те Калемегданом тражила, тополе наше љубила,
камење наше грлила, Калемегданске клупе претражила,
чекала сам те тамо где сам те била изгубила…

Тврђаво Келта где су ти камени дворови
куло Сигина где су ти чврсти дунуми
где су плетаре црвене од ситне среће човека
који се радује само што живи, што није набијен на кољу
и што му главу у земљи, над земљом не кљују вране

Плачем багрењем са Звездаре које сам својим рукама садила
јецај ме срушених кровова до костију стреса
плачем пустоћом оне собе у којој милујем отете књиге
рукама
улицама преривеним од насиља оног априла
очима десет мостова које још нисмо саградили
устима сиротих које још нисмо нахранили
рукама деце коју још нисмо лепо обукли
звуковима свих рокен-рола, кола,
и најиграније игре

коју још нисмо чули, која још није измишљена
свим ритмовима који су икада у теби тукли…
Плачем и пркосом што си још увек остао, што смо у теби
остали,
од радости што ћеш онај из снова град бели, змајевати
једнога дана бити.

Прођоше векови, срце ти теснили, тукли
а оно бунтовно, младо хоће да разбије међе.
Граде мој душом бели, старих, тамних фасада,
и светлих нада за оне који по прокопима још увек станују

Огледала твојих улица будућих већ ме опијају трезну
и цвеће твојих паркова будућих ме заноси
и мостови бели будући твојих река ме распињу
као жеља да се саставе две моје љубави
једне која до љубави није могла да дорасте
и друге која од љубави није могла да се угаси
Београде, али не онај са машном дечјом на жици
Карађорђевог парка
устима челичних паса раскидан
и не онај псима турским изуједан на бедемима
ни човек на калемегданској тераси у смртним јауцима
жив бесним псима
главе на кољима
и не онај обешених на Теразијама
већ онај који пита са вешала: где сте људи, да ли вас има ?
Дуге сам дане чежње у теби граде бројала
све што сам волела, све што сам желела
из тебе је вољено, из тебе је жељено мој граде,
твојим сунцем и плавилом твојих вода
некад се само с Дунавом и Савом мешала Волга
као оно у Кошутњаку
и Влтава или Сена
некад је само Кошутњак начас сменила
шума Фонтенблоа или нека далека руска гора
или ко зна која шума и које воде пена
гдегод сам била ја и ти си био
гдегод сам сањала ја и ти си снио
гдегод сам жудела и ти си био жудан
кадгод сам бдела и ти си био будан.
Брига што те мимоишла била ми је кошава лањска
брига што ти је пришла била је градоносна киша

Мене ће једном понети невољно оном улицом
што је нанизала цвеће коме се нико не весели
али ти никад не би смео отићи у прах и пепео
због оних који су горели, због оних који су те волели
ти мораш увек остати из снова Београд бели

И кад од тебе пођем остаћу у теби мој граде
неутешно дрвеће у оку мом остати неће
меко зеленило радоваће туђе очи
неплодна улица смрти давно је засута цвећем
и оштре муње мисли запожариће друга чела
и увек задивљујуће смелу ће младост да носе
они који ће опет с тобом да буду млади.
Шта да ти кажем, не знам шта ћу ти рећи пред полазак
кроз мене ко младом шумом сва твоја прошлост шета
а ја бих да ти кажем нешто лепо, мој граде,
можда с пркосом оних који слободу желе
рећи ћу да смо из тебе
волели све људе света.

Париз, 1953.

Фото: Београд; Википедија

Не враћај се успоменама
јер време ће престати да тече.
У сваком сунцокрету
живеће по једна успомена.
Оне се буде ноћу, а они тада
спуштају главе.
Можда ћеш имати среће.
Али, када их сунце поново обасја,
не иди тамо.
Не гледај у њих.
Озариће те успоменама и
време ће стати.
А опасно је играти се са временом.
Нејака су и неухватљива сећања,
саздано је све од пролазних тренутака.

Само ако пожелимо тренутак
може да траје вечно, али
не заборави.
Опасно је играти се с временом.

Фото: Сунцокети; Википедија