Једне прилике догна мељиво човек из Милатовића. Навале на њега, ови што се бијагу прије њега искупили, да им оприча шта има ново у њином атару. И он изње једно збитије о томе како е Милисав Руж(и)чић спасо сина, кои умал да се удави у базену с осочином. Тај Милисав е бијо виђен човек и добар домаћин. И штоно кажу, промућуран, да му није било равне у том крају. Бијо ти он преседник каонске општине, па потље директор милатовачке земљорадничке задруге и ваздан коешта. А и шаљивџија, каког мајка није родила. Кад гој мислиш да е ствар пропала, да е отишла мас у пропас, да излаза нема – он окрене на заебанцију. Млоги људи од комарца нареде магарца, а он јок. Он ти је стално говорио: не коље се во за кило меса. Полако, тија вода брјег рони.

Имо Милисав жену и неколко шћерију. Једва ишчекају сина коме кум нађене име Светозар. Ал они га, а потље и цело село, прозвали Тозо. И то ти је брез ич везе, ково мене што зову Лисо. Нареди Милисав велику шталу која е била пуна крава и бикова. Ондак бијо они звани зелени план кад је држава давала неке зајмове, кажу, бајаги, повољане. И он ти направијо планску шталу. Мого си у нанулама д – идеш у њу. Из те ти штале она осока и ђубре иде у један велики базен тујнак според штале. Кад поглаш, оно ко неко црно језеро од оне житке баљеге и осочине. Милисав дово воду озго неђе избрда, те се штала сваки-час прала, с тог водовода, па е они базен бијо стално пун. Једнога дана, бијо Тозо одврко − аман стасо за школу − заигра се, и некако упане у они базен. Настане кукњава Совије, жене му и ћерију.

Цело село се сјати у њину авлију. Сви прецркли. Укочањили се. Ђетету само глава вири и оно јадниче вришти, реко би си га у ватру бацијо. Нико не смије да се усуди да нешто предузме, боећи се да не начини горе. У том бане Милисав из Шлањове каване, до кое се чула кукњава. Он ти неком чакљом привуче Тоза, ком је осочина била до гуше. Кад га е уватијо за косу, и кад је био начисто сигуран да га е спасијо, он се пред оним узловрјеђеним народом окрене к жени и, бејаги, пита: − Совија! Оћеш ли да переш ова говна, ил да ти ноћас правим друго? Тако се сви, који бијагу поцркали од страсти, насмијаше. И ондак ти Милисав и Совија приреде гозбу за они народ. А Совија, вели, окупала дјете, па е Милисав мого комотно да пије.

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Често данашњи људи ни не размишљају о повести појединих празника који су успели да превазиђу миленијуме и који су нам дошли као наследство древних предака. Није тајна да су наши преци били Арији, и да су одржавали  разне прославе у част Богова. Приносили су требе и обављали разне ритуале како би од њих примили милост и помоћ. Наравно, много се тога променило и  временом, потомци старих Словена постали су хришћани. Али,  интересовање за прошлост свог  народа и веру није ослабило, и сваке године  расте. Буђење људи у Свароговом Дану је неминовно и отуда репресије свих власти према својим народима.

Посебно место у древној предачкој  култури заузимају летњи празници Расе, којима су Арији, Расени и Свјаторуси, придавали посебну пажњу. У то су време наши преци могли да приуште предах од напорног рада у пољу и дају се забави, частећи и себе и  Богове.

Један од најзанимљивијих и најзабавнијих летњих празника сматра се  – фестивал Жетве хлеба,односно Велесова Брада, 29. Жетвара/ Јула.

Сама прослава би  започињала врло важном церемонијом на терену, где је, посебно за тај дан, остављено земљиште на којем је била жетва 29.Жетвара- Јула – празник последњег снопа Хлебне жетве. Наши преци су веровали да су за то,  како усев дозрева, какви су временски услови одговорни пољски духови –Пољевици који су били у директнпом контакту са Великим, Богом берићета и животињског фонда . Зими су ти духови живели у последњем снопу који је остао, над којим би свештеници спровели посебан обред, током кога су, чврсто и уредно везали сноп, позивајући Пољевика рунским текстовима и магијским писаницама. За време церемоније било је забрањено било шта рећи.  Словени су веровали, да би ово могло уплашити духове, и да би  поље остало без заштите и покровитељства, а као резултат тога поље више не би било плодно.

Након тога сви сељани, окупили би се за једним великим столом, за којим је увек било јела из нове жетве: пита, пецива, новог меда и наравно, претходно скуваног пива, као и једноставне огромне погаче. Близу стола било је издвојено место за свечано украшен последњи сноп.. Након што би ручак завршио, сви би пришли снопу, поклонили му се, и захваливши Пољевику и свемоћном Велесу .

Тада би  започела права забава, девојке би се окупиле на пољу на разним церемонијама за упознавање са младићима и само ради забаве, деца би се окупила одвојено, а старешина села би их учио повестима Рода и повести самог села или општине, а затим би их пуштали  да се играју.

Обавезни обред за старије домаћине био је да посете сву родбину  и попију коју чашу пива или вина  са њима током разговора. Младићи и девојке те вечери би изашли на поље, запалили ватру и плесали, играли Коло и једноставно се забављали. Након овог празника, буквално следећег дана, наши преци би припремали просидбе и спремали се за јесење свадбе младих

. Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

“Точак времена се окреће и доба долазе и пролазе. Све што бејаше, све што ће бити и све што јесте још може прекрити Сенка. У сред свег тог метежа израстају догађаји који неумитно воде ка Последњој бици. Ранд у величанственој завршници мења свет и задаје ударац силама Мрачнога од којег ће се тешко опоравити. Нека Змај поново јаше на ветровима времена.“ Роберт Џордан

Постоји корелација између догађаја које је описао Роберт Џордан у свом генијалном научно-фантастичном, ја бих рекао пророчком, епосу – Точак времена са садашњим догађајима на Мидгарду…

СВЕТ ЈЕ ВЕЋ УШАО У ВИШУ ФРЕКВЕНЦИЈУ. ТО ОСЕЋАЈУ ЈАСНОВИДИ ЉУДИ, ОСЕЋАЈУ ЖИВОТИЊЕ, ПОТВРЂУЈУ НАУЧНИЦИ ОТКРИЋИМА У ХЕМИЈИ, ФИЗИЦИ, БИОЛОГИЈИ. СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕСТРОЈАВА НА СВИМ НИВОИМА. ЉУДИ – ПРЕДАТОРИ, ВЕЗАНИ ЗА МАТЕРИЈАЛНО, ТЕЖЕ ДА ЗАДРЖЕ СТАРИ ПОРЕДАК, ЖЕЛЕ РАТОВЕ, ЖЕЛЕ ДА ЕКСПЛОАТИШУ. ЉУДИ СКЛОНИ ДУХОВНОМ ОСЕЋАЈУ БЛАГОДЕТИ ПРИЛИВА МОЋНИХ СТРУЈА ЉУБАВИ, ОСЕЋАЈУ МИР У СРЦУ И ПОСТАВЉАЈУ СЕ У СТАЊЕ ПУНЕ РАДОСТИ.

У ТИЈАНИЈУ ЈЕ ОДАВНО СТИГЛО ЗЛАТНО ДОБА. СИЛИНА ЊЕГОВИХ СТРУЈА ПРЕЛАЗИ ГРАНИЦЕ И ШИРИ СЕ НЕЗАУСТАВЉИВО КРОЗ ЗЕМЉУ ПРАИСКОНИЈУ И НАСТАВЉА ДАЉЕ, ДАЉЕ… ДО ОБАЛА ГДЕ БЕЗКРАЈ РАЗВЛАЧИ И ПРОШИРУЈЕ ВЕЧНОСТ.

 01.03.2016

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Срби су изабран и надмоћан род!

Ово говорите, шапућите, пишите, маштајте, мислите, тихујте и сневајте сваког дана, сваког часа, сваког трена – кад год се сетите.

Стварајте у речима, визијама, мислима и сновима надмоћно биће својега изабраног рода, призивајте и стварајте своје богове и богиње, своја светла и сушта суштаства.

Србство мора једном засвагда да победи све своје непријатеље, душмане и враге.

Не смемо више бити губитници.

Никада!

Заветујте се својим прецима и суштаствима, боговима и богињама, заветујте се Творцу и Васељени, да никада више ни понасоб ни као род нећете бити губитници.

Морамо у сваком трену вечности бити моћни и надмоћни!

Остварују се и материјализују све наше мисли, визије, речи; остварује се све што маштамо и сневамо.

Маштајмо и сневајмо о србској надмоћи, о надмоћи која  превазилази све моћи овога света!

Моћ духа и свести из љубави превазилази све друге моћи у Васељени.

Што више љубите себе, своје ближње и свој род, тиме ћете све моћнији, све већи и све силнији бити.

Срби су изабран и надмоћан род!

Шапућите и певушите ово својој деци док их успављујете, шапућите и певушите онако како су негда србске мајке на уво шапутале и певушиле својој деци над колевком.

Верујте у чуда, и чуда ће вам се вазда дешавати!

-2018.година-

У сваком човеку постоји могућност за чуда. У сваком. Међутим чуда су толико ретка да и сама реч се користи у оквиру великог и сјајног изненађења, по правилу позитивног.

.

Када се човек навике на мрак и плодове мрака, свако зрно светла је чудо.

Сада је време чуда јер се мења комплетна светска парада лажи. Заједно се пролази кроз вековни наталожени муљ обмане и њених деривата.

.

Одлуку о бољем животу донеси сад. И биће.

Тако је то. Тако лако. Зашто онда нико то не искуси? Зашто онда се то не види на јави?

Толико много је збуњен човек да ни не зна шта да мисли, како, зашто и због чега. Снага је скоро потрошена.

.

Међутим, дубоко у изворима где се чува живот и чуда у нашем бићу, ту је човек сачуван потпуно. Ту је пламен који нас чини живим. Нека он сада сагори све непотребне ствари у нашим животима. Нека све што нам не треба нестане.

.

Сада је време потпуног преиспитивања шта смо а шта нисмо.

Све непотребно одбацити. Кренимо од мисли и тока нашег мишљења. Од тога све зависи. Ту доносимо одлуке. Ако то не средимо нема даље помоћи.

.

Непрестано радимо на ловљењу сваке мисли која нам шкоди. Сваке. Стално. После неког времена ће се схватити колико нам је у ствари затрпан и затрован ток мисли а то нас трује у нашим одлукама за свакодневни живот.

.

Семе је мало. Малецна ствар а гле – порасте Бор из њега од 30 метара!

.

Тако исто такозване небитне мисли, неконтролисане рађају огромно дрво оваплоћеног проблема и муке.

Није узалуд изрека „сам сам себи највећи непријатељ“. Време је да се то претвори у „сам сам себи највећи пријатељ“.

.

Човече, не поможе ти нико до себе самог и одлуке живота. Време је чуда. Време је да чуда се пробуде у нама и да их оваплотимо прво мала као семе…а то семе ће донети неизмерно велике благослове.

.

Управо је почело да расте једно дрво живота из плавог светлог семена. Погледај у духу и видећеш. Њега су небројено година заливале сузе праведника и сузе људи који живе право – који јесу добро. Који доносе Прав у Јаву.

.

Чуда је време сада.

Извор- Звезда Род-

Сушта,

опрости,

не умем те.

Згазите кукољ,

одушену у ватру,

па запалите.

– Данак у пупољку.

Онда голо

– поново.

Душ добро утабан,

да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

треба земљи кап,

ал’ траг узми у лет,

тамо,

у покоји бели цвет,

усвојена,

неспокојем,

не умем те…

 

Објаве пророка, пуне предсказања….

Страсна Истина – општа им је нит,

На основу свих досадашњих знања,

Живот је, међутим, та вјечна бит.

.

И то што се збива никад чудо није.

Планета се само каткад узјогуни.

Водом ошине, ватром узаврије –

Природа се тако против људи буни. .

.

Обиђите све, погледајте свуда:

Наћи ћете исто што уче:

Мојсије, Заратустра, Конфучије, Буда.

.

Горка се бит у свакоме крије!

Христос, Мухамед, Ниче…. ишли су до дна,

Да открију суштину од варљивог сна!

-цитат из приповетке Поход на Мјесец-

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе. —Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт а нисам ја.  

-цитат из приповетке Млин поточар –

Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“. Тај добродушни сиједи старчић —чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан —спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем.

.  

 

Вране, вране,…
црни лабудови,
нераздвојни ви сте
с човјеком другови.

.

Једине сте што га
читав живот прате
и на крају пута
сваком поздрав дате.

.

Зашто вас нађоше
да значите тугу?,
нек за такав симбол
нађу птицу другу.

.

-књига-Буктиња у тами-

 

 

 

 

 

 

Заборављена – протерана србска песма

Кујунџићa мaјкa је трaгедијa у стиховимa зaборaвљеног песникa Милосaвa Јелићa. Песник и њој описује борбу против aрнaутско турског зулумa у Великој Хочи, у којој је учествовао Лазар Кујунџић и коју нико од четника није преживео.

Кaд су Лaзaреву мајку Арнаути довели код мртвог сина да га препозна, јер би онда имали изговор да побију, муче и черече тамошње Србе, она је, знајући то и да би спасила село и унучад и своју и туђу, хладно негирала да је убијени јунак “леп ликом као она,“ њена крв.

Не трепнувши, одбила је да приђе лешу, хладно прешавши преко њега. Село, деца и унучад били су спасени, али мајчинско срце није издржало – чинило јој се да и гора, и птице и сва природа говори како се Кујунџића мајка одрекла сина. Скрхана болом, кад се склонила, закукала је за својим Лазаром и испустила душу.

Каква је то трaгедијa, какав је то страшан осећај гледати своје убијено дете и свесно се жртвовати, одрећи се да би се спасили животи друге деце и села, тешко да ми, данашња деца свога доба, можемо разумети…

Узвишена и болна, језива, истинита трагедија коју је описaо и нaш Дубровчaнин Иво Војновић у својој дрaми Лaзaрево вaскресење, којa је тaкође гурнутa у зaборaв. Ево и песме:

Кујунџића мајка

.

О Подримље, лозом не родило,

Ни врхови шумели у дубa

Изнaд Хоче и врх Острозубa,

Јутро сјaјно круном не ходило,

Нежном круном у зеленa биљa

Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,

Кaд је вaше око уходило

Тaмне стaзе по долу и луци

Куд прођоше из горе хaјдуци.

.

Зaжaри се небо од огњевa

И руј зaли брегове потпунце

Кaо жaрко дa зaмире сунце.

Брзометкa писну песмом гневa;

А шкргутим бомбa кaд полете

Устукнуше Арнaутa чете.

Слaбa снaгa бесу одолевa,

Док не ‘згоре, усред живa жaрa,

Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.

.

Тaд из куле, пред обесну хaјку,

Још гром зaдњи што војводa бaци

Пa животни угaснуше зрaци

И у вечну утонуше бaјку.

.

Док у лицу хрaброг одметникa

познaдоше војводу четникa

Доведоше Лaзaреву мaјку.

Зaпитaше: „Кaзуј, кучко стaрa,

Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?“

Гледa мaјкa убијенa синa,

А тaлaсa срце у недримa.

Гледa лице преплaнулa кринa,

a узлеће нежнa душa тужнa

Кaо птицa у крлетки сужњa:

Јер знa добро, честитa стaрицa,

Ако дaнaс свогa синa познa,

Изгореће Жупa Сиринићa.

.

Дићи ће се куле од плaменa

Дa их виде у грaду цaреву,

Погубиће чељaд Лaзaреву,

ископaће кaмен из кaменa.

И кaд тaлaс зaхуктaли плине

Нa домове питоме котлине

Усaхнуће глaвa сa рaменa…

– Пa прозбори грлу из дубинa:

„Не познaјем овогa Србинa“.

.

Арнaути поникоше ником,

Те говоре: „Кујунџићa Стaно,

то је твоје чедо одњихaно,

Што те зором позивaло криком

Нa мaјчине милосне урaнке,

Оку твоме ружичне освaнке,

Својим ведрим свитaло је ликом“.

.

„Знaдем“, рече, „дa овог хaјдукa

Није мојa одњихaлa рукa“.

.

Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa

aл’ говоре чете Арнaутa:

„Овa глaвa, болом ужaснутa,

овa уснa крвљу покaпaнa,

Очи јaсне што се сјaјем диче,

Нa твоју нaм лепоту нaличе;

Крв је твојa у лице уткaнa“.

.

Диже мaјкa руке обaдвије,

Пa прозбори: „То крв мојa – није“.

.

Пустише је љути Арнaути.

А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,

Ветри плaхи сa врхa шуморе:

„Што је јели грaну откинути,

то је мaјци одрећи се синa“.

Док Бистрицa хуји из низинa:

„Лaко ли је сину погинути,

Лaко мaјци и губити душе“.

— Живо мaјци срце отврднуше.

.

Гором бежи нaмученa стaрa

А грлице грчу сa свих грaнa:

„Прође ли то Кујунџићa Стaнa

Што се синa одрече Лaзaрa?“

.

Тaнком врежом попонaц се пуже

Уз стaбљике пољске дивље руже

И глогове цветне рaзговaрa:

„Тешко лугу без пролећних зрaкa,

Тешко мaјци без синa јунaкa!“

.

Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,

Мутнa окa и косе рaсуте

Кроз воћњaке и стaзе зaсуте

Снежним ињем од трешњевa цветa

Док ивицом пољa подмлaђенa

Кaо црнa госпa зaбрaђенa

Изa ките високa дрвећa

Не јaви се вече из прикрaјкa… –

Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.

.

Земљи пaде, тихим глaсом цвили:

„Дете моје, сузом нерошено,

Мој Лaзaре, цвеће покошено,

Твојој мaјци греси прости били;

не одрече мaјкa себе рaди,

већ рaд’ своје миле унучaди,

Дa узлете нa јунaчким крил’мa

И рaд нaшег селa питомогa

И нaродa и твогa и свогa…“

.

А кaд гле’ну увенулa стaрa:

Небесимa звездицa до звезде;

кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,

Пa стaдоше врх високa Шaрa;

У колимa беше нaјстaријa

Светитељкa Огњенa Мaријa

Што небеске врaтнице отвaрa

И сaстaвљa срцa рaзлученa…

Земљо нaшa

муком нaмученa!

— Милосaв Јелић

.

Извор: Златко Петровић – Баштина Срба Монументика