(Поводом 180 г. од рођења)

Црна Бара покрај Богатића
дала српству силног задужбинара.
Изњедрила светлог Црна Бара
паметара и јуначког тића.

Србољупче и истинољупца
свештеничка семја васпитала.
Велик наук Русија му дала.
Школовала моћног књиготворца.

За рођину српску крварио.
Увек испред својих устаника.
К’о див јунак на челу јунака
устанике моћно предводио.

У Громаде бројна су одличја:
-Пет степени „Таковскога крста“
-Споменице два Балканска рата
-Медаље му од сребра и злата
и за храброст и за часну службу.

-Освешта га орден Светог Саве.
-Доби потом Савину медаљу.
-„Црвен крст“ му окачи медаљу.
-„Румун крстом“ Румуни га славе.

Свој је народ с прапочетком свез’о
доказима који се не споре.
Немоћни да доказе оборе
клеветали да је обмањив’о.

Предњачили српски језуити
а из рода што Црног посече
у завету кумовске погаче.
Не дадоше истину општити.

 

Епска песма Бој на Мишару

Битка на Мишару  – бој на Мишару је битка вођена  у време Првог србског устанка, између србске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске,  на брду Мишар,  код Шапца,  од 13. августа до 15. августа (од 1. до 3. августа по јулијанском календару).1806.године,  Завршена је нашом победом. Битку је овековечио Филип Вишњић у народној епској песми „Бој на Мишару”, а  руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов овековечио је композицијом, уља на платну „Бој на Мишару”. Изводи из песме :

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚…
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па’ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
„Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л’ скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој’ је глава над сто хиљад’ војске‚
и који се цару зарекао
да ћ’ Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у’ватити‚
и жива га цару опремити;….
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л’ Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л’ Цинцара на ватри испекô,
Је л’ Чупића сабљом посјекао,
Је л’ Милоша с коњма истргао –
Је л’ Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,….
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?….
Ал’ бесједе двије ‘тице вране:…
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид’ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид’ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;…
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске….
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚….
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит’ ‘се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!“

Списак дела и писаца који су избачени из лектире и читанки, доступан је уосталом у „Службеном гласнику”. Дела неких писаца су замењена другим делима истих писаца, а многа су нестала, највише поезија. Оно што је трагично јесте то да су изостављена управо нека дела која нуде прилично критички и сатиричан осврт на стварност. Изостављен је „Балкански шпијун” Душана Ковачевића (једина наша драма која се до сада проучавала у школи), потом Домановићева приповетка „Вођа”, Змајева сатирична поезија… А управо у том узрасту децу треба учити критичком размишљању, ослобађати их да изнесу свој суд и да схвате да не треба да одрастају у будуће послушнике и шрафове система, већ у одговорне индивидуе које мисле својом главом. Чланови комисије се већ оглашавају у медијима поводом овог избора и износе своје аргументе, међутим, мислим да треба још једном размислити о томе која су дела ипак неопходна да остану у школској лектири. Извод из текста Ане Ристовић – Извор- Политика

 

Старим се Боговима лакше исповедам,

С њима и људски говорити могу,

Рећи им више но недокучном Богу,

Признати сваку од заблуда и беда.

Стари Богови готово сви одреда

Схвате нашу грешку многу,

Била у делима или речи, слогу –

Сваки од њих нас праштајуће гледа.

И они имају људских особина

Воле живот, сунце, добра вина,

Пате што и њима пролазност прети.

Ја још у срцу чувам црквицу стару,

Они сви у њезином олтару –

Мада и они грешни, мени су свети.

Душа наша увек жуди
за Љубављу, Истином и Слободом.
Па и када грешимо,
плашимо се, мрзимо,
љутимо се и нападамо,
увек дозивамо Љубав и тежимо ка Љубави
и уистину Јесмо Љубав.
Она не може бити дотакнута заблудама овога света,
бити угрожена, уистину поништена
и замењена нечим другим, другом стварношћу
јер нема друге Стварности осим Љубави Која је Све.

Са Њом, Целомудреним Стожером Свега,
јесмо свугде и јесмо Све.
Без Ње смо нико и ништа,
нисмо нигде до у хаосу нашег ума,
паклу и ропству бесмислице.
Са Њом, Ревнитељком свих ствари,
све вреди јер је Свети Однос,
а без Ње не вреди и не постоји ништа
и ништа нема смисао.
Љубав према Себи,
Љубав према Богу,
Љубав према ближњему,
целом Стварању – Једно је;
Јесте једна Љубав, Бог Живи.
Једна су те иста Врата Раја
која су Јединство Сада и Вечности у свему,
која су Око света,
пробуђено Ја у нама,
Сунце Љубави Која је у сваком бићу.
Бог је Свемир свих свемира
Који нас Види и Воли у свему,
јесте у Нама и Ми смо у Њему.

Одапни стрелу, храбри ратниче,

али тако да никог не убије,

да никог не рани.
.

Одапни стрелу, врани ловче,

али да не рани дивљач,

да не пробије стабло, не откине лист.

.

Одапни стрелу пут звезде неке далеке,

да се распрши у безброј искрица,

да осветли пут свакоме

ко ноћас лута.

Да унесе трен лепоте

У ноћ оних који тугују.

 

Размислите мало, насилници мрачни.

Има громовник у својој оружани

Милионе успаваних муња разних

Скривених у пределима заоблачним.

Чувају небеске ведрине модре

Стрела колико у барама трске,

Колико је насилника, мржње мрске,

Тешко оном коме до у срце продру.

Може громовник целу земљу да сатре

Само једном буктињом своје ватре,

Тоне бодљикаве да покида жице.

Распрсну се земаљске силе мехури

Небеска сила кад земљом пројури,

Газећи пред собом све немилице.

Вилин запис 1

.

А хартија чека да буде исписана срцем

да се оваплоти у безброј примерака ,

добије крила и у друга срца запис остави,

да се сећање никад не заборави!

.

 

Вилин запис 2

.

Ух, вратих се из реалности у непролазност!

Нема ничег лепшег од сигурних корака душе

по путу који је посут сновима!

Магла се склања сама, телесни вид је небитан,

Интуиција гледа….

Кренула сам у сусрет, па шта буде!

Сигурно постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.

Сигурно постојиш као нектар дата
Можда као пелин – можда вино питко
Или као мамац у мрежи од злата
Несхватљива мада исписана читко.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио
Ту предивну снагу највећу од свију
И како да сазнам ко сам и где био
Ако ту нирвану од мене сакрију.

Сигурно сам некад и срео те нему
Не видевши речи у сетним очима
Бежао у тугу туђу, преголему
И тражио спаса пијаним ноћима.

А ти већ постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.

А земљом се размилели просјаци боси,

Скитнице, испосници и пророци,

Збуњени дијаци, сеоски пароси,

Који с небом говоре језиком словенским,

Свештеници латинских богомоља

И бискупи тек рукоположени,

Скамењене жене

Од очева своје деце силом раздвојене

Због црквених распри.

Скупљају се, као да из змеље ничу,

Овештали јеретици који у дану

Сто пута помену Перуна и Морану,

Пустињаци измилели из мрачних шпиља.

Појављују се изненада

И они којих давно неста.

Деле се благослови, бацају проклетства,

Звона и клепала бију наизменце.

Радознали и уплашени пољари,

Који знају да свако зло прво њих снађе,

Збијају се око својих пољица,

Уз камене венце.