Мира Ракановић: Бол душе


Знаш ли
Како боли душа
.
Пуна неба уздрхталог
.
Док само
Кап пољупца тражи
.
А латица свитања
Са мирисом дуње
Затвара капије ћутње
.
Сачекујем кише
И ноћи бесане
Са наслагом плача
.
Укочена ветром
Загрљена тишином
Док се молим над реком
.
Јер растанци откидају
Комадиће срца
Који само као целина
Имају свој смисао
.
А ти се измичеш
И плетеш нити око себе
.
Иако ће те да заболе тe ране
Док будеш падао
И крила своја губио.

 

Ненад Максимовић: Химна Љубави (IV/4)


 

 

 

Љубав немуште чини песницима,
кукавице храбрима,
споре, неспретне и лење
чини брзима, вештима и вреднима;
отвара машту, даје надахнуће,
чини свакога мудрим и креативним.
Уштогљене и круте
чини отвореним и спонтаним и довитљивим,
шкрте чини дарежљивим,
бахате и нескромне кротким и скромним,
депресивне и тужне чини ведрим и веселим.

.

Благородни Оживитељ и Обновитељ свега,
Љубав преображава
сваку грубост у племениту благост и префињеност,
простоту у отменост и љупкост,
сваку подлост и подмуклост у искреност и часност,
свако неразумевање и лудост у Знање и Мудрост,
сваку искривљеност и болест у сјајну Хармонију и Здравље.
Љубав је најбољи, универзални лек,
Исцелитељ, Еликсир младости,
јесте Радост и Надахнуће, Вечни Живот.

.

Њој никада није касно или рано,
све чини вечним, лепим, идеалним и божанским.
Да би је имали не треба нам ништа,
ни образовање, ни углед, ни положај,
ни заслуга, ни похвала, ни награда, ни казна.
Не треба нам ни новац, ни хлеб, ни вода,
ни ваздух да бисмо волели!
Ништа од овога света!
Ни светлост, ни срећа, ни познавање –
све има у Себи и све нам је већ Дала
Дајући без почетка и краја.

.

Безусловна Услишитељка, Дајућа Датост,
овде је и сада,
и не треба нам ни Нада ни Вера,
ни простор ни време.
Тражи од нас само да Будемо,
да Будемо оно што Јесмо – Она, Љубав,
да смо Једно – Бог;
Да свом Правом Ја, а не егу,
дамо сву Част и Славу,
сву Истину и Добро,
сав свој живот.
Тада, када смо Љубав,
Имамо Све,
Јесмо Вечни Живот Обиља и Радости.

Владан Пантелић: Раномартовска Тијанија


Када са Јелице планине угледам Тијање

У мени заиграју и заспалице и дрхталице

Одједном је у мом бићу све на свом месту

Око се отвори – и видим да је свет склад

.

Птице ронопролећнице распростиру гнезда

И непрекидно певају песме богоузносице

Стара лија се прикрада тетребу занесеном

Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме

.

Гавран – стражар будно на јастребе мотри

Да му не покраду гнездо на електро стубу

Гуштери се јурцају по осунчаним стенама

Чобан тера овце и козе –покретни акварел

.

У мом дому стали и заспали кућни сатови

Заспали у времену али су будни у вечности

Нећу да их из вечности дирам нити навијам

Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Драган Симовић: Верујем и знам


Верујем, и знам, да је моје видљиво
вештаствено тело, уистини, саобразно
са видљивим вештаственим телом
наше Велике Мајке Земље,
као што је и моја душа жива,
гле! васаображена са Великом
Живом Душом Пра Васељене.

Верица Стојиљковић: Нек


Нек ветар будем,

трепавице да ти понесем,

под облак  сакријем.

Нек месечева срма будем,

спавалицу од ње да сплетем

на њој да те успавам.

Нек треперава звезда будем,

од зрака и мекоте ноћи

сан да ти изаткам.

Нек роса Сунчева будем

капима радосним да те окитим

и јутром разбудим!

Драгош Павић: Сонети отпора (1)


Ако можеш да сачуваш своју главу

Када сви око тебе своју губе

И окривљују тебе за своје неуспехе,

И мора бити кроз све месечеве мене,

.

Ако можеш да сачуваш себе

И онда кад те неверни љубе

А ти им придодајеш својом вером,

Онда је плагијат живота ту уз тебе.

.

Треба да чекаш кад није време,

Да на себе свесно товариш бреме,

А знаш да си преварен и кажњен,

.

Да л’ можеш да будеш предобааар

А да те не мрзе јер си премудар

За обичне људске ниске пркосе,

.

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“

Милорад Куљић: Свештање чојством


Речју се бавиш да Светло домашиш
но делом својим тами се ближиш.
Све ране које другима наносиш
усуд су твој коме се смериш.

Озледа свака на души ближњег
и тебе двоструком мером дужи.
Једина правда у суда Божијег
где свако дуг свој собом раздужи.

Погледај Светло и радуј му се.
Одатле опрост стиже од Бога.
Ближњи је олтар кајања твога.
Желиш ли к Светлу извини му се.

Таштина мучна кајање брани.
Умишљај собом болест је страшна.
Пуноћа јаством празноћу храни.
Бож’ја смо башта чојством освештана.

Лек је један и задат је за навек.
Умни га изрече: „Будимо људи“.
Врлина свака стаје у реч човек.
Добра се душа разумом пробуди.

Хелена Шантић Исаков: Зулу дечак


Позвали су ме на крајњи југ

Хотентоти и Бушмани заједно

а ја наиђох на Зулу поштено племе.

Рекоше ми је бо баба

и потурише ми два гарава дечака.

-Води их куда знаш – и закачише се

За моје руке.

Где да их водим – упитах главног.

Води их преко мора – рече.

Али ја чекам једно у стомаку.

Није истина – наљути се врач,

ништа се не види – и отераше нас сво троје.

Кад је прошло неколико месеци

присуствоваше мом порођају.

Причали су на српском:

– Изађи, ‘ајде, још мало…-

Кривили су се, цичали

и окретали преко главе.

Касније ми објаснише

да то раде мушкарци у њиховом племену

да би се родио наследник.

После три године млади Зулу

се разболео и рече:

-Решио сам да умрем.

-Немој тако, само си мало болестан,

Проћи ће, – утеших га.

Али не прође ни дан и прозва ме:

-Жао ми је што одлазим,

зову ме преци мојих умрлих,

обавићу опроштајну молитву. Хвала ти.

Нисам веровала, мислила сам

да је у мој живот ушла

екипа сниматеља за нови филм.

 Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“

Бранислава Чоловић: Зажмури


Зар не видиш пут за обећану

земљу

За то златно доба

Збаци све кофере,несанице,тежње,теорије,доказе

Збаци све хаљине, изгубљеносзи, љутње..и чежње

Лак као облак

Провуци  се кроз одсјај

Његовога ока…

У фину златну прашину се претвори

И са вјетром одлепршај

Зар не знаш говор дрвећа

Шапутање лишћа

Ослушни

И Сунце прича

Разговарај са њим

Зар не чујеш поезију мора

Миловање вјетра

Посвећивање у светој капи кише и снази урагана

Зажмури и гледај

То је вид

И води пут срца

Пут мира, хармоније

Пут звијезда

Зажмури…..

 

Јакуб Барт – Ћишински: Лужичким Србима


Што јаче се затегни сам, струно златна …!

Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!

Хоћу Србима да певам, да прену у бој

и победнички разбију слободе врата.

.

„О, Срби, пређите на дела већ! Напустите

колебљивост сваку!“

Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива…

„О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка

слободи скрива!“

Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку…

.

Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,

реч отаца ваших и веру живу храните,

сваки педаљ српске земље браните!

.

Свиће зора за ноћима свим. –

Хтео бих све то да видим и доживим,

о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју

живим!

.

Поезија Лужичких Србе

Приредио – Петар Пипер