Љубав немуште чини песницима,
кукавице храбрима,
споре, неспретне и лење
чини брзима, вештима и вреднима;
отвара машту, даје надахнуће,
чини свакога мудрим и креативним.
Уштогљене и круте
чини отвореним и спонтаним и довитљивим,
шкрте чини дарежљивим,
бахате и нескромне кротким и скромним,
депресивне и тужне чини ведрим и веселим.

.

Благородни Оживитељ и Обновитељ свега,
Љубав преображава
сваку грубост у племениту благост и префињеност,
простоту у отменост и љупкост,
сваку подлост и подмуклост у искреност и часност,
свако неразумевање и лудост у Знање и Мудрост,
сваку искривљеност и болест у сјајну Хармонију и Здравље.
Љубав је најбољи, универзални лек,
Исцелитељ, Еликсир младости,
јесте Радост и Надахнуће, Вечни Живот.

.

Њој никада није касно или рано,
све чини вечним, лепим, идеалним и божанским.
Да би је имали не треба нам ништа,
ни образовање, ни углед, ни положај,
ни заслуга, ни похвала, ни награда, ни казна.
Не треба нам ни новац, ни хлеб, ни вода,
ни ваздух да бисмо волели!
Ништа од овога света!
Ни светлост, ни срећа, ни познавање –
све има у Себи и све нам је већ Дала
Дајући без почетка и краја.

.

Безусловна Услишитељка, Дајућа Датост,
овде је и сада,
и не треба нам ни Нада ни Вера,
ни простор ни време.
Тражи од нас само да Будемо,
да Будемо оно што Јесмо – Она, Љубав,
да смо Једно – Бог;
Да свом Правом Ја, а не егу,
дамо сву Част и Славу,
сву Истину и Добро,
сав свој живот.
Тада, када смо Љубав,
Имамо Све,
Јесмо Вечни Живот Обиља и Радости.

Верујем, и знам, да је моје видљиво
вештаствено тело, уистини, саобразно
са видљивим вештаственим телом
наше Велике Мајке Земље,
као што је и моја душа жива,
гле! васаображена са Великом
Живом Душом Пра Васељене.

Нек ветар будем,

трепавице да ти понесем,

под облак  сакријем.

Нек месечева срма будем,

спавалицу од ње да сплетем

на њој да те успавам.

Нек треперава звезда будем,

од зрака и мекоте ноћи

сан да ти изаткам.

Нек роса Сунчева будем

капима радосним да те окитим

и јутром разбудим!

Ако можеш да сачуваш своју главу

Када сви око тебе своју губе

И окривљују тебе за своје неуспехе,

И мора бити кроз све месечеве мене,

.

Ако можеш да сачуваш себе

И онда кад те неверни љубе

А ти им придодајеш својом вером,

Онда је плагијат живота ту уз тебе.

.

Треба да чекаш кад није време,

Да на себе свесно товариш бреме,

А знаш да си преварен и кажњен,

.

Да л’ можеш да будеш предобааар

А да те не мрзе јер си премудар

За обичне људске ниске пркосе,

.

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“

Речју се бавиш да Светло домашиш
но делом својим тами се ближиш.
Све ране које другима наносиш
усуд су твој коме се смериш.

Озледа свака на души ближњег
и тебе двоструком мером дужи.
Једина правда у суда Божијег
где свако дуг свој собом раздужи.

Погледај Светло и радуј му се.
Одатле опрост стиже од Бога.
Ближњи је олтар кајања твога.
Желиш ли к Светлу извини му се.

Таштина мучна кајање брани.
Умишљај собом болест је страшна.
Пуноћа јаством празноћу храни.
Бож’ја смо башта чојством освештана.

Лек је један и задат је за навек.
Умни га изрече: „Будимо људи“.
Врлина свака стаје у реч човек.
Добра се душа разумом пробуди.

Позвали су ме на крајњи југ

Хотентоти и Бушмани заједно

а ја наиђох на Зулу поштено племе.

Рекоше ми је бо баба

и потурише ми два гарава дечака.

-Води их куда знаш – и закачише се

За моје руке.

Где да их водим – упитах главног.

Води их преко мора – рече.

Али ја чекам једно у стомаку.

Није истина – наљути се врач,

ништа се не види – и отераше нас сво троје.

Кад је прошло неколико месеци

присуствоваше мом порођају.

Причали су на српском:

– Изађи, ‘ајде, још мало…-

Кривили су се, цичали

и окретали преко главе.

Касније ми објаснише

да то раде мушкарци у њиховом племену

да би се родио наследник.

После три године млади Зулу

се разболео и рече:

-Решио сам да умрем.

-Немој тако, само си мало болестан,

Проћи ће, – утеших га.

Али не прође ни дан и прозва ме:

-Жао ми је што одлазим,

зову ме преци мојих умрлих,

обавићу опроштајну молитву. Хвала ти.

Нисам веровала, мислила сам

да је у мој живот ушла

екипа сниматеља за нови филм.

 Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“

Зар не видиш пут за обећану

земљу

За то златно доба

Збаци све кофере,несанице,тежње,теорије,доказе

Збаци све хаљине, изгубљеносзи, љутње..и чежње

Лак као облак

Провуци  се кроз одсјај

Његовога ока…

У фину златну прашину се претвори

И са вјетром одлепршај

Зар не знаш говор дрвећа

Шапутање лишћа

Ослушни

И Сунце прича

Разговарај са њим

Зар не чујеш поезију мора

Миловање вјетра

Посвећивање у светој капи кише и снази урагана

Зажмури и гледај

То је вид

И води пут срца

Пут мира, хармоније

Пут звијезда

Зажмури…..