Кроз Бели Град под крилима плавог неба 

тихо теку те велике реке две.

Над његовим скутима у видној даљини

у себи што носи кристал плави – гора је.

.

Кроз реку времена и тик изван ње 

од чисте помисли белога ткања

стоји од искона кућа Звезданог стиха

чиста ко јутарње Сунце од знања.

.

Ту сред ње стоји дворана 

и у њој огањ гори непрестано.

Та ватра живота високо сеже

до свакога и свуда постојано.

.

Љубав ка песми, сну и живој речи

ка нестварно моћнoм вагрењу

ка знању од првих што вазда јесу 

у њеним одајама дух је вечни.

.

И лиру узме кад-кад момак млад

а гласе пусти богиња жива 

што златно сребним власима блиста 

а речима дивно на јави снива.

.

И ту се песма вине сред небеса

док срца што седе око огња тихују

у очима им пламен живота

мисли се роје, творе и сликају.

.

Кућа Звезданог стиха – лепа, тиха.

Јар је скрива од погледа мрких

у њој живи нешто више од речи

скривени златни дар – живостих.

.

Кажу предања о њој далеко

сваки Вилењак путе до ње зна.

Све Виле и Богиње светла

проносе светом њен тајни сјај.

.

Ако те пут нанесе незнано лако

ти спреми срце да куца полако 

И дух нек ти је истина питка

док ступаш у кућу Звезданог стиха.

 

 

Под Месецом берем траве – лекове за душе загубљене!
Под Сунцем берем траве – лекове за душе забрављене!
Месец зрак спусти,  путоказ ми прави, ка месту где
Вода жива, цветове залива,
А Сунце шуму светли тамо, где душа снива!

..
Берем траве под звездама, где Вилин река пева,
Где грле се до јутра Вилани са својим Вилама!
Берем траве кад дан таму свлада,
Кад отворе се капије наших светова,
Као жене Рода мога, што радиле су одвајкада!

У препород родна песма води.
Њоме нас космос градно вибрира
до оца и мајке кроз које нас роди
из нашег духовног одабира.

И док траје лекција школе
којој је музика први предмет
трепере ноте кроз еоне
освешћујући духа идентитет.

Трептаји то су исцељења.
Симфонија којој душа стреми.
То је мелодија радовања
без чијег звука разум онеми.

Кад не трепери Љубави нема
да слика лепотом речи истине.
Храм душе бива к’о црква празна
којој зидине крепе таштине.

Затреперимо да Љубав надима
храм телесни пут расплинућа.
Астралним светлом да га узнесе
ка поју Божијега надахнућа.

На пусте ћу улице данаас да изађем
целим бићем да удахнем мирис цвећа.
Брига ме иза ког ћу закона да се нађем.
Превише ми је година да пропуштам пролећа.

Бујање траве коју можеш да чујеш,
жутило маслачка кога ће ветар да однесе
топао ветар којим на југ путујеш…
Природа души блаженост донесе.

Сешћу на траву у крај јоргована
чије ће ме латице засути као киша,
још кад би птица била пуна грана..
Природа се чује кад се град утиша.

Тако ћу спрати меланхолију из мене.
Целе се зиме скупља и прети да завлада.
Годишњих доба чудесне су и лековите смене.
Можда у мени још једном никне нада.

Немам времена да ми се узима на силу
остала је за мене тек по која срећа.
Напоље излазим да чујем птица песму милу.
Превише сам стара да пропуштам пролећа.

Љубав не ствара и не уништава
већ све држи вечитим.
Она је Врлина свих врлина човекових.
Све је са свим у племенитој повезаности,
а та веза је Љубав.
Једино Она даје Вредност нашем Постојању
јер је Свети Однос
који је истински Доживљај Себе,
Стање Постојања
које је Вредност по себи
јер једина Јесте.
Једино Она даје Смисао, Садржај,
даје Мотив нашем животу.
Крила Њена су анђеоско Усхићење,
Надахнуће и Радост у нама,
јесте Благодат
која нам даје Лепоту Живљења.

Изнад сваког рађања и смрти, почетка и краја,
увек млада, у средишту Себе,
увек у свему и свугде,
изван сваког злопамћења,
сваке рачунице, забринутости,
сваког мерења за и против,
трговине, преваре и жаљења,
без одлагања, двосмислености,
без остатка,
без услова и калкулације,
изван сваког пропадања и пролазности,
тромости и тежине и старења,
изван бола, патње, загађења и трулежи,
изван сваког страха и мржње,
агресије, лукавства и претварања,
изван свеколике љутње, беса, плача,
претње и проклињања, јаука и урлика,
Љубав, Апсолутно Бивање Свега,
Торжествени час је Величанствене Блиставости,
Песма је Стварања, Свесагледања Божјег
изван сваке супротности и неједнакости,
сваке одвојености и коначности.

Сунце свепрозирне златне Мудрости и Снаге
изнад неразумевања и неслагања,
изнад сваке жртве, присиле, дужности,
захтевања, запомагања, мољења, прошења,
Љубав је Свеприсутна Вечитост
изван сваког датума, дана или ноћи, доба године.
Увек је у право време – сада,
свугде на правом месту – овде.

Србине почетак свих твојих падова

је остављање пољопривредних радова

Слушај имена својих градова

заоставштину злих смрадова

.

Кренимо кроз Србију – где нема НИШ –

та питам те како можеш да спиш

кад крвави пир код ПИРОТ-а се спрема

пожар ПОЖАР-ЕВАЦ гута не дрема

за тебе Србине КУРШУМ – ЛИЈА спрема

и због ње БУЈА – НОВАЦ свуда

и КРА – ГУЈЕ- ВАЦ од Србије се прави

а срце моје зајеча за ЗАЈЕЧА-Р

зашто да у Србији ЛЕБА – НЕ – ма

и зашто оће све да нас пеку на РАЖАЊ

.

Србине почетак свих твојих падова

је остављање пољопривредних радова

слушај имена својих градова

заоставштину злих смрадова

.

Србине стављени смо У – ЖИЦЕ

а Земља на пазар у НОВИ ПАЗАР

и купиће је баја да буде БАЈИНА БАШТА

а нас ће у блато да сврље код СВРЉИГ-а

пре него што нас отрују код МИ – ТРОВИЦЕ

и сруше све код К- РУШЕ – ВЦА града

због пара сваки Србин у ПАРА – ЋИН – у страда

наравно да нам злата ЋУП – ПРИЈА

јер данашње МЛАДЕ НОВАЦ- само траже

сви смо БОСИ – ЛЕ -ГРАД пада

жеља им је да Син Србски страда

направише да смо ми црни ВРАН- ЈЕ

Србине ми смо НОВИ – САД

јер кажеш да смо из АРАНЂЕЛ – ОВЦА

због новца све је труло гњило око ГЊИЛАНА

покосили су цело КОС – ОВО

сад хоће да овршу и ВРШАЦ

спремни су за бој против нас код ПРИ – БОЈ – а

НЕГО ТИ На за пад да будеш јер запад је први сад

и неће да се смире док последња

глава не падне код ПАЛА-НКЕ

.

Србине почетак свих твојих падова

је остављање пољопривредних радова

слушај имена својих градова

заоставштину злих смрадова

.

Све се ово дешава од обала ЈАД – РАНА

до обала ОХ – РИДА

у средини А – ЛЕК – СИНАЦ постоји

одувек у СРБА стоји

Душа стара Вера стара Имена стара

НА – ИСУС СИН – ГИ – ДУНУМ

СВЕТОГ ДУХА за оне који имају слуха

Никада и никоме

реч ни топити, ни ковати.

Топљену ће обликовати

по свом виђењу.

Од коване ће ограду

за уста направити.

.

Нек стоји у камену.

Лакше је пренети у времену,

долазећем.

Јутро

мирише на

Женино бијело грло,

На брашно и орахов лист.

.

Јутро

Маглом што сањиво

бауља са ријеке

Умива прозоре

И у небо упереним димњацима

Изазива црвеног пијетла

Који накостријешен

На дну постеље

Чека да запјева..

.

Јутро

Хладним рукама

Јежи груди ђевојачке

И хлади вруће бутине

.

Јутро

Стидљиво доноси пјесму

Откинуту са моје

Угрижене усне…

Са плавог Истера у сутон
Полећу ждрали бели
Бели полећу ждрали
Са Истера плавог у зорје
Вилан Бели Ждрал

У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера

На светим водама Истера
Певасмо песме умилне

Певасмо песме умилне
У славу светих предака

У славу светих предака
У сутон вечерњи певасмо