Словенка Марић: По души реч једино


Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

Колодар Срб: Словенске руне – 2


Саставио у име Рода Војислав Паунић

Да би се разумели основни принципи читања руна, размотрите пример – име познатог словенског бога Перуна. Ако је рунама написано као слова, онда је све једноставно – добићете име „Перун“. Али ако је прочитате на сликама, онда ће фраза бити много сложенија – „Пут је наша војна радост и сила.“ Истовремено, не треба заборавити да постоји још сложенија опција читања, али је приступачнија историчарима и истраживачима, мада ако постоји жеља, радознали потомци древних Словена моћи ће то да схвате.

Колико руна има и шта оне могу значити

Стандардна Каруна садржи 144 руне, поред којих се могу разликовати руне кретања, времена, фигуративно (данашњим људима је то прилично тешко да разумеју). Ако каруничке записе сматрамо извором информација, они нису толико компликовани  приликом читања и слова и слика.

Често можете наћи спомендан Ха’Ариан Каруна као скандинавског футхарка, који се састојао од 24 руне. Словенске руне и скандинавски футкхарк могу се користити само у езотеријском контексту, пошто су само саставни део општег Карунског или симболичког система. Ако на руне посматрате са становишта модерности, оне су помало изгубиле своју корисност. Могуће их је користити само да бисмо научили традиције и обичаје наших предака, додирујући изгубљено знање.

Вредност руна словенских народа

Словенске руне и њихов значај – ово је једно од главних питања која занимају модерне Словене. Стандардних 18 руна, које су основне, сматрају се најмагичнијима и широко се користе у разним окултним ритуалима. Руне се примењују на било које предмете и површине, у распону од оружја до тетоважа на телу. Дешифровање славенских рунских талисмана уско је повезано са специфичним словенским божанствима, јер свака руна симболизује једног Бога. Најједноставнија интерпретација је:

    Ветар – Велес;
    Берегиња – Макоши;
    Уд-Јар – Јарило;
    Нужда – Краљ Нави Вии;
    Мир – Белобог;
    Бити(има)- Жива.

Радознали потомак Словена, који познаје све особине сваког Бога и њихову графичку интерпретацију, може сам направити талисман, делимично испуњавајући његову сврху. Руне Словена су део знања скривеног од просечног лаика, имају скривено значење које вам омогућава да користите традиције родне вере како бисте побољшали међуљудске односе, богатство и добили унапређење. Чари и амајлије омогућавају постизање жељеног резултата, а донекле подсећају на то, да је за провођење плана потребно доносити одлуке самостално. Популарност слoвенских симбола у последњих неколико година објашњава се чињеницом да све више и више људи сања да схвати тајне словенских Аријеваца, науче више о њиховим традицијама, веровањима и обредима. Стога данас није проблем купити словенски талисман, који ће донети срећу, успоставити везе. Сребрни и дрвени амулети су највише тражени, јер се овај метал и дрво трешње, кедра и храста, од самог почетка одувек сматрали магичним.

Словенске азбуке на основу руна

Да би се правилно разумеле и користиле руне Словена, важно је знати да нема много основних рунских азбука, од којих свака има своје карактеристике употребе и примене:

    Венедијанске (вендијске) руне су азбука коју су користили Словени који су живели на југу Балтичког мора између Елбе и Висле, до средине првог миленијума нове ере;
    Бојанске руне – написали су у четвртом веку „Бојанску химну“ (један од најпознатијих старословенских епова). Ове руне сличне су натпису симбола народа Грчке, Мале Азије и обале Црног мора;
    Руна Велес – пронађена је у културним и друштвеним односима источних Словена. Уз њихову помоћ, хронике су се задржале до 9. века у Русији. Написали су „Велесову књигу“ – једну од главних збирки обреда, легенди и легенди Словена.
    Руница – према неким научницима ова азбука постоји још од палеолита – Винча – ТЕРТЕРИЈСКЕ ПЛОЧИЦЕ. Лепенски Вир, на основу које су били састављени ћирилица(Србица) и глагољица. Штавише, постоји теорија да је таква „руника“ основа за писање Старог Египта и Кине.

Вредно је запамтити, да словенске руне нису само лепи симболи, чија је примена постала популарна; оне су део наше повести. Питање проучавања руничког писања сложено је питање, које захтева не само основно знање митологије, већ и фундаментално проучавање културних и друштвених односа читаве повести  свих цивилизација, које су допринеле развоју и формирању човечанства.

Поред добро познатих и широко распрострањених ведања (пророчанства), Словени су користили руне и за заштиту и исцељење, као и за привлачење обиља и љубави, за добијање снаге – плесали су,  певали, медитирали на њима, од њих правили амајлије, користили их као чаробне талисмане, гатали на утврђени начин.

Детаљније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

 

 

Славко Перошевић: Последња ода легендарном доктору Миодрагу Лазићу


На велику жалост васколика српства
Отишо си јутрос брате Миодраже
У небеско царство ђе јунаци српски
Домовини својој, држе вјечне страже

Због тога ми језа и велика туга
Ко’ орловске канџе меку душу гребу
Јер још један витез српског рода оде
Да вјечито живи у звјезданом небу

Ти си био први тамо ђе се храбро
Брани част и образ и отаца вјера
Твојој величини, свако слово ово
Почасни је плотун из мојега пера

Спасаво животе српскијех јунака
Тамо гдје су рјеке људске крви лиле
Због тог данас пера, народних поета
Над судбином твојом неутјешно цвиле

Прије но’ је смрт на, врата твоја стигла
Опет си показо своју величину
Дрхтавом си руком на папир написо
„У гроб ме полож’те с’ пјесмом МАРШ НА ДРИНУ“

Опаки те вирус, уплашио није
Од стра’ јачи бјеше понос од јунака
У црно је данас завијена брате
Легендарна гора Старине Новака

И Бог с’ неба данас од жалости плаче
И над Црном Гором ево лије киша
Сва Крајина тужи, сво те српство жали
Од митскога Книна све до града Ниша

Данас срце сваког патриоте плаче
„ЛЕГЕНДАРИ ДОКТОР“ Срби су те звали
Хуманост и борба за људске животе
Одувјек су били твоји идеали

Последњу си битку изгубио ипак
Али пред душманом нијеси се препа
Нека су ти срећни пути у небеса
Чекају те горе Живојин и Степа

Чекају те горе Маузер и Вељко
И бесмртни српски јунаци пилоти
А ова ће пјесма кроз вјекове зборит
О храбрости твојој и твојој доброти

Димитрије Николајевић: Кад надође мрак


Србија, стављена уза зид,

Пред погуб с очију стере мараму

И далеко управи вид

У своју светлост и таму.

.

И док једна на западу пада

И види што је било и биће,

Друга, сва од омлада,

На истоку буди се и свиће.

.

Србија кад надође мрак,

Саму себе испод гране с омче скине

Као змија свој свлак

И небу се под облаке вине.

Мирослав Цера Михаиловић: Црква


и убого и кљасто пресито гладно голо

иста завија тама и вија исто коло

.

тек ужарене главе неким крајичком свести

осете страшни усуд и на шта ће се свести

.

а све би баш све дали да једном мир ускочи

у изгубљени поглед снове усахле очи

.

сви траше спас у чуду у ћутању монаха

он саставља из ничег саставља те из праха

.

како се мери душа тежина праударца

строга остаје тајна Пајсија Хиландарца

.

као што цркву диже и где би и где не би

тако је диже изнутра у себи и у теби

.

а невидљива црква записом светог храста

нови отвара живот природно с тобом сраста

.

М.Ц.М: “Лом“

 

Новица Стокић: Дамарање


Жила куцавица

Дамара ми стрепно

Чемер живота

За живота зебног

.

Огугло на одсев

У светлу тамним

Заражен стравним

Чиром алавим

.

У видицима безизлазним

Чамим у празном

У костур учаурен

Вапим сабласно

.

Безгласно

Касно

Касно.

 

Вукица Морача: „Мало знање удаљава од Бога, а велико знање нас приближава“


Дивна, зелена благословена равница се лењо протегла између две реке, Рујне и Бајне. Велико село, много кућа и имања, пуно вредних сељана и несташне и немирне деце, се благородно угнездило ту. Свуда се чују раздрагани и умилни гласови, дечија граја, све врви од животне радости.

Пролеће је долепршало са ластама и родама, озеленело бујну природу, разбацало шарене цветове по ливадама и пропланцима. Вредни и радни сељани кренули су са пољским радовима, од јутра до мрака. Али нека несташна, вијугава мисао се често гнездила у њиховим главама: “Да ми је да мало поседим код куће, да смирим душу и тело, да средим свој дом и своје мисли. Овде је само рад, рад, рад. Треба ми мали предах од обавеза и нових изазова.“ И тако, кад се рој тих мисли намножио, одједном се у селу појавила госпођа Чума (куга). Село као да је опустело. Сви се затарабили у куће и нигде не излазе. Перу и сређују одаје, чисте све ћошкове, рашчишћавају старе ствари. Тавани и подруми, наша свест и подсвест, се детаљно  чисте, сређују и проветравају.

Суседи се не чују, не дозивају, нема дневне приче и зачикавања. Људи се затворили у четири зида, одмарају, размишљају. Неки читају староставне књиге, неки древне записе предака, а сви се предали молитви по цео дан и откривању старих знања. Душе се отвориле, скривена знања су покуљала напоље, преци деле мудре савете. Сви позивају свог Свеца заштитника, моле за помоћ, обећавају да ће грешне мисли обуздати. Онда су се присетили дивне вежбе – да се загледају у своју душу и у центру пронађу вечити пламен. А онда њиме очисте своје тело и мисли и кућу и село. Зажелели су се сељани сусрета и дружења, звукова и гласова, рада у пољу, других људи. Почели су да сагледавају стварност на другачији начин и да схватају да мисли стварају свет. Многи су маштали, стварали нови лепши свет, креирали нову стварност – мање рада у пољу, више дружења и учења, стални разговор са природом,  срећни развој села на добробит свих. Чак су  неке породице правиле у мислима велики лик човека, као светлосни фантом и пунили га лепим жељама, маштовим приказима, складним развојем свега постојећег.

И тако, после две недеље затворених по кућама, старешина села се попео на прадавну стену, усред села и повикао: „Драги сељани изађите из кућа. Напољу је дивно време, све процветало и богато родило. Природа оживела без нас и наших лоших мисли и сталних јадиковки, а и госпођа Чума је наставила пут. Изађите да се чујемо и дружимо.“ И заиста, људи су прво, стидљиво провиривали кроз врата и прозоре од кућа, па онда несигурно излазили у дворишта и на крају се сакупили око древног камена. Природа их обрадовала – около лепота и дивота. Онда су, онако, срца пуног радости, заиграли старо коло, виловито –плаховито, па у круг, па у спиралу, као што и наш живот протиче. Весеље и радост су се расули по сунцу,  облацима, небу,  дрвећу, трави, мајци Земљи… Птице никад нису лепше и складније цвркутале. Па и пољске животињице су провириле из својих јама, да поделе ту радост живота.

Од тог доба, старешина села је забранио тужне и тешке мисли, а древна знања су сви изучавали. Сељани су имали обавезу да стално мисле лепо и радосно, а у срцу и души да носе молитву за складан развој свих. Редовно су се у храму заједно молили,  а понекад и свесно заједно маштали о новој реалности. Зато  је све цветало и расло, људи су се лепо дружили, сунашце је весело треперело. А душе су засветлеле и полетеле у сусрет свемирском уму, нашем Богу.

Давор Вујовић: Пронађох себе


Када престах да

Будем онај који сам био

Пронађох себе

.

Камене плоче

Светлошћу излизане

Скривају траг

.

Гране осушене

Изврнутих прстију

Оживеше стабло

.

Детлић у послу

Моћним откуцајима

Разведри јутро