Како се буди богиња Лела или Љеља, тако се буди читава природа

јер Љеља је сама природа.

Лела је весела,  раздрагана, нежна,  а опет стамена попут брезе,

која је њен симбол. Она је и девојчица и жена.

 Она је  девојка пред удају,  жена у буђењу.

Она је лепа Јелена и вечно млада Јелица.

На нашим просторима  је веома поштовано божанство.  

Жене у невољи  јој се обраћају за помоћ и данас,

и отуда је у многим нашим лирским песмама чест усклик „ЛЕ“

а у молитвама речи  „Куку Леле, Сестро, Мајко помози“.

.

-приредила, Верица Стојиљковић-

Ми девојке Шаманке,

што смо се на благдан родиле,

свугде смо убаве.

Тело нам је вретено,

срце нам је големо,

душа за љубав само зна.

Момци ка ги целивамо,

од милине ги топимо,

а кад ги милујемо

у небо ги дизамо.

.

С.Ђ: “Бела шаманка“

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Словенске руне су више од симбола.

Култура сваког народа не лежи само у бајкама, легендама и традицијама.
Знаком пуноправне културе сматра се писање, уз помоћ којег се бележи све што се догађа с одвојеном групом људи, људи и цивилизација. А словенско-аријска цивилизација није изузетак – до наших дана стигло је доста доказа, да су наши преци били високо образована раса, која је знала, сигурно, много више од наше генерације.

Словенске руне, значење, опис,  њихово тумачење – то је део културе Словена, и то не само древних, већ и садашњих. Словенско рунско писање је фигуративно писање племена припадника слoвенско-аријске расе, коришћено у претхришћанско време. Руне су биле познате много пре појаве првих верзија старословенског језика на основу Србице- ћирилице и глагољице.

Неки скептици, посебно из хришћанских кругова, тврде да словенске руне нису постојале, али како да објаснимо чудне симболе древних храмова смештених на територији наших земаља. Нико неће тврдити да постоји изузетно мало извора, према којима је могуће потврдити постојање руничког старословенског писања, тако да питање и даље остаје отворено. Али, истовремено је тешко наћи друго логично објашњење примењених симбола на алатима, оружју и предметима домаћинства старих Словена.

Амулети са словенским рунама више су од симбола помоћу којих можете сачувати информације. Ово је део културе, систем очувања знања. Симболика словенских руна, састоји се од посебног простора енергије и информација у коме су живели стари словенски народи.

Одакле потичу руне Словена?

Сам концепт „словенских руна“ се не може сматрати апсолутним,  јер су Словени само половина расе: Расена и Свјаторуса. Друго половина Расе: Ха’Аријци и Да’Аријци имају мало другачије име – Аријци.

Рунско писмо су први пут користили Ха’арији, који су саставили прву азбуку руна – Ха’Арску Каруну. Једноставно речено, каруна је натпис речи која се састоји од две руне, у којима руна „ка“ значи веза, а „руна“ је главни елемент таквог посебног писања. Вреди напоменути, да је свака велика породица имала свој писани језик:

    Да’Аријци имају тарге
    Расени имају молвицу
    Свјаторуси имају буквицу   

Данас нема аналога писања симбола и слова словенским рунама, јер су сви системи писања симбола прилично условни. Према стручњацима, Каруна је била најуспешнија и савршенија верзија писма, јер је било лакше од осталих опција у писању и сећању.
Многи људи који су се тек почели занимати за словенску културу погрешно мешају словенске руне са необразним венедским рунама, које су само за малописмене, и за које се зна да су биле примитивне и практично нису имале логичког оптерећења. Стари Словени стотинама хиљада година користили су сопствене руне, а наши данашњи зналци, који поштују своје корене, пишу данас о србским и словенским рунама.

Значај читања словенских руна

Важно је разумети да је стандардних 18 словенских руна, које се најчешће налазе у многим изворима, само део рунских симбола које су користили стари Словени. Каруна је имала једну особину, која се мора узети у обзир, а то је да руне у њој могу имати веома различита значења – то може бити једно слово, слог, реч или чак цела слика. Вредно је рећи, да су слике и образна значења у словенском писању били приоритетни, а једна руна је могла имати и до три значења, зависно од значаја употребе (образи који се нужно могу повезати).

Да би се записале руне, коришћене су шлоке – 9 редова са 16 знакова у свакој. Сваких 16 шлока формирало је већа слова – Сантии. Да би Сантии био не само низ симбола, већ и да би носио информације и енергетско оптерећење, примењени су на племените метале (злато или сребро) ваљане по тањирима. До 4 прореза нанесена су на металну плочу са бочне стране и таква плоча се такође назива Сантиа. Девет Сантии, спојени у јединствену целину, били су Круг.

Једна од карактеристика писања шлока, може се сматрати чињеницом, је да у низу постоје 32, а не 16 руна. Према овом правилу, свака прва руна је коментар друге, узимајући у обзир контекст целог текста. Често се користе 64 руне, што значи двоструки превод претходно примењеног текста. Да бисте правилно прочитали шлоку руна, потребно је прочитати из првог реда са леве на десну до последње, након чега се поступак понавља обрнутим редоследом, прелазећи из крајњих руна у прву. Према истраживањима научника и археолошким ископинама, текст је могуће прочитати у две верзије – словом или сликом. У првом је све једноставно и банално – сваки звук је шифриран симболом. Фигуративним читањем првобитно се одређује кључна слика на којој су фиксиране остале руне, а затим се читање врши према стандардном алгоритму. Резултат таквог писања и читања је порука коју примају слова и слике. Вредно је рећи, да је прилично пуно специфичне ускописне литературе посвећено словенским рунама и њиховом значају, и  обично се налазе у затвореним збиркама музеја и централних библиотека не само наше земље, већ и света. Русима, Бугарима и Србима, био је забрањен приступ етрурским плочама у Ватикану, све до 19 века,  када су тамни владари били сигурни да више не умемо рунски да тумачимо текст.

Опширније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Тако се смеје земља у дну душе
Тако се смеје кућа запаљена
Тако се смеје дрво проклето
.
Што ли умни
Неумљем се
Бране
.
Онај што не уме да на поган пљуне
Ономе на срце насрће
Гамад свака
.
Они га у цеванице секирама плавим
Да згине а низашта
Онако да не има га

-Слика Василије Осртошки Мома Капор-

 

Александри Маринковић Обровски,

Великој Посвећеници Светлости

Веровао сам! И знао сам!

Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости, Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности; они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна,за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка, да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.

Веровао сам! И знао сам!

Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!

Веровао сам! И знао сам!

Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости. Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле,Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!

На Светим водама Словенског Истера,

у сутон вечерњи, 30. рујна, 2011. года.

 

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца

Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест

Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети

Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице

Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата

И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

.

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!

Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности

Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату

Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике

Тишина – као водеан дубине – тишином казује

Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

.

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!

И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

.

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?

Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи

Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!

У центру свих раскрсница попни се на кам кремен

Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе

Словољубве људе усмери ка врху високе планине

.

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће

И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака

Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу

Онда ћемо се загледати у златно овално огледало

Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај

И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Човек ти је сине

Као један храст,

Треба само да те брине

Његов усправан раст.

.

Корен дубок и смео

Црпи снагу из земље,

Стабло јако и усправно

Стреми ка небу и Богу,

Крошња бујна и густа

Сакупља љубав исправну.

.

Кад погледаш у њега

Горостаса мека срца,

Видиш стаменог и поштеног

Где искон из њега врца,

.

Где се сажимају сва

Знања од постања,

И сви преци, поносни јунаци,

Подржавају његова трајања.

.

Видиш ли сине то

Сјајно дрво  дуговечно,

Угледај се на њега

Да би живео вечно.

Хвала ти, срце, што си волело,

и када си било охоло

и када те хватала зебња

и када те ломила чежња,

увек су твоји канали

за љубав и бол знали.

.

Некад је предуго трајало

јер се у занос претварало,

али си, срце, одолевало,

чаробност твоја и постојаност

умедоше да ме ојачају и истрају,

доведу немире у склад ритма

па предрасуде смире у смерност,

науче разлику љубави и ума,

напуни чашу праведног разума.

.

Посејало си семе вере, утехе,

лепоте и заноса у постојању

вечности, да би се створило плодно тле

и тако опстало да гради нове оплодње.

.

Д.П: “Дубоки корени“

Фото: Леонардо да Винчи