Одговоран сам

зацело

и за ону воћку

у даљини

 која никад више

цветати неће

Ово јутро

Пијана сам

Од лепоте живота

.

Слушам цврчка

У набујалим травама

Гледам у његове

Насмејане очи

.

Док ми дуга

У око улази

Ја сам нашла

Свој пут

.

Срећна лутам

Небеским сводовима

.

М.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

.

 

Зар не знаш, брате, све што ти је свето

Зар су ти векови збрисали памет

И крвнику у руке пружаш длето

Да од светиња ти исклеше авет

.

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа

Зар место Бога ђавола да следе

.

Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште

Ко птичје гнездо рушио без стида

Како је с тобом јецало згариште

Кад су ти сву част украли из вида

.

Зар не знаш, брате, која ће ти рука

Пружити кору хлеба, која лажи

Кога не боли твоја велика мука

А ко у твом јаду свој ће да тражи

И зенице моје стапају се

са зеницама драгим…

и очи ми те личе

на изворе непресушне, планинске

што теку кроз овај свет

радосно и искрено

хрлећи у сусрет своме Ушћу.

И искра Љубави гори у мени

а душа моја Живота жељна

тражи и Светлост препознаје

у Чистоти очију дечјих.

 

Не видим људска тела одавно,

већ само душе или њихове делове

у сивој материји оклопника у свету!

Не штити их телесина од уплива таме,

улази им у свест, ауру пробија,

док се речима бране…

Није довољна реч,

ни снага. ни предубеђења у мисли

већ дела,

љубав која чисти свја у разуму

окупана оностраним појањем гласника

невидљива за било кога,

а најснажнија у Универзуму!

То је та!

Замисли…

Велико нешто замисли.

И у то стави свој прст вечности којим црташ судбине светова.

.

Покренућеш стихије вечно хладне а вреле 

и њима сваки талас светла да додирне све.

Замисли…

Само замисли.

.

Шта мислиш како те нађе ова звезда

која носи светло живота…

Како ли само зна да до тебе дође 

преко свих могућих далеких светова…

.

Ти створи а свемир ће да одговори.

Армонија узвишене мале стварности

која тежи да постане све…

Замисли…

.

И одважно не реци не.

Већ само искре ватрене у оку ти 

као кад дете гледа у славу богова…

Нека буде.

.

Некада је неразум неиздрж за твој ум.

А мала истина што испуни све 

је васељена живота што дарује…

Замисли…

.

И буди.

Вечност чека на тебе.

 

 

(Љубавна игра лептира)

 

Знаш оне плаве и тако мале,

лептире дивне што после кише

играју, плешу и живот славе,

крилима својим тихо најтише.

Знаш они сада у мом стомаку,

играју, плешу и љубав славе.

Уз своју тиху и уједно јаку,

музику среће осећања праве.

Зато те волим и ово ти пишем

док лептири играју игре своје,

знаш… За тебе живим и дишем,

ти си оно лептирско моје!

 

Волео сам те

и кад те нисам волео

кад су звезде трепериле

и били наши једини сведоци

кад је Месец дрхтао

од напуцалих загрљаја

кад су плакале полегле траве

погођене Стрелом љубави

кад су моји погледи

остајали на твојој капији

…помогни ми да те заборавим.

.

Волео сам те

и кад те нисам волео

кад су вриштале молитве

на умирању љубави

кад сам за тебе

окретао цвеће према Сунцу

кад смо брали зелене јабуке

а у Сахари падали снегови

кад смо покривали тишином

дане незаборава

…помогни ми да те заборавим.

.

Волео сам те

и кад те нисам волео

кад се улица

разливала тугом

и кад су леденице цвилеле

као улични фењери

кад су ветрови лудовали

а ми сањали трагове пролећа

кад сам ти стављао

под главу

цвркут птица

да нестану сузе пролећа

…помогни ми…

…помогни ми да те заборавим.

Поверилац Тајанстава и Чуда,
једини прави Знакотумач,
Љубав не каже: Ово је моје а оно је твоје,
ово хоћу а оно нећу,
ово дајем а оно не дајем,
ово нека живи а оно нека мре,
ово волим а оно не волим.
Љубав је Росоносно Пролеће
Које све оживљава и обилно дарује,
Даје целу Себе, Своју Вечитост.
Свака честица праха Врт је Рајски,
Ризница вечна преобиља,
Лампа је која гори а не сагорева.

Љубав, Архиоснов света,
ненарушивост је и неповредивост Свега што Јесте.
Не наређује
јер није способна за ароганцију;
не захтева
јер је Слобода која не тражи контролу;
не надвладава и не тријумфује
јер је Величанство Давања;
доноси вечно Обиље, Радост и Надахнуће;
остаје тиха и мирна усред највећег метежа овог света.

Слобода, ширина, поштовање и нежност
преплављује наше срце
када Љубав потече из њега.
Не гледа шта је дала, а шта прима,
шта ће добити, а шта изгубити.
Не тражи и не захтева јер је Све,
Зна, Јесте и Има Све.
Све је из Ње и у Њој.
Све што из Ње истиче утиче према Њој,
јесте Непокретни Покретач.
Изван кретања и некретања
Леполика Љубав, Ареал Духа Светог,
Раздање је ноћи и сваке таме,
Величанство је Красоте,
Непроменљиве Непоновљивости Своје у свему.

Велике ноћи на обалу камену се спусте

девојка рукама нуди се небу

обична шезња потсећа нас на помор коња

мачка сама креће се у кружници питомо и мазно

по улицама без ивичњака

слепи пузе без белих штапова

стотину белих баба певају харе кришна

растрчалој деци из обданишта

он се пакује али не може да крене

јер метро не ради – његов поглед на свет

она плеше пред змијом

која на час престаје да се увија

и губи шаре а потом и отров

усамљена гледам у икону као у тигра.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“