Мора бити такве звезде.

Што се чудиш?

Пази само да је негде

не испустиш док се будиш.

 

.

Једног дана,

једне ноћи,

не знам када, ал’ знам тачно,

изгледаће небо без ње

тако празно, тако мрачно.

.

И сва сунца,

све лепоте

и све очи што се јаве,

никад без ње неће бити

сасвим твоје, сасвим праве.

.

Ја ти нећу рећи шта је

ова звезда чудна, сјајна.

Кад је нађеш – сам ћеш знати.

Сад је тајна.

једна звијезда сјајна

Алхеон је зову

по Божијиј вољи

сада свјетлост шаље

сагорјет ће све

што мрачне струје рађа

а ти човјече

види како ћеш сад даље

знаш ли, Нојева барка

сад се негдје крије

златнија од сваког постојећег злата

отворене њене све редом су капије

и чека оне што носе печате Раја

тражиш, питаш, луташ и у страху

панично се журиш

а она је близу, ухвати је у једноме даху

тако и Бог Васељену створи

удахну јој живот,  рађање и радост

а сву своју Љубав

дарива у тачки што срце се зове

зато сад је вријеме и срце отвори

нек из њега сија та Божија љубав

јер она је барка за просторе рајске

и одабране синове царске

а они већ су спремни

еонима многим стрпљиво су ткали

побједу о којој већ причају звијезде

ускоро ће процвјетати липе

а ти буду спреман

да најљепше риме у души се угнијезде

и

Пјевај…..ОООООООООООООО!

Не заборави драга

она наша прољећа

и дане

кад смо одлазили на трг

тамо гђе долазе

људи и птице

које су нам миловале дланове

кад смо их даривали

мрвицама љубави

да нас више воле

и кад су заједно самном

чувале твоја снивања

док си се њихала

на крилима развигора

испод којих сам крио пољупце

плашећи се твојих буђења.

Увијек ћу се сјећати

оних прољећа

и дана

кад сам те чекао

у сенкама бијелог багрема

на трамвајској станици

тамо гђе сви

неког чекају

и цртају његове кораке

чежњама мајских мириса

и капима сјетне кише

док бехар мирише

и зелена седмица

гмиже својом путањом.

Не заборави мила

прољећа и дане

о којима не волим

писати истрошене пјесме

и похабане стихове

…јер рекли су ми

да је љубав

и изгубљено прољеће

које се никад

вратити неће

…и вечери ћутања

крај зелене ријеке

чији хладови у тишини

сакупљају прошлост.

…И сада

понекад туда прођем

и погледом грлим

исти онај трг птица

на којем и сада долазе

птице и људи

и клупу у сјенкама багрема

гђе неко неког чека

иако су отишла наша прољећа

која изгужваше године

уморне од снова

и живота у пролазу.

Мед и млеко из попрсја
даје Шумска.
Час је видра, час хијена
час је жена, час Мајка…
Родна, плодна
обнажена, забрађена…

За трен на млинском колу
кад је виде ко анђела голу
воденичар, брк засука.
Сад му мука, крену шумом да је тражи.

Међ` крошњама очас беше.
Ноге му се одузеше
од те плодне женске дојке
кикотом му тури бољке,
и оде.

Скочи као веверица,
у њој јесу: МНОГА ЛИЦА.
Виђаше је сељани –
као травку, као пловку
веселу, невеселу, као болест мале деце
и колоне жена –
неплодност лече травком са именом њеним.

То је жена није бајка
наша Прамајка –
у лепоти, у доброти
у срдости…
ШУМСКА МАЈКА.

 

Љубав пребива у средишту свих свемира, наших душа.
Она је Душа сваке душе, Срце сваког срца.

Када стварамо из Љубави – то Љубав Ствара нас.
Она је у нашем срцу, Планини свих планина,
и споља у свему,
чинећи нас тако Бесмртним Бићем Бесмртности.

Све Стварање, Које је Љубав,
део је Творчевог Божанског Постојања.
Љубав је нелична Властитост свега,
савршено отворена Истост,
Истина која се никада не мења у свему.

Једино могуће стање Истинског Постојања,
Љубав је повратак свом изворном Бићу,
јесте Извир на Увиру Себе,
јесте Дух и Душа свега,
јесте светкујуће Срце,
Источник Истине и Живота,
Осадашњење свега што Јесте.

Добри Милосрдни Господ
Љубављу Својом избавља нас из ропства.
Живот у Љубави сновиђење је наше,
Зреник наших душа,
обзорје Новог Мора и Новог Неба,
Царства Божјег на Земљи.

Јасновида Љубав,
Мудри Расудљиви Дух Свети
Проницатељ је у нама,
јесте Ободрење,
Сунце Очишћења и Очигледности.

И у другом животу ћу те волети
прекрасни човече дивне душе,
пролећни мирису јоргована,
трагу судбине, уништитељу беспућа,
благослову земаљских дана.
Волећу те како се једном воли,
у свим вечностима и постојањима,
у свим ноћима, зорама и данима,
у рају као и на земљи.
Волећу те у болести, у здрављу,
у животу и смрти, у васкрсењу
и уништењу…
У свему, свуда и увек,
све док душа може да кружи,

да се рађа и да лебди,
и више и снажније и дуже.
Волећу те!
Више него што Бог воли људе!

 

 

А негде у завичају оста само име

и љубав која може да се каже

песму ми најлепшу уништише риме

мртви под земљом ново сунце траже

.

између мене и песме завичај се скрио

и звери док ходим моје мисли следе

да ли сам мртав у живоме био

куда ли ће глава срце да поведе

                                                                                       

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час врло хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

В.П: “Појео сам Ја-буку“

Господе који јеси и који бдиш над пољем

над гором и над водом над сваким живим створом

Господе који можеш поведи Господе бољем

поспи Господе благост помилуј одговором

.

Господе који штитиш окрепи и оснажи

подај Господе вољу мудрости мало праха

одбрани Господе душу понешто бар уважи

црне одагнај мисли и ослободи страха

 

Господе који гледаш кроз свевидеће око

ослушни лелек звона ропац века по дану

отишло се далеко далеко и дубоко

усели Господе спокој живу зацели рану

Гледајући таласе

Сећања навиру

.

Унутар мене

Глас се у тишину

Претвара

.

Тишина

Отишла у таму

.

Сваки уздисај

После тебе

Није исти

.

Долазиш као кап

Окаснеле росе

.

У бесу разбијам

Све успомене

МР: “Разоткривена неосећања“