Заплеши са мном љубави једина,

уз себе ме чврсто привиј, и заврти, заврти,

колико ти чили дамари играју,

колико ти срце, снагу љубави слути.

..

Уткала сам те у плави небески свод,

моје очи, душу, срце и бујне груди.

Уз тебе нема чамотиње и студи,

уз тебе се цело моје биће, радује и буди,

..

Заплеши са мном љубави једина,

подијум нам је, свет баш цео.

Никад се нико, овом силином љубави,

није сањао, тражио и желео.

..

Поведи ме царством вечног мира и спокоја,

да знам да си цео мој, а ја цела твоја.

Да нас док живимо, ништа раздвојити неће,

док нам теку потоци радости и среће.

..

Заплеши са мном и распукле усне ми љуби.

Нек нам очи блистају, док нам се поглед,

један у другом, заљубљено губи,

док нам небески свод, свој благослов нуди.

*

Владан Пантелић: Наташа Чворовић

Песникиња Наташа Чворовић је Пљевљанка, удата је

и живи у Београду. По занимању је медицинска сестра.

Има две објављене збирке песама – Божанска снага

љубави и Изговорена тиховања.

Песме су јој објављиване на духовним порталима.

По природи је скромна и делатна.

Не учествује на конкурсима.

 

Са врха брда посматрам залазак сунца.

Предуге сенке чемпреса допиру чак до

обале. Готово потпуно црвена сунчева

кугла додирује линију на којој се

спајају море и небо.

.

Предуге сенке –

сунце тек што није

зашло у море

 

Теби да певам — теби, тиранко!

А дух ми мори отров и гнев;

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенит спев.

.

Милионима народи пиште,

Милион груди просипа крв —

Милионима пале кућиште,

Милион људи гмиже кô црв.

.

И милиони долазе смерно

Јевропи гордој на холи суд:

“Не може више, раја не може

Сносити јарам, мучити труд!

.

“Тиран нас гази, срамоти жене,

Усева наших отима плод.

Пресуди, силна да л’ живот може

У таквом игу несрећни род?. . .

Изгинућемо! . . .

“Па изгините!”

.

Подсмеха твога горди је збор.

“И гинућемо, гинути славно —

Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,

Јер Србин неће да буде роб!

Тамо далеко, на светом гробљу,

Потражићемо живот ил’ гроб!”

Нису то Нимфини сатири ни јагњећа кожа

то ултравиолетна два зрака су по мени

у облику антиномичне љубави.

“Имам те“ – зрачи један

“Лепа си“ – одсликава ме други.

А ја заборав покушавам да дефинишем

и количински волим гутајући

у убрзању до загрцнућа све што се може.

На длану држим отпадак

потсећа на комадић поцепане песме,

али то је парче трулежи.

Онда ме зраци узимају под своје

а ја их не требам

и корисни су за здравље и радост

а мени је све хладније и сама сам

и увек ено ме како носим венац,

један за ноге други за главу

бацају моје могућности

као у воду

која ће ме од куге избавити.

 

Уистини

Бог је Све у Свему

и изван Њега

не постоји ништа

.

Надасве

и Ништа

у Богу обитава

Не постоји ниједно биће
које није достојно Божје Љубави,
јер Љубав га је створила дајући целу Себе.
Свако биће уистину је Љубав,
јесте Ми, Ја, Оно што Јесмо – Љубав.
Ако је Љубав Давање
можемо је стога наћи само кроз Њу Саму,
кроз Љубав Која је у нама.
Понудимо је и Она ће доћи,
потећи ће из наших срдаца,
обасјаће нашу душу
и Бог Живи Сведржитељ биће у Нама и Ми у Њему.

Две душе се не могу ујединити у жељи за Љубављу,
а да Љубав није са њима,
јер душе наше су Дух Свети Љубави,
Будни Светлоносник – Доноситељ и Обзнанитељ
Љубави у свему.

Све заслужује право на Љубав
тиме што осећа Љубав,
јер како би је доживело и схватило да није Љубав.
Љубав је једино могуће стање Јединства
Која Бесконачна у Својој Целовитости
јесте Сâмо Постојање.

Немогуће је Божјем Детету да воли свог ближњег
осим као самога себе.
Нема разлике између онога шта смо Ми уистину
и онога шта је Љубав.
Значење Љубави је наша Властитост
Коју делимо у Богу са сваким бићем
и то јесте Бог – Љубав.
У Закону Љубави садржани су сви Божји Закони.

Смисао свега што човек хоће и настоји да оствари
јесте да доживи и буде Љубав.

Добрици Ерићу

Умро је песник, кажу, мада песници не умиру
Отишао је само да види ту слободу небеску
И где све криве Дрине и Груже на крају увиру
Да анђелима вешт ко и ваздан испева арабеску

Умро је песник, кажу, у крилу своје земље мајке
Мајке коју је волео часније и више него она њега
Којој је певао гласом ко горске виле из бајке
Што му заувек оста на срцу радост, рана и белега

Умро је песник, кажу, у свом престоничком граду
У земљи у којој њени великани умиру два пута
Једном за живота, једном после смрти у хаосу и јаду
Да мајка му земља с телом славу и име прогута

 

замени све што имаш кошуљу државу трон

адреса ти је шума и лист и кап на листу

реч ти је Бог и живот природни небосклон

ево птице са поштом већ слеће ти на бисту

.

чист као дан и образ зар примичеш се крају

рецимо да је тако не прикривајмо стање

исчезла земна моћ је речи и даље трају

стрпљиво испредене нити слова не тање

.

артерија је пукла и команде не важе

реч је забога жива чим може да се каже

ништа забране сече ломаче не постоје

.

и кад се закопрца у језику и грлу

цена се занемари страх сатера у трлу

армија речи креће већ долази по своје

 

-Песничка виђења-

Колики треба да су царева рука и царев мач,
колико му похлепе треба,злата и просјака,
колико мрака, ухода и протува,
колико дворјана, придворица и удворица,
колико писара, говорника, гласника и добошара,
колико шарених парада, комедија и паравана,
колико кварежи треба у даху целе свите
да би и ЈЕЗИК НАСУШНИ ШИРИО ЗАДАХ?

.

Случајно и лудо питање
док пас лавежом уједа звезду
на ЧИСТОМ ЈЕЗИКУ ОЦА СВОГ И МАТЕРЕ.
Лако је њему.
У пасјем свету олош напада ћутке,
самсаре из далека заобилазе пунокрвне,
а само елита са педигреом
учествује у јавном животу
и иде на параде.

Уместо омажа

 

Одричем се тмине што ме прекри

Одричем се науке о лепоме болу

Стихова у крви болова у месу

Одричем се свега што научих с муком

Својих првих речи казаних у празно

И богатства беде

Кад улазим у траву одричем се трага

Кроз велику земљу пролазећ

Не познајем више болест што ме снађе

У тешкоме сну на почетку снаге

Истрошен одлазим завршен је пут

И све на њему излази кроз поре

Одричем се даха и извора хладног

Где се напих љубави што прође

Почињем од ветра ветар прошлост носи

Улазим у зидине моје немоћи

Ја последњи гробар својих дана

Стих исписан пре постанка света

Борац против себе истрајан и јак

Мада сам увек знао да бројим

Откуцаје непостојећег лудила

Од речи до речи путујем

Правац је велики грех

Правца се одричем остајем сам

Под велику се увлачећ стену

Да лечим ваздух иза себе

Најлепшу историју од свих

Историју моје болести

У празној кожи остајем

Својим немиром да измирим свет

Пружам први сигуран корак

Ова је земља влажна

Ово је јутро чисто

Недовршен тренутак се понавља

Из заборављеног камена пробија пламен

Осветљавајући пут

Невидљив је ходочасников циљ

Зато остајем ту у присуству биља

Ја ходочасник грехова разних пун

Одричем се тмине што ме прекри

Почињем од ветра ветар прошлост носи

У празној кожи остајем

Ј.Г:  “Ходочасник“, Просвета, Београд, 1968.

*

Владан Пантелић: Јаков Гробаров

Јаков Гробаров, или Миладин Ковачевић како му је право име,

 један је од београдскуих боема – књижевника. Рођени Мостарац,

обрео се у Београду, радио разне послове, па и гробарске, одакле

му и уметничко презиме. Објављена су му дела: Одгонетка сна,

Ходочасник, Ближи се 2000, Од Бога до ђавола, Фиока без броја,

У свлачионици, Ожиљци за сва времена, Прошлост је прошла,

Коњ без јахача, Кафански бисери,и бројни новински чланци.

 .

“Последњи, али и први, највећи боем из старе гарде београдске

тајне астрономије живео је немир света и у овој песми. Ако су

његови кафански бисери познати уздуж и попреко бивше

домовине, мало ко је спреман да погледа у очи истини да је у

питању велики србски песник и писац“ – написао је један

критичар о песми и Гробарову.