Крстовдан, лета господњег, не знам ког. Није ни важно. Овде се ветрови укрштају од постанка времена, а данас је дан кад се боре за превласт. Који надвлада, његова ће година бити. Немилосрдни су, не штеде се у борби, као да је свака од њих последња; као да ће време нестати, повући се, затворити у шкољку са дна мора, а онда ће то исто море прогутати земља.
– Кад прође векова, колико и дана од младине до четврти, под заштитом свеца коме је громовник предао свој плашт, доћи ће она, чија деца ће разумети језик камења и ветрова. Слушајући их, насликаће истину. Речима ће те васкрснути – рекла је пророчица краљу, мало пре него што је испустила душу.
Рођена сам на раскршћу два времена. Чекала сам тренутак да месец буде најближе земљи, како би ми осветлио пут изласка из утробе, али није било по мојој вољи. Стајао је на небу, далек и замишљен. На први плач, немарно је навукао облак преко себе.
Расла сам са срнама, верујући да сам једна од њих, док се зов судбине није огласио у мени:
– Крени! Добро сакриј срце јер вуци су около.
Знала сам шта ми ваља чинити.
Замотуљак који је откуцавао равномерно, завила сам у неколико слојева боквице, за случај да прокрвари и упутила се ка каменом двору.
Требало је почупати коров који је своје канџе заривао у руке. Напокон, кад се дан одвајао од ноћи, сунце је почело толико да греје, да је коров почео да вене и открива земљу, очајну што није изродила ништа друго до бескорисне траве!
Овде је тешко одредити доба године, али срне су ме научиле да гледам и пратим облаке. Они путују надалеко, знају много.
Зачудо, камен на коме сам спавала, никад није био хладан. Тек, једне ноћи, срнино срце је почело јаче да удара. Толико јако да ме је пробудило. Скочила сам, али сем постеље и ноге су ми биле од камена. На другом крају некадашње одаје, стајао је човек и држао мој замотуљак у храпавој руци. Уместо боквице, завијао га у неку другу, миомирисну траву.
– Смиље – рекао је.
Срце је почело да се смирује. Пришао је близу да сам могла да му јасно видим сваку црту на лицу. Однекуд је извадио гранчицу јоргована, спустио крај узглавља и мене је почео да хвата сан. Још не знам шта се десило са ногама и како су од оних, колико од ноћи до јутра, камених, постале лакше него икад.
У ноћи свеца, на коју сам деценијама раније угледала свет, срце срне је опет залупало, но, нисам се плашила, јер се незнанац, иоако ненаочит и грубих руку, односио заштитнички.
Овог пута није био сам. Пратила га је жена и колона људских сенки. Превио је срнино срце, као и прошлог пута, али ми је уместо њега, понудио срце које је, како је рекао, јаче, чвршће, може издржати дуго да не пусти крв.
– Нећу! – викнула сам и скочила да узмем оно што је моје.
– Она је! – рече жена и у том тренутку, сенке почеше да добијају лик. Старица приђе, погледа ме у очи и потврди женине речи.
– Знам ко си ти! – отело ми се из груди.
Та ноћ ме је, на одласку, упозорила да од дана који ступа на престо, ходам ка времену трећем, бременитом наслеђем, у коме треба да дарујем живот који ће испунити пророчанство. И ево, ходам. Ломе ме ветрови, док у камен уклесујем речи слушајући откуцаје срниног срца.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 