Вребно на кост чеону
Пси несити од незнани
Неумовима на умове непрелазне
На губнике злобљу свикле

Да затру грабно стрвинарски
Из неманије рђе безимене
Клицу племно животворну
Корен жилни питомуше милолисне

Рабни недоједи алосни
Угнути разливајући незакоње
Трагове утиру усковитлано
Људскости правдашке од вајкада

До мелема пелинскога
ЛелекањаТелалскога црнослуног
Нетрага недођије недовидне
У расуло.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не обећавај ми ништа.
ако не можеш запад на исток да пребациш
ако угасиш месечину
ако ти киша није песма
.
Не обећавај
ако ти загрљај
није широка степа
стисак као клисура
пољубац као додир брда и неба
.
Не обећавај,
ако не можемо на пут до звезда
ако нам извор није радост
птичје гнездо дом
ливада постеља
.
Не обећавај
љубав, брда и долине
ако ти душа није модро пространство
Убиће ме скученост
Убиће ме празнина

Фото: Фототека Србског Журнала

Путујемо туга и ја
По ко зна који пут
у истом правцу
Долази воз, питам се
,, На ком перону је срећа? „
У ком вагону су путници
Који говоре мојим језиком
Који чују и виде као и ја

Стојим, шапућем
„Улазак је тежак без натписа“
Одзвања у ушима
Кораком журно до краја
.
„Зашто“, чух :
Познат је глас, узима ми руку
Сетих се, сузе поново крећу
Осмехом шапуће и
Показује таблу на којој пише срећа

Фото: Фототека Србског Журнала

Срео сам те тамо
Где ноћ дотиче руб дана;
где светлост прене
таму у праскозорје,
а валови преносе пољубав
једне обале дугој.
.
Срео сам те тамо
Где ноћ дотиче руб дана;
где светлост прене
таму у праскозорје,
а валови преносе пољубав
једне обале дугој.
.
Из срца бездане модрине
стиже златан зов,
а ја кроз сумрак суза
покушавам угледати
твоје лице,
и не знам јесам ли те
негде видео

Фото: Фототека Србског Журнала

Лирски записи

01
Све оно што се догађа и што ће се догодити, већ је давно догођено, и у праисконим спевовима опевано.
У Махабхарати, древном спеву ведских ришија, наћи ћете јасну и потпуну слику, наћи ћете документарни филм у песничкој речи наше блиске будућности.
Велики свети рат између бића светлости, на једној, и небића таме, на другој страни.
Већ је отпочело галактичко разлучивање, космичко разлучивање оних који су за Светлост од оних који су за Таму.
Оно што је доживела Стара Атлантида то ће доживети и Нова Атлантида.
Све се понавља, и све се враћа на Почетак, на НадПочетак, будући да се све одвија по Великој ПраВесељенској Завојници.
Велика ПраВасељенска Завојница јесте Потка Вечности.

02
У времену које долази, које ће убрзо доћи, биће битна Свест.
Свест о божанском пореклу, о прецима и о себи.
Свест ће нас ослободити страхова и брига, Свест ће нас ужижити у садашњи тренутак, у овај тренутак, у вечно сада.
Галактичко разлучивање већ је отпочело.
Одвија се свуда око нас у концентричним круговима.
Одвија се и по Космичкој Спирали.
Приметићете како се свуда око вас људи опредељују из свог унутарњег бића, како се разлучују, како се разилазе.
Разилазе се како по Вертикали тако и по Хоризонтали.
Приметићете како има Срба и Срба.
Како су Срби већ унапред опредељени и разлучени.
Како се једни окрећу ка Светлости а други ка Тами.
Како су једни за Светлост са Истока, а други за Таму са Запада.
Како једни прослављају Живот а други славе Смрт.
Приметићете како су им лица различита, како им је поглед различит, како им је мирис душе различит, како су им мисли различите, како су им осећања различита.
Дојучерашње суседе нећете више препознавати.
Они су само привидно били ваши суседи.

03
Почетак великог космичког разлучивања догодио се на Косову, али се од Крима све убрзано одвија.
Све се одвија по Великој Божанској Спирали.
Ништа више није као некад, нити ће, пак, ишта више бити као некад.
Разлучују се расе, разлучују се народи, разлучују се државе, разлучују се племена.
Још мало, само још мало, и кренуће немири у свим земљама, у свим народима, у свим родовима.
Распашће се све вештачке творевине, распашће се Империја Зла и Империја Звери, распашће се сви трабанти и сателити, распашће се све марионетске владе свуда у свету, распашће се све оно што су невидљиви жреци Црнобога вековима на крви градили.
Запада више неће бити.
Нове Атлантиде више неће бити.
Ничега од Зла и Звери више неће бити.

Фото: Атлантида; Википедија

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној
.
Кажем у духу јелечкиње – узвраћа – стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам – кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци
.
Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне
.
Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи
.
Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак
.
У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Јелечкиње-барјакчиње; Википедија

Моја је душа са душом птице,
Што се над пољем са ветром носи,
Са криком гаврана на сувој грани,
И гаком вране пролетнице.
.
Моја је душа у коврџи реке,
Са душом брвна што обале спаја.
У светлу истока утихну пој ноћи.
Предана мислима крају приче неке.
Моја је душа источно од раја.
.
Моја је душа са душом птице,
Што се над пољем са ветром носи,
Са криком гаврана на сувој грани,
И гаком вране пролетнице.
.
Моја је душа у коврџи реке,
Са душом брвна што обале спаја.
У светлу истока утихну пој ноћи.
Предана мислима крају приче неке.
Моја је душа источно од раја.
.
Моја душа сања тихи лет лептира,
Просторе далеке, бескрајне лепоте,
Широке видике, звукове свемира.
У бојама дуге границе отвара.
Моје душе душа нигде нема мира.

Фото: Лептир; Википедија

Стално шетам са тобом по трговима,
и често причам птицама о теби,
да и ти волиш слободу и плаво небо…

Разносим те по пијацама цвећа,
причам за тебе
да мирис твога тела
пркоси и самоме цвећу…

У сваку крчму где седнем,
ја наручим пиће
боје твоје нежности,
топлу чоколаду са шлагом
од твојих усана…
Кад се шетам обалом мора
причам о теби,
да ниједна Нимфа није лепша
и нежнија од тебе и да
и да делфини кад те виде журе ти у загрљај…

Све улице моје су окићене ликом твојим
у сваком излогу те видим,
жардињере мирису на тебе,
а уличне светиљке имају
боју твојих очију…
Кад ме питају како ми је поред тебе.
Ја им кажем да бих могао дигнути планине,
прекопати мора, покосити ветрове…

Заливао бих пустиње,
брао бих облаке,
шта све не,
само да сам поред ње.
И кад до реке се спустим,
причам јој да си ти као она,
да си непролазна, вечита,
да сваки дан пијем кап твоје лепоте
и тако док планета мери време…

Окупана сунцем из твога сам ока
Чиста и вољена на рајском сатену,
И чежња је твоја смерна, дубока
Алфа и Зета у самртном помену.
.
Семе сам белог, дивљег олеандра
Расуто на махове у распукле снове,
Крило орла сурог побегло из кадра,
Фрула гласоноша од сирове зове.
.
Горске очи сам врх Дурмитора,
Из Ђавоље вароши камена млада,
Твоја сам Србија, твоја Бајна гора,
По атару у испашу распуштена стада.
.
Твој сам почетак и твој вечни крај,
У теби изникло семе што већ цвета,
Изгубљени давно, у младости рај,
Урлик са Мон Блана на ивици света.

Чуј, плаче месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.
.
Умрећу, па кад се зажелиш мене,
не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
.
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке голе,
но стисак грања руменог увенулог.
.
А кад те за мном срце заболи:
загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти,
Ни пламена доста да мене воли:
.
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.

Фото: Јабланови; Википедија