Не зна несој

НЕБО  зна

кад на рану стави со

и загрли сав РОД мој

и све боли, туге лијечи

златне зраке нама шаље

да идемо даље, даље

 .

Писани су нама свети пути

а не мржња да нас стеже

а ти остај душманине

незнање нек ти биће веже

 .

Па сад гледај

која РАДОСТ нам је дата

из свог бола васкрснута

ридај, стењи, цвили, плачи

опстајат ће само јачи

 .

И пјевати више, љепше

И сањати чаробније

И рађати светије

И љубити искреније

И вољети НЕБЕСКИЈЕ

 .

Нова Земља већ се види

тешко ти је што одосмо

немаш више своју жртву

све свијеће запалисмо

свети ОТАЦ спрема жетву

 .

А сад остај

ми одосмо…

Небо је било тамно

Скоро да се спустило на земљу

Ни прст пред оком се није могао видјети

Тек на тренутак

Од неба прошараног муњама

Блеснуле би слике и нестале за час

-Неће ово сине добро да буде … громови!

Пашће империја!…

Небо ново и нова земља!

И запамти добро шта ти ја данас кажем

Неће дуго проћи…

Мало кад се – а ево колико дуго живим

Десило да у летњи дан у шест сати

Буде оваква мркла ноћ!

Све су то знаци али ти ништа не пазиш!

Кладили се… па нека су

Тебе то не треба да скреће са пута

То су све њихове замке

У змијска легла оће да те одведу…

Вребам ја одавно вребам јер видим…

Осјећам дужност да те упозорим…

На крају ће те у затвор одвести

И бићеш крив паклу огњеноме…

А стајалиште?

То сам те давно упозорио шта значи…

Сад иди па кад ти се јави она змија

Што сам ти реко да ће звати

Ти види да јој кажеш

Тачно оно што ти пише на оном папиру

Што сам ти још ономад дао…

И  м о л и   с е   р е д о в н о  – н е  з а б о р а в и!

.

-слика Милића од Мачве-

 

 

 

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”

 

 

Ходам жалом у рано јутро. Осека је.

Море крај обале је светлоплаво са

примесма тиркизног. Даље ка пучини

оно постаје тамно плаво.

.

Плаво у плавом

Окружује острво

Осека је

 .

.

Рађање сунца

 .

На истоку се из мора помаља сунце

Бојећи небо, облаке и море свим

Нијансама црвеног.

 .

Рађа се сунце

Бојећи море и небо

руменилом

 .

.

Збирка “Ослушкивање тишине“

-Хаибуни трећег летњег дана-

*

Владан Пантелић:Вид Вукасовић

 .

“Изненада се на до малочас празној пучини,

скоро на самој ивици обзорја,

појављује једрилица.

Плови право ка сунцу

које је већ готово у потпуности изашло.

Једро јој се прелива

 у свим нијансама црвеног,

као да пламти“.

 .

Књижевник, правник, еколог, свестрани

интелектуалац, танана душа.

Писао је даноноћно, преводио, сликао, тиховао,

 правио уметничке снимке, путовао по свету.

Хаику, хаибуни и драме су му награђивани

и објављивани на више језика. Посебно цењен у

земљи Башоа. Живео је у Београду на сопственом

острву одакле је имао поглед на целу Васељену.

Узбудљиво је путовати Вид-овим светом.

 .

Објављене књиге:

1. Сребрна копча сна (драме)
2. Il mondo di Arianna (Aријаднин свет, драме)
3. Кутија од свиле, (песме)
4. The little Laughing Rainbows, (pesme)
5. Свет ниоткуда (са Горданом Петковић, песме)
6. Ослушкивање тишине

– хаибуни трећег летњег дана -, (песме)

 

Ко је свестан, осетио је. Тиха вода брег рони.

.

.

Погледао Соко тица чистим видом својим оком

 и видео сад дубоко, све што бива под небесјем.

.

 Те позвао песмом на висини 

Орла светог рода краља, да заједно сагледају. Кроза

срца свег што хода дал је човек или злоба. Кроз тмину

и помрчину црних руку гар велова.

.

 Жар’ли негде искра животница 

сред Србља под небеском капом целом.

 Погледали – закликтали! 

.

 Нит’ је хладна нити угаснула! Већ је она свесно

утихнула. У трен вечни смирај нашла, да сагледа

величину и разуме позадину свег’ што род звездани

сада дави. 

.

 Мир вечити у трену без трена. 

.

 Ван времена и спознаја сваког који светла нема.

Бљесну искра сред свег рода Звезданога!

 Те разгори ватре свете, те помаче мреже клете!

.

 Јара ватре пламена живота разигра се сред лепота,

свих сад срца Звездорода, свега Србља које земљом

хода! Раса света зове јасно! 

.

 Све што није а хтеде да јесте – запали се живот-

пламом… Нечист плану и све тамно сажеже се свуд на

јави и отправи црној јами.  Јара Јари, Род се слави,

песма наде запева се. Ода једна расна света одјекује

васељеном. 

.

 Све то виде Соко тица и Орао род му свети. 

Како расте и долази сред свих који живе свето. Време

дође, на висини песма!

.

 Неко чу кликтаје и уклони очи уплашене. Засјакташе

бљеском древним друге очи васељене. Очи свих што

носе жар живота.

Овлаплотио си се у Јаву ратниче

светлосни сноп те у тело спустио

Рожданице су те на груди привиле

пре но што си гласа изустио!

.

Чекао си да ме Богови у тело оваплоте

одредише број Свети од дана твога Јава

послаше по мене бестелесне виле

да тело ми спусте крај тебе да спава!

.

И од тад се тражисмо у целом постојању

да оваплотимо запис у етру што си писао

Богови су знали и чували од тамних

јер само наша љубав има прави смисао!

.

Сва наша искуства у Јаву земаљском

ојачаше душу да стамена буде

да плам се оваплоти и нечисте сагори

Светли су нас зато послали међ људе!

.

И од првог трена физичког сусрета

у загрљају поновном после много лета

препознасмо душу у два наша тела

што се раздвојена у Јаву до сад шета!

.

Тог дана је небо од силине пукло

сноп светла је покренуо запис из веда

муње сунцем синуле из суштине наше

неуморних ратника Праисконог реда!

Потка Ванвремена

из Оносвета

пресликава се

у наше битисање.

 .

У душама ткаља записан је

к о д  шаре  –  ЗАШАРАК.

 .

Оне су посвећене да изазову

вибрацију дивоте.

 .

Оне су градитељи лепоте

ликом подобија.

 .

Покољењима преносе

радост живота

подсећањем

на Љубав…

 

 

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем и ја, да духом потамнелим,

тешким, невеселим.

 .

И овде, реку једну

видим, под својим телом,

да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.

А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,

и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,

видим да је, у раном умирању,

мојa, и туђа, младост, горка и једна иста.

 .

И, место моје судбе, са ужасом новим,

сусрећем давни живот, болан и прозрачан.

А, кроз ову земљу, свилену и прозирну

чим, уплашено, спустим девојачко тело,

кроз маслину мирну,

видим, далеко, опет, лишће свело

и завичај облачан.

 .

И, тако, без кретње,

туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.

И, тако, без знака,

дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.
.
Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?
.
Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава – у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?
.
И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он – није ми јасно.

.

-Извор. Поезија суштине-