Миа Симовић:Јесен


Стигла је брзо к’о најбржи сан
и већ данас кратак је дан.
Ветар дува на све стране
и скида лишће са гране.
.
Тмурно време и кишан дан
тера људе у јесењи сан.
Ласте се селе на југ
То ми је рекао добар друг
.
Природа полако иде у сан
и припрема се за зимски дан.
.
*
Владан Пантелић: Цвркуће Песниково јато
..
С пролећа, у врбацима реке Истар, или у шљивицима
моје земље Тијаније, и широм земље Праисконије, вредне
птичице спретно свијају гнезда, и женке полажу јаја.
Једног дана птићи кљунићем пробију љуску и изађу на свет.
Родитељи их наизменично чувају и хране све док
малецки не израсту, и док им крила не ојачају. Потом им
родитељи кажу: – Адио! Нема више! Јаки сте, упознајте
свет! Учите од Природе, и непрекидно певајте!
.
Тајносани Песник, шетајући насипом са дрвеним
штапом, којим је терао змијице белоухане, а богме и
вијугавке шаренице, посматрао свет птица, слушао њихове кликтаје по
врбацима и језерцима, и у покрету тиховао. Ако ли је штапом
неко суво дрво дотакао, намах је почело подрхтавати и
младице пуштати. А ако ли је неко дете дотакао, оно је,
брже-боље, стихове почело писати. Једног дана, враћајући
се у свој дом, Песник је затекао младу родицу, Миу Симовић,
сада ученицу четвртог разреда, помиловао је по коси и рекао:
-Узми оловку и пиши песме. И Миа је узела свитак и оловку.

Милорад Максимовић: Арион


Арионске куле бљескају се бело

Небу под облаке узрасле су смело

рукама и знањем светог рода звезда.

.

Златно бели мермер и кристално плава,

вагре јасно светле сред висина док стегови играју

попут вила међ дрвећем смело.

.

Све је бело, белином што оку тамном смета

кристал сваки град у себи носи

да обасја путе рода света.

.

Ван схватања покореног ума

бродовље од стакла живог језди…

Пространствима Сварге живописне.

.

Избор сваког јесте свети

да знање живота Звезданога Рода

пронесе и посвети…

.

Где год да им мисао радосно полети…

Арионе, Арионе!

У слави си песмом живом ишао и племенио.

.

Сред тебе су све те оне,

диве светла, чаробнице мајке,

које сеју траг живота, зелене им очи сјајне.

 

И васцели свети човек,

са твојих је кула у одбрану и заштиту

свега живог вечно стао.

.

Реч живота изрекао,

моћи руком покренуо

кристал ватру запалио.

.

Арионе сјактиш расно!

Јарила се твоја у сребрном пламу она

окрећу у колу светом.

.

Сребросјајем одскакује

вода света као мисли

сред извора свег живота.

.

Арионе, Арионе!

Сред тебе нам сушт и душа

пребива у величанству.

.

У оку се сваком сјајном крију тајне вечне ватре

сива плава и зелена, ватрена и црвена

Сребрна и рујно плава крију знања злато права.

.

Светлописом звездописом

посред срца целог рода

– Слава, Слава, Слава!

 

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (3)


 (Сонетни венац)

Н еки цврчак орах сна крца
И млин се врти на јазу сока
С тидна се жрака гле закопрца
У сузи крупног ливадског ока
.
С атови жеђи зврје на врежи
Р уке што тражи с кључем клиса
Ц рквице сунца где дан бележш
А рију пчела и мириса
.
У зми бар две три медене чаше
К оје се с твојим оком куцају
Л ептири кришом ливаду носе
.
И з мајских фрула произлеташе
С енице што нам светлуцају
У  сенци врбе златокосе
 

Словенка Марић: БАЛАДА О СНИВАЧУ


Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао милост великих болова,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.

.

Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.

.

Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Владан Пантелић: Пробуди се успавана душо


Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота
.
Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним
.
Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени
.
Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања
.
Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан
И кроз Истину дођемо до коначног буђења
 
 

Ана Милић: На језеру


Прашина месечева

У језеру свој лик гледи

Лако чамац клизи

Из уског међустења винут

Четири му виле једра праве

А добра срећа

Сребром виле боји

.

Он огртачем скривен

Да бљеском јутро не збуни

По мирној води

Веслом звезде разлива

Уз бок му леви

Вук сиви мирује

И скоком ужарене зенице

Страшила разгони

.

Високо над десним раменом

Свевиди орао криком

Воду са копном спаја

На врху стрме стене

Где једног пут води

Бели чека храм

.

Прастари портал

Кругом отворен

Свој печат дочекује

Тајни кључ капију

Којих светова отвара?

 

 

 

Ана Ахматова: Добро је овде


Добро је овде: њихање и шум

Јутра нас грле рукама хладним

У белом пламену повија се грм

Ружа бљештавих, али ледених

На парадним, свечаним снеговима

траг скија клизи као сећање моје –

Некад, у давним временима

Прошли смо тим путем нас двоје.

Велика Томић: Ани Ахматовој


Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.

 

Драган Симовић: Пут Богочовека


Тијање праискони јесте божански промисо свеколиког помирења и исцељења.
Јер нема истинског исцељења илити обожења без свеопштег опроштења и помирења.
Свеопште помирење, како по висини тако и ширини; како по усправној
тако и по водоравној линији.
Насупрот Тијању праискони налази се демонски пројекат: рат свих против
свију:  рат са самим собом; рат са породицом; рат са прецима; рат са потомцима;
рат са народом својим; рат са иним народима; рат са божанским.
Да би човек оздравио, да би се уистини исцелио илити обожио,
он мора најпре да се помири са самим собом, са својим прецима и потомцима.
Духовно узраста само онај који се уистини помирио како по висини
тако по ширини илити дубини.
Помирити се са свима и опростити свима, имати разумевања и љубави
за све – то је пут Богочовека илити човека од праискони.
.
*
Сневачев Велики Сан
.
И гле!
Сневајући
Познао сам Живот
Један и Вечан
У Васељени
И живео у Истини
Праживот од праискони
А кад сам се гле!
На трен пробудио
Видео сам и појмио
Да је све опсена
У свету изнад сна
 

Милица са Радана: Писмо уреднику


Лепо је бити у тиху у љубави; гледам небо дубоко.

Нека птица лети по њему, кровови, димњаци се диме,

док ветар баца дим, час на једну па на другу страну,

и прави разне силуете. Заволела сам тај  угао гледања;

од кровова поглед дира небо. Пространство велике чистоте

дише и води даље ка другим световима. Што даље пружаш

поглед ка нечему- брже долазиш себи – или је то само знак

да си се толико раширио душом, па сада твој поглед може

далеко да лети и дира; даљине постају  осмотрачнице близине;

зарањаш и рониш стално у себи у свом тиху, а то не може

 свако да види, и обухвати, и осети својом душом.

.

Лепо је на Журналу. Изреке Гурђијева су веома мудре;

Препознајем их и код себе; Душица веома лепо пише, и њени

мудри цитати, и сви остали, свако на свој начин, предаје лепоту.

А ту је и  Ленка – паметна, племенита, на деду, нашег милог

Вилењака Вилењачића, пише као велика Вила Високе Расе.

Има прелепу чистоту, само да је очува, да је школа не покори.

Браво! Још твоје објашњење, како су настале ове песме,  прелепо.

Дивне душе, диван Вилењаков Род шетају његовим стазама

којима је корачао и поглед у свему остављао.

Кад мени значи оволико издалека – како ли је тек њима!

Велики је Човек наше Вилењаче; и још увек је ту са нама.

Све нас је држао и сада нас још увек држи и гледа.

Сањала сам га-пре неколико недеља, али не сећам се много.

Знам да сам стајала поред њега, а он седи и записује ми на папиру 

неке речи, нека слова, учи ме нечему, а ја му се дивим.

Око нас мир, велики, као да смо били окружени неким брдима,

 и нека шума, далеко се простире, и постоји у својој лепоти.

кад сам се пробудили, тек сам схватила шта сам сањала-

и мало сам успела касније да се досетим.

.

Значи ми јако да чујем његову молитву-преко ње се и чује

у сваком трену како је како смо ми, и како даље. Сваки пут је

слушам другачије – дорађује се изнова преко моје душе.

Прија ми јако Вилењаков глас, Дивотну сте му слику поставили,

поред која увесељава и буди дивотне вагре у нама на радост!

Дивотан текст је о Адами. Још си га оплеменио на Журналу,

утврдио.  Допада ми се та светост у љубави и та слобода, то је

лепота и живот у Знању нашег Бога оца Творца! Здраво живо!