Последњи поздрав ПЕСНИКУ -Драгану Симовићу


РЕПОРТЕР's avatarСРБски ФБРепортер

Последњи поздрав Песнику

                            -Драгану Симовићу

 
Кад оде Песник и Брат
на белој хартији
последња песма
сама се сузама испише…
Не морам да кажем
да су оне више од речи,
онако разлистане временом
и небеским простором…
Говоре уместо свих оних
неречених и незаписаних
радости које нисмо стигли
да кажемо…
Некако се преплетоше
молитва за покој душе
и тихи грч сазнања
да само теби драге просторе
које си волео,
више неће осетити корак
и драга бића чути звонки смех…
Поклонио си нам ПЕСМЕ
да говоре уместо тебе,
онако с душом искреном,
да слушамо,
читамо,
да се сећамо…
Нека ти је сан миран,
у месту светлом,
у месту цветном
где твоја богата песничка душа
сада станује…


А ја ћу памтити
наше разговоре о свему
суштаственом, битном,
које си завршавао раздрагано:
„Благословена да си,
Бела Србкињо и песничка вило!
– твој…

Погледај оригинални чланак 37 more words

Књиге Драгана Симовића


Korice Eliseev.jpg

Белом Србину – Илија Џамић


10389420_1626420610948884_8090839789047375111_n.jpg

 

Бели Срби који живе достојно и умру без страха имају две опције након смрти… Да уживају са Боговима у Златном Ирију или да се врате свом наРОДу , да би му помогли у даљој борби за истину и слободу… Знајући Драганчета никада он неће одустати од нас, као што није био одустао ни до смрти – упркос свим недаћама које су га кроз живот сналазиле. Када је његов дух напуштао тело, у исто време се чуо плач новорођенчета негде у СвеСрбији… То је сигурно наш Драган… Вратио се можда већ јутрос да настави тамо где је у претходној инкарнацији стао… Хероји никад не умиру!

Нека му је покој великој души – Горан Полетан


p1230077.jpg

Нека му је покој великој души.

Ја бих рекао само да смо се растали за
неко време.

Морао је да раније напусти другове у овој игри јер се морао
вратити кући.

И ми и он нисмо срећни што је напустио игру, али ми
настављамо, док нас он гледа са прозора.

Али и ми нећемо заувек. И ми
ћемо се само још мало поиграти .

И за оне који живе 100 година
овоземаљског живота, то је само 36500 дана…

У вечности, то је само
трептај ока. Душа је вечна.

Све старе цивилизације су то знале и сви
људи су тога свени у потпуности.

Само данашњи, Западни ум је далеко од
тога разумевања…

Нека је срећан пут нашем брату Драгану, пут у потупну
слободу од материјалних окова.

Овде је дао као мало ко!

„Поћи ћу да умрем на Земљи Светих Предака!“ биле су речи песника Симовића пре једне деценије- Ноћас, тихо и у сну, како то и приличи једном небеском песнику, Драган је стигао на крај пута..


„Данас, 12. децембра, мирно и у сну је преминуо песник Драган Симовић. Сахрана ће бити објављена у Великом Гају. Тачан термин сахране ћемо Вам јавити накнадно. Ива Симовић“

Драган Симовић: Поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака

Далеко тамо иза плаветног горја;

иза пурпурног обзорја тишине;

иза свих мена, варки и опсена –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо иза свих даљина;

иза утихлих врхова под снегом;

тамо где нема туге, ни сете,

ни боли душе што будна снева –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо, и све даље,

у даљинама сутона модрих шума,

где трепере јасике и певуше иве;

где је румен венац Звезде Вечерњаче –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Поћи ћу да умрем

На Земљи Светих Предака!

ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА ПЕСНИЧЕ НЕБЕСКИ…

Милорад Максимовић – Песник и Вечност Свароговог Златног Ирија


Песнику Вилењаку, Драгану Симовићу, роду мом Звезданом, вечна слава!

 

 

 

Кад су једном давно, давно заспале све песме и лепоте

обичај нам беше славно, да у ниске жив бисера и једноте

ставимо ми мисли свете.

Нема туге, нити сете сред срдаца Белих Срба,

вечност нам је понад нама звезан прах сад разасула

да ми њиме вид посејемо.

И да вечност донесемо свакоме што душу има

да вагримо, стихујемо и певамо сред суштаства

даривамо светим даровима.

О песниче мили роде!

У вечност се ти обуче

узлетео до слободе

и понео вед стиховље

и силнице животнице

и златнога живог праха

да пред себе пут означиш

што ти јесте и што бива

ка висини свих висина

у дворове бел белина

и сред светог поља сада

у долини на дрвету 

високом ко кула света

где жар птица гнездо свија

сред суштаства и лепоте

Свароговог Златног Ирија!

Пјеснику Љепоте Душе – Драгана и Владо Медић


Драги Драгане!  

.

Плачем све вријеме и сад…

Ти си ми био као род најрођенији – не може се то изрећи. Били смо некако тајинствено повезани.  Самој себи се чудим колико си ми значио и драг био.

Желим и заслужио си Драгане да се опростим од тебе преко Журнала– знаш и сам колико си ме подстицао да пишем, иако знамо да ја нисам писац, већ се склањам од суморне свакодневнице у свијет љепоте кроз ријеч.

Не знам драги Драгане – ништа смислено не могу написати.  Знала сам за све твоје велике борбе са здрављем и  осјетљиву  Душу твоју што су је мориле  и бриге многих  других…

Благодарим за све Драгане…

 

Пишем, ево пар ријечи  – Боже мили… ова ме вијест јако потресла, Нека ти је Слава Пјесниче мили!

 

 

Песнику за снове као лахор у вечности – Милица Тасић


Тихо умирем

Дозивајући једно име 

Тужно

Криком

Полугласом преосталим

Заборављам на све

На изгубљене тренутке 

Нестајем 

Иза сунца 

Негде

Где се најтише пева

Дуга ме шарени и 

Остављам крила 

И лептиров цвет

Што латице мирно склапа

Смрт очекујем лако

Ни у тузи

Ни у срећи

Полако

Као таласи 

Кад покрију нежно обалу мора 

И ништа прече 

На овом лудом свету

До нас двоје

Није било

Сада

Сам

Мирис песме удишем

Песму једину

Што слушам 

У тихој ноћи

Ваздух понестаје

Одлазим

За вечност снова

Тихо

Као лахор.

 

Не волим овакве објаве, али сада осећам да морам да напишем… Ову песму сам посветила Драгану Симовићу… Никад се нисмо упознали, требало је да се видимо, да му поклоним своју збирку… Човек који ми је написао толико лепих речи… Назвао ме песничком вилом… Прочитао је песму…. Допала му се…

 А сада је читам као опроштај… И плачем. Отишао је, баш као лахор… 12. 12. 2018. А чула сам да ме је много волео…

То лепо биће које воли друго људско биће, а никад га није видело, само га је осетило кроз песме, кроз речи… Нека почива у миру, а ја ћу заувек чувати песму као успомену на овог доброг и великог човека…

Пјеснику румених облака – Бранислава Чоловић


20181012_205538

–

Златне су стазе којим сада ходаш
Кораци лаки, анђели и харфе
У Ирију златном крај бисерне ријеке
Видим Божанску свијетлост
Душу велике мајке и додире меке
У загрљају њеном љепотом својом сјаш
Величанствен твој је лик и куле од сафира
То је сад твој дом, радост свуда тече
Ова суза што из ока капну
За твоју је душу, мили пјесниче

Слава ти