Њежна као свила,
обавијена руком,
вољеног, чека,
да сан на очи дође
разњежена мишљу
да је љубав вјечна
љепота на груди јој пала
пјесмом ране срца лијечи
Љубила му зјеницу ока
сада лаганим дахом
у сан понешена
његов лик слути…. –
Наша Судбина зависи од нас.
Од наших снова, мисли, речи и дела.
Наша Судбина, Судбина наших предака и потомака, зависи од нас.
Кроз нас, управо кроз наше срце, пролази Вертикала Вечног Тренутка.
Наше срце је срце свих наших предака и потомака, свих прошлих и будућих.
То је Нова Свест Стварања, Нова Свест Вечног Живота.
На Овај Тренутак Вечности, гле! чекали смо тисуће и тисуће година.
Ово је Тренутак Вечности, Тренутак Буђења и Освешћивања.
Наша Судбина зависи од наше Будности и Освешћености, од наше присебности и сабраности у Овом Тренутку Вечности.
Наша Судбина, као и Судбина Земље, зависи од нас.
Не зависи од ових или оних државника и политичара, не зависи од ових или оних странака, покрета, партија и организација, већ једино од нас, од наше Будности и Освешћености.
Ако Верујемо, и, ако смо Пробуђени и Освешћени, онда је и наша Судбина у нашим рукама.
Онда смо ми, управо ми, ствараоци и ковачи властите Судбине.
Какав Човек, таква и Судбина.
Судбина је Слика и Прилика Суштог Човека.
Његове Бити и Сушти.
ВИЛЕЊАКОВА ОНОСТРАНА ЈАСНОВИЂЕЊА
Постоји више простарнстава, више ступњева, више прстенова света богова, који се, попут концентричних кругова на води, међусобно, и унутар себе, преплићу и прожимају преко светлосних и стваралачких завојница.
Нама најближи божански свет у Великом Стварању јесте свет наших богова и богиња, оних белих богова и богиња који су непосредни наши чувари, водичи и учитељи, као што су: Даждбог (Дајбог), Велес, Перун, Лада, Весна, Сербона…
То је први прстен, први венац, први круг, прва разина божанских бића у Великом Стварању којима смо ми изравно подређени и чији је задатак да нас – нас, Беле Србе; нас, од Звезданог Рода – образују, васпитавају и духовно уздижу, предајући нам, притом, Ведска Знања Светлих Суштастава.
Над нашим белим боговима постоје, свакако, још мудрији и савршенији, још већи и моћнији богови којима су подређени наши богови, а богови наших богова чине други прстен, други ступањ, другу разину Великог Стварања.
Изнад богова наших богова постоје још моћнији богови којима су подређени богови наших богова, а над овим потоњим постоје, опет, неки виши богови, све до деветог прстена, до деветог круга, до девете разине света богова.
Девету разину света богова представљају Сама Светла Суштаства која окружују, обујимају, опасују десету разину – разину Језгра Великог Стварања, односно: Извор Беле Светлости, Извор Вечног Живота.
И ово је битно да разјаснимо.
Наше духовно узрастање одвија се превасходно – а могло би се рећи и искључиво – преко наших богова и богиња – никако преко богова наших богова или још виших богова над њима – будући да по Закону Свих Закона, а то је Закон Постања и Стварања, морају се строго поштовати Устројство илити Хијерархија, онако како је то у многим земаљским установама; устројство у војсци је најбољи пример за то: редов се обраћа десетару, десетар воднику, водник поручнику, поручник капетану и, тако све до самог врха.
Морам да напоменем, да су ово само моја – песничка и вилењачка – виђења, појимања и схватања, те да ни на шта слично, у земаљским књигама и списима, нисам наишао.
Ако су ова моја јасновиђења крива, онда ми унапред опростите.
КОМЕНТАР У СЛИЦИ И РЕЧИ МИЛОРАДА МАКСИМОВИЋА
НА „ДЕВЕТ ПРСТЕНОВА ВЕЛИКОГ СТВАРАЊА“
Осам са стране, и погледај ове унутарње у Творцу.
…У хералдици већине словенских и других аријевских народа често виђамо орла на државним знамењима… што је неспорна чињеница. Зашто баш орао ? Тај „орао“ сигурно тамо не стоји бадава, као што се и курјак не каже код нас бадава тако како се каже. Зато Енглеско-Санскртски речник по моме мишљењу, може бити само помоћно средство, али никако и крајње меродавно, јер право значење речи треба тражити директно преко Санскрта до Србског језика и никако другачије. Но, да се ми вратимо орлу. Сви смо се сигурно питали шта тај орао, или птица, представља и откуд он и на нашој застави ? Из многобројних тумачења идвојићу само два по мени битна у којима се крије истина. Прво „тумачење“ представља »птицу феникс«, која се још зове и »жар-птица«. Шта представља та „жар–птица“ ? У „митологији“ је остало забележено да је она „симбол поновног уздизања из пепела“ – што је тачно, јер смо се сви ми поново из пепела подигли… и то након великог рата иза којег је одмах уследио и страшни потоп !!! Шта је било пре тог страшног рата који је претходни свет довео (уништио) до пепела које је помрачило и сунце, а земљу оковало у дугогодишњи лед ? Да бисмо то знали морамо „отпутовати“ мало даље, уназад кроз време. Дакле, кроз време пре великог рата, време пре него што су наши (преживели) преци поново изашли на површину земље и поново угледали сунце. То је оно друго „тумачење“ птице орла… и оно друго тумачење које је нашим „боговима“ узело њихов људски карактер, а наместо њега поставило божански. За то су највише заслужни они чивутави што су се смуцали по Вавилону (Бабилон Бабел, Балбел и тсл) … а пошто им ни то није било довољно – створише нам само једног бога,… давши себи тако екслузивитет над истином и право над нашом историјом… коју прозваше (гле чуда) митологијом. Да бих лакше објаснио које је то друго значење орла – од Вас тражим да себе поставите у „раван“ наших предака који су се налазили у Агарти (подземним склоништима). Покушајте да се замислите у улози (ситуацији) тек рођеног, или малог детета које је одрастало у тим склоништима, а потом поставите себи неколико логичних питања. Зар то дете није слушало од својих родитеља да су њихови некада моћни очеви и мајке летели небом (и сваргом) у неким летелицама… великим птицама ??? Та деца су сигурно упамтила причу својих родитеља о тим великим птицама која су некоћ летела небом пропињавши се слободно великим висинама. Чули су они за жар-птицу… али која је то птица ? Они у склоништима никада нису видели ништа слично томе… осим можда на сликама. У сећању им је остала велика и грациозна „птица“ која је некад летела небом и која је њихове родитеље и довела овамо. Летелица (птица) која је имала жар (жар-птица = летелица) !!! Већ видим неке од Вас како вртите главом, али… време је неумитно текло… и… напокон дошло је поново време да деца оне деце која су слушала приче својих родитеља и својих старих поново изађу на површину земље… површину на којој се живот понов(и)о обновио и умножио. Осим заслепљујућег светла Сунца чији су их зраци огрејали… видели су да се ледено време повукло, а земља не беше тако пуста као што су мислили – тада они на небу угледаше огромну птицу која је својим крилима парала небо !!! „Није ли то та „птица“ о којој су наши стари причали ? Није ли то тај велики и грациозни орао који лети неслућеним висинама ? Није ли то та летелица ? Није ли то та птица… или су нас наши стари лагали ? Не,… нису, јер они су били од наше крви и од нашег меса – и ми им верујемо…“ … и тако… остаде у сећањима та некада моћна и велика »жар-птица« (летелица) !!! Изашли су наши стари са огромним знањем (о пољопривреди, топљењу метала, прављењу оружја, зидању…), са сећањем на своје храбре претке који су зарад њиховог опстанка сви до једног изгинули. „Како да их славимо(тј. словимо) и поштујемо за ту велику жртву коју су они принели своме потомству ?“ …Неки од њих са добрим памћењем (сећањем) тада сигурно рекоше: „Словићемо их онако како су то чинили наши родитељи… приносићемо им дарове… (а не жртве како су то чивути фалсификовали) као некада када су се враћали са путовања по бескрају вечног пространства. Словићемо их чисти – какви су и они били. Редовно ћемо се прати, умивати и наше здравље чувати, јер тако радише и они чију жртву ми сада спознајемо,… они који дадоше своје животе у замену за наше !!! Многе болести вребају од нечистих тела, потапаћемо наша тела стога и наше главе у водама које се крећу, јер оне су чисте, a и тела наша таква биће. Наши очеви и мајке нас нису заборавили када је било време храбре погибељи, а ни ми сада њих нећемо – вечно ће живети у сећањима нашим !!!“ Тада је требало кренути све испочетка… све поново из пепела… „да и ми нашој деци обезбедимо живот док и наша тела у пепео не постану. Наши богови ће живети у нашим срцима и у нашем сећању, јер су они због своје жртве за нас бесмртни – ми смо њихова деца и синови сунца, а на „крилима орла“ (жар-птици) летећемо до сварге у бескрајни свемир… Опет !!!„
Аутор: BelBog
Љубав рађа љубав,
као што и мржња рађа мржњу.
Ако љубиш свој род и своје племе,
онда не смеш да мрзиш
ине родове и ина племена.
Твоје је да се из љубави жртвујеш
за свој род и своје племе,
а не да мрзиш оне
који не љубе твој род и твоје племе.
Родољуба увек и вазда води љубав.
А љубав и мржња не иду упоредо.
Оне главе што су пале,
Што су вукле хијене гладне,
Искра освете засија!
А ти дани што у тами,
Тињају у нама они,
Спрема се крвави пир!
Док се сада песма ори,
Његово јутро зором рани,
Чекамо његов знак!
Мач из корица сунце благосиља,
Наше дане храбри знање,
Чека се нови живот!
Са циком јутарњег зрака,
Пашће они тада,
Нови живот је наш!
(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи – плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)
Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!
Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!
Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада
Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!
Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог
Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога: Бога – Ти си ми Око напио!..
Кажем себи често ноћу
под тамним обрисима неба, без звијезда
стари човјек и грешно тијело, покушајем своју слабост
окренути у знак стрпљена
онда као да ми мисли нешто краде
па кажем сам себи мрско ми је живјети удобри
Обухватају ме најужасније мисли
опседнут са мислима о смрти
проширим руке и молим те
јер знам да ће ме прва прилика повући
те ћу наићи на оне од чега сам бијежо цијелог живота
и још можда горе
Оплети ми вјенац стрпљења
заустави ријечи које ишчезавају у ваздуху
Смилуј се на мене и изведи ме из глиба
Браниоче вјерних душа
Вјенац стрпљења желим
док небом потирем лик сличан моме
потри ове најужасније мисли
стрепње ока мога
стрпљењем да дочекам дан одласка у наручје твоје…
Сада ћемо о ствараоцима и потрошачима казивати са једног вишег – а, можда, и највишег – становишта, са становишта Извора Живота и Вечног Стварања, а тиче се наших дарова и моћи што од Творца и Васељене примисмо.
Кад кажем, да се људи деле на ствараоце и потрошаче, тада имам у виду како овострана тако и онострана простанства, како у материјалним тако и у духовним световима.
Стваралаштво се одвија у Безкрају и Вечности, а не само на ограниченим, скученим и тескобним пољима и пространствима овога видљивог света.
Говорим о ствараоцима животних дејстава и енергија, о ствараоцима лепоте, доброте, љубави живота.
Ми не стварамо само уметничка, научна, техничка и технолошка дела, већ и животне енергије, љубави, лепоте, доброте и животе, животе битне и суште.
Лепота се ствара лепотом; доброта се ствара добротом; љубав се ствара љубављу; живот се ствара животом.
Стварамо како себе тако и наше ближње; стварамо како по хоризонтали тако и по вертикали; стварамо како у садашњости тако и у будућности као и у прошлости.
Стварање се одвија како у Времену тако и у Вечности, како у Простору тако и у Безкрају; а Безкрај је ВанПросторан, једнако као што је и Вечност – ВанВремена.
Кад год о Некоме или Нечему размишљамо, сневамо или маштамо, ми му шаљемо енергију, у зависности да ли енергију љубави или мржње, енергију живота или смрти.
Својим мислима и осећањима можемо да исцељујемо, васкрсавамо, обнаваљамо и поновно рађамо све оне који су нам мили и драги, али, исто тако, можемо и да разбољевамо и убијамо, ако Некога или Нешто мрзимо.
Онима који нам шаљу лепоту, морамо узвраћати лепотом; онима који нам шаљу доброту, морамо узвраћати добротом; онима који нам шаљу љубав и живот, морамо узвраћати љубављу и животом.
Ако смо то освестили, тада ћемо бити свесни ствараоци, ствараоци који стварају лепоту, доброту, љубав и живот.
Потрошачи су чисти паразити, они који само примају и узимају, а не узвраћају истом мером.
Они које називамо потрошачима нису само потрошачи у материјалном, већ и у духовном.
Они грабе и троше како материјална добра тако и духовне дарове, троше како своје тако и туђе животе.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
(Урош Предић: Херцеговачки бегунци, слика из 1889. године.)
Већ годинама слушам приче о томе како смо ми припадници неке аријевске расе. Ја то слушам и стално ме нека невиђена мука спопада. Не могу никако да појмим, схватим и прихватим да сам ја припадник расе, мојих крвних непријатеља, који су ми сатирали, затирали, палили, пржили и уништавали моје ближње и далеке претке и још оне даље а што је за мене једно те исто. Ближњи или најдаљи он је мој једнако као и најближи.
Моја душа, мој дух, моје Биће, моје овострано и онострано, моја свест, подсвест и надсвест то НИКАКО не прихватају и не само што не прихватају већ једноставно, жестоко одбијају.
Једино што моје биће прихвата, то је припадност Раси Белих Срба.
Све остало ми је страшно одбојно.
Чини ми се да веома добро распознајем Беле Србе међу овом руљом срба којих је сијасет око нас. Већ у првој реченици разговора разоткријем ко је ко, шта смера и чији је.
Значи ако ми нису исти сви овдашњи срби и ако међу њима уочавам огромне разлике, како ће ми онда бити блиски подмукли французи, крволочни немци, лицемерни норди и васцели црни запад. Ако би набрајао наше мрзитеље, са југа и истока била би ово дугачка прича.
Господе спаси нас!