Драган Симовић: Милост и благодат


Резултат слика за ведски богови, слике

Родити се у Србству,

имати србски крвни и светлосни запис,

то је велика милост и благодат

Творца, Васељене и Ведских Богова.

Зато што је Србство –

Виша Раса божанских бића,

за разлику од нижих људских раса

које воде порекло од мајмуна и рептила.

Кроз своју тисућлетну повесницу,

Бели Срби све време воде жестоке одбрамбене ратове

управо против тих мајмунских и рептилских раса,

крволочних паразита, предатора и људождера,

како са Истока тако и са Запада.

Светлана Рајковић: Опрости ми


Резултат слика за орфеј и еуридика, слике

Опрости ми.

Дубином душе своје, тражим те, у очима  људи, у погледима залеђених душа што понором ове метрополе ходе некуда, свукуда, само не тајни и чару живота.

Ох, зашто ли те овде тражим?!

Зашто лутам путевима што воде никуда?!
Сећам се, обећао си ми да ћемо се срести у свету људи у свету живота, радости, љубави!
Обећао си!

И…ево ме у свету људи.
Тражим те…у сваком кутку шуме, у сваком делу океана, тражим те, под сваким каменом, међу зведама. Тражим те!
Сивило ми срце стеже, губим веру у мрвице хлеба које од постојања пратим, а које ме само дубље у  језу одвлаче, под корење старих храстова.
И опет ево седим под храстом, усред корена, који се ево полако уплиће, преплиће око мене, да ме веже уз себе, у мраку шуме густе.

Можда стари храст као и ја тугује у свету овом, можда друштво тражи у мрачној шуми овој.
Ех, дали ћу опет звездано небо видети и на њему светло безкрајног живота или ћу овде окончати у загрљају храстовог корена?!

Зашто те тражим у погрешном свету овом?

Зашто траћим уздисаје и срце умарам, када те нигде нема, када ми остаје једино да те сањам?!
Опрости ми животе, дарован од Творца Свевишњега, мени, његовом детету на дар, опрости ми што ћу овај пут завршити у болном загрљају храстовог корена.

Опрости ми, Звездо водиљо, што те срце никада не послуша, што ходаше куда оно хтеде, у загрљај храстовог корена.
Опрости ми што те не нађох, у овом свету лудила.

Резултат слика за светлана рајковић, србски журнал, слике
(Светлана Рајковић)

Драган Симовић: О сетви и жетви


Резултат слика за ПЕСНИК ДРАГАН СИМОВИЋ, СЛИКЕ

У спољноме свету, међу народима, родовима и људима, влада општа пометња, свеопште лудило.

Стога је, у овоме трену, најпаметније не излазити – сем онда када је то преко потребно – у спољни свет, међу људе, јер у спољноме свету, тренутно, сви ратују против свих.

Сви ратују против свих, зато што су сви до последњега запоседнути мрачним бесовима.

Људима више не владају светла божанска суштаства, већ најмрачнији бесови који их гоне да чине највеће грозоте и ужасе.

Све је пометено и слуђено: расе, родови, народи, племена и породице.

Тај свеопшти рат, рат у којему ратују свих против свих, давно је најављен, само што огромна већина успаваних људи није желела да ишта чује и зна о томе.

Највише ме боли свеопште бесовско лудило које је захватило васколико Србство.

Све оне грозоте и ужасе које су Србима некада чинили најкрволочнији душмани Србства, то данас чине некакви – ко зна чији?! – Срби једни другима.

Мрачни бесови који су запосели ко зна какве и чије Србе – од самих мрачних бесова створене Србе! – смерају да посве разоре и униште Србство изнутра, да га до те мере изнутра ослабе, тако да оно још задуго не буде кадро, да се икаквој мрачној сили из спољнога света ваљано и успешно одупре.

А шта је узрок свему томе?

Узрок је: што смо давно напустили видовита знања наших белих богова, приклонивши се, истовремено, лажним материјалистичким знањима и учењима наших заклетих душмана и врага, како са Истока тако и са Запада.

Сада жањемо оно што смо кроз минула столећа сејали!

Драган Симовић: Ко није кадар да сам образује своју децу, онда је боље и да их не рађа!


Резултат слика за ПЕСНИК ДРАГАН СИМОВИЋ, СЛИКЕ

Србски родитељи, удружујте се, те сами приређујте, пишите и објављујте уџбенике – превасходно уџбенике из србске повеснице – својој деци.

У ери електронских и дигиталних технолигија, печатање – тискање илити штампање – књига уопште није скупо.

Немојте дозволити да вам лажни – ватикански, језуитски и германски – повесничари трују, заглупљују и поробљавају децу.

Нека се ваша деца образују по књигама и уџбеницима које пишу расни, самосвесни и самобитни Срби, како би сутра и ваша деца била слободне, самосвојне и самобитне личности, личности које ће да мисле својом главом и осећају својим срцем – стваралачке личности, а не руља потрошача или, пак, бесловесно стадо за људождерску кланицу.

И заиста, ко није кадар да сам образује своју децу, онда је боље и да их не рађа!

Кујунџићa мaјкa


МАЈКА-КУЈУНЏИЋА.jpg

“О Подримље, лозом не родило,
Ни врхови шумели у дубa
Изнaд Хоче и врх Острозубa,
Јутро сјaјно круном не ходило,
Нежном круном у зеленa биљa
Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,
Кaд је вaше око уходило
Тaмне стaзе по долу и луци
Куд прођоше из горе хaјдуци.

Зaжaри се небо од огњевa
И руј зaли брегове потпунце
Кaо жaрко дa зaмире сунце.
Брзометкa писну песмом гневa;
А шкргутим бомбa кaд полете
Устукнуше Арнaутa чете.
Слaбa снaгa бесу одолевa,
Док не ‘згоре, усред живa жaрa,
Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.

Тaд из куле, пред обесну хaјку,
Још гром зaдњи што војводa бaци
Пa животни угaснуше зрaци
И у вечну утонуше бaјку.

Док у лицу хрaброг одметникa
познaдоше војводу четникa
Доведоше Лaзaреву мaјку.
Зaпитaше: ,,Кaзуј, кучко стaрa,
Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?
Гледa мaјкa убијенa синa,
А тaлaсa срце у недримa.
Гледa лице преплaнулa кринa,
a узлеће нежнa душa тужнa
Кaо птицa у крлетки сужњa:
Јер знa добро, честитa стaрицa,
Ако дaнaс свогa синa познa,
Изгореће Жупa Сиринићa.

Дићи ће се куле од плaменa
Дa их виде у грaду цaреву,
Погубиће чељaд Лaзaреву,
ископaће кaмен из кaменa.
И кaд тaлaс зaхуктaли плине
Нa домове питоме котлине
Усaхнуће глaвa сa рaменa…
– Пa прозбори грлу из дубинa:
,,Не познaјем овогa Србинa. “

Арнaути поникоше ником,
Те говоре: ,,Кујунџићa Стaно,
то је твоје чедо одњихaно,
Што те зором позивaло криком
Нa мaјчине милосне урaнке,
Оку твоме ружичне освaнке,
Својим ведрим свитaло је ликом.

,,Знaдем“, рече, ,,дa овог хaјдукa
Није мојa одњихaлa рукa.“

Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa
aл’ говоре чете Арнaутa:
,,Овa глaвa, болом ужaснутa,
овa уснa крвљу покaпaнa,
Очи јaсне што се сјaјем диче,
Нa твоју нaм лепоту нaличе;
Крв је твојa у лице уткaнa. “

Диже мaјкa руке обaдвије,
Пa прозбори: ,,То крв мојa – није.“

Пустише је љути Арнaути.
А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,
Ветри плaхи сa врхa шуморе:
,,Што је јели грaну откинути,
то је мaјци одрећи се синa.“
Док Бистрицa хуји из низинa:
,, Лaко ли је сину погинути,
Лaко мaјци и губити душе.“
— Живо мaјци срце отврднуше.

Гором бежи нaмученa стaрa
А грлице грчу сa свих грaнa:
,,Прође ли то Кујунџићa Стaнa
Што се синa одрече Лaзaрa?“

Тaнком врежом попонaц се пуже
Уз стaбљике пољске дивље руже
И глогове цветне рaзговaрa:
,,Тешко лугу без пролећних зрaкa,
Тешко мaјци без синa јунaкa!“

Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,
Мутнa окa и косе рaсуте
Кроз воћњaке и стaзе зaсуте
Снежним ињем од трешњевa цветa
Док ивицом пољa подмлaђенa
Кaо црнa госпa зaбрaђенa
Изa ките високa дрвећa
Не јaви се вече из прикрaјкa… –
Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.

Земљи пaде, тихим глaсом цвили:
,,Дете моје, сузом нерошено,
Мој Лaзaре, цвеће покошено,
Твојој мaјци греси прости били;
не одрече мaјкa себе рaди,
већ рaд’ своје миле унучaди,
Дa узлете нa јунaчким крил’мa
И рaд нaшег селa питомогa
И нaродa и твогa и свогa …“

А кaд гле’ну увенулa стaрa:
Небесимa звездицa до звезде;
кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,
Пa стaдошше врх високa Шaрa;
У колимa беше нaјстaријa
Светитељкa Огњенa Мaријa
Што небеске врaтнице отвaрa
И сaстaвљa срцa рaзлученa…
Земљо нaшa
муком нaмученa!”

///

Херојска погибија Кујунџића и Милошевића инспирисала је Милана Ракића да напише песму “На Газиместану”, а чврсто држање мајке, Србина католика из Дубровника Ива Војновића да напише драму “Лазарево васкрсење” 1913. Заборављени српски песник Милосав Јелић је у “Србијанском венцу” посветио једну песму Лазаревој мајци – Кујунџића мајка.

Елдорадо – Едгар Алан По


45578341_332356607554385_9182633928454832128_n.png

Кроз жар и хлад
Тај витез млад,
Препреке силне свладо –
Уз песме пој,
Један сни бој:
Он тражи Елдорадо.

Ал’ старост, гле,
Не њега гре –
Срце, о где си младо?
Све одно враг,
Нигде ни траг –
Тој земљи Елдорадо!

Очаја плен –
Кад! Срете сен:
– Сенко, братска надо,
Кажи ми ти
Где ли се скри
Та земља Елдорадо!

– Прејезди Ум,
месеца Хум,
Па хватај друм, о јадо –
Не буди лен
– Рече му сен –
Тражиш ли Елдорадо.

Драган Симовић: О хришћанској Европи


Резултат слика за ПЕСНИК ДРАГАН СИМОВИЋ, СЛИКЕ

Никада хришћанска Европа није притекла Србљима у помоћ.

У вековној борби Србаља против Турака, хришћанска Европа је све време мирно посматрала како Србљи пате, страдају, гину и нестају.

Нема већих лицемера и вероломника од јудео-хришћанских Европљана!

И када је Вожд Карађорђе дигао Србље на устанак, хришћанска Европа није прстом мрднула да припомогне Србљима у наднаравној борби против хазаро-турских крволочних легија и хорди.

А требало је тако мало помоћи Србљима!

И не само што хришћанска Европа, у србској тисућлетној повесници, никада није притицала Србљима у помоћ, но је на све начине гледала како ће им још и отежати све буне, устанке и ратове против хазаро-турских крволока и људождера.

Како је бивало у прошлости, тако је и данас!

 

Верица Стојиљковић: ГОВОРИ ЉУБАВИ МОЈА


Резултат слика за вила равијојла, слике

Говори љубави моја

Нек потеку милоснице

Кроз облаке беле

Низ планинске литице

Нек слију се у језера ,потоке и реке

Нек огледне се У њима твога ока сунце

Нек обасја косе виле сваке

Језеркиње, облакиње, огњевите,

Планинкиње и виле морске,

Говори љубави моја

Нек затрепере  неба звездице

Песма твоја нек умије им лице

Нек отворе се Земље сви кристали

Да зацели мајка света

Говори љубави моја и

Душа моја чека звуке твог шапата

И срце отворено на

Длановима твојим заспало

И оно  чека!

Сродна слика
(Верица Стојиљковић на клупи под брезом.)

 

Сергеј Јесењин | ЖИВОТ ВАМ ЈЕ


.

Живот вам је – варка с топлом чамом.
Зато ће нас увек опчинити с нова.
Јер нам својом грубом руком самом
Пише кобно судбоносна слова.

И ја увек кад зажмурим сада
Кажем: „Само срце да осети драж,
Живот вара но и он некада
Радостима украшава лаж.

Лице своје пред небом обнажи
Па, док читаш судбу с ноћног неба,
Ти се смири, смрти, и не тражи
Ту истину која ти не треба“.

Добро је у снегу тих цремуша
Да се мисли да је живот луг.
Нек’ обмане која лака душа,
Нека изда и неверни друг.

Нек’ ме мазе нежном речју милом,
Нек’ је ко нож оштар језик зао –
Ја сам давно спреман на све живо,
Ја сам на све, већ груб, навикао.

Хлади душу небо полутавно,
Без топлине огањ звезда пламти.
Вољени ми оставише давно,
И најближи више ме не памти.

Али ипак, прогоњен и гажен,
Са осмехом што га зора дала,
Ја не земљи вољеној, сав блажен,
Том животу за све кажем хвала.

Драган Симовић: БЕЛИ СРБИ – ПОСВЕЋЕНИ СТВАРАОЦИ


Резултат слика за ПЕСНИК ДРАГАН СИМОВИЋ, СЛИКЕ

Ствараоци су све време посвећени стваралаштву и стварању, а потрошачи и паразити – отимању, пљачкању, крађи и потрошњи.

Ствараоци све време сневају, маштају и размишљају о стваралаштву и стварању, а потрошачи и предатори – о томе како ће посвећене ствараоце да обману, покраду, слажу, опљачкају и убију.

Читави су народи, па и читаве расе – или ствараоци или паразити!

Бели Срби су народ посвећених стваралаца, док су сви ини народи у ведсрбском ужем и ширем окружењу – потрошачи, паразити и предатори!

Зато се нама, Белим Србима, и дешава, да нас увек изненаде наши предаторски душмани.

Ми знамо за њих, памтимо живо све њихове грозоте, ужасе и злочине кроз своју тисућлетну повесницу, но, будући да смо посвећени стваралаштву и стварању, не стижемо све време да будно мотримо на њих, јер они – за разлику од нас – вазда и навек само о једном сневају, маштају и размишљају: како ће нас да изненаде, преваре, покраду, опљачакју и униште.

То је прави одговор на оно школско –  а несувисло – питање: зашто се нама повесница свагда и навек понавља?

Наша повесница се понавља зато што смо на овај свет дошли да стварамо, поправљамо и обнављамо све оно што су паразитски и предаторски народи опљачкали, разорили и уништили.

Од свих народа на овоме свету, једино су Бели Срби истински и посвећени ствараоци, док су сви ини или потрошачи или грабљивци.

И заиста, још нисам срео ниједног Белог Србина – или Белу Србкињу – који није истински посвећен стваралаштву и стварању!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни