Драган Симовић: Једна песничка визија


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Сада, у Јутро Дана Сварога, полако се ослобађамо Велике Опсене из Ноћи Сварога коју, у Ноћи Сварога, нисмо могли ни да наслутимо као Велику Опсену.

У чему се састоји та Велика Опсена које се, у Јутро Дана Сварога, полако, али и невољно, ослобађамо?

Састоји се у томе што – будући да у Ноћи Сварога бејасмо обхрвани и поробљени изнутра, у Уму и Свести, Великом Опсеном тамних, паразитских и предаторских небића – нисмо умели да разазнајемо Род Велике Расе од уљеза човеколиких бића нижих, псоглавих и змијоглавих раса, које се – столећима и тисућлећима – потуљено и подмукло мешаху са Нашим Родом – Родом Велике Расе.

Ради јасноће и разумљивости морам песнички, сажето и језгровито, да вам приповедам: нису сви људи које срећемо – Људи Велике Расе; нису сви бели људи које споља видимо белим – уистини Бели Људи Нашега Рода; нису сви Срби које срећемо, који имају србска имена и презимена, те споља, по лику и стасу, по људској љуштури, личе на Србе – уистини Срби од Рода Срба Високе Расе, већ међу њима има доста псоглавих и змијоглавих човеколиких бића која су, преко космичких паразита и предатора, убачена у Људски Род, у Белу Расу, у Племе Белих Срба, да би нас разарала, сатирала и затирала изнутра.

Да бисмо могли да разлучујемо и разазнајемо –  ко је ко, ко је какав, и, ко је чији – потребна су нам видовита знања која смо у давнини, у Праисконији, примили од Наших Предака Белих Богова, али смо их, мешајући се у Ноћи Сварога са нижим, паразитским и предаторским расама, те тумарајући беспутицама и стрампутицама Тамних Недођија, све успут расипљујућ, заувек погубили.

Драган Симовић: Не могу да замислим свет без Србства и Србије


Резултат слика за оливера лола аџић, слике

Не могу да замислим свет

без Србства и Србије.

Заиста, не могу!

Не треба ми свет у којему нема

Србства и Србије.

Заиста, нека је то и најбољи свет –

не треба ми!

Ако би требало да бирам

између света и Србије,

изабрао бих Србију.

Заиста, изабрао бих Србију,

па макар била и најгора!

Више ми значе Србство и Србија,

него васцели свет без Србства и Србије.

Заиста, више ми значе Србство и Србија!

Кад кажем:

не могу да замислим свет без Србства и Србије,

онда, заиста, не могу!

Сродна слика
(Уметничке слике Оливере Лоле Аџић)

Владимир Шибалић – КОСА ПЛАВА


44932349_788729498134840_5024635252648181760_n.jpg

Коса плава, злаћан вео,
Испод ока поглед мами.
Да јој приђем нисам смео,
Остао сам нем у тами.

Коса плава, стас поносит,
На уснама осмех бистри.
Како да се с’ чежњом носим?
Заљубљиви јади стисли!

Коса плава, класје зрело,
У недрима мирис маја.
На шта ми се живот свео,
Зар болима никад краја?

Косу плаву дуж недара
Пустила је да се злати.
Боем пусти с’ нешто дара
За стихове опет пати.

Снови пусти, горка јава,
Само речи красе дане.
У ноћима коса плава
Задаје ми срцу ране.

https://hajducija.blogspot.com/

 

Велика дрвећа настају из малих семена – Варг Викернес


MW-EV163_homesc_20160901103855_ZH.jpg

Некима од нас се свиђају деца или их чак воле. Другима се опет не свиђају или презиру децу. И учиниће велики напор само да и обезбеде да нема деце у њиховој близини. Без обзира шта ми осећали према деци, ми морамо да се сложимо да су европска деца најважнија и највреднији фактор у борби
код опстанка Европе.

Када знамо то, ми такође морамо бити свесни да није крв најважнија у овом контексту; ми такође морамо да их образујемо. Шта је добро у томе ако европска деца одрасту под утицајима наших непријатеља? Шта је добро у томе за Европу (као што је случај са генерацијом наших родитеља) ако им наши
непријатељи исперу мозак.

Да би то урадили, као прво, морамо да осигурамо да мајке остају код куће са својом децом и саме да их одгајају. Дозволити да екстремни социјалистички школски систем одгаја нашу децу, уместо нас, неће нам донети ништа добро; осим изузетка (попут нас) који ће изаћи из тог система са неоштећеним умом. Већини је комплетно испран мозак – наравно, већина њих због тога и постаје. Једини начин да образујете добре Европљане јесте школовање деце код куће илити „одшколовање“. Мајке би остале код куће са децом и образовале би их, баш као што су то радиле у прошлости. Мушкарци би обезбеђивали породицу а жене би образовале децу. То је традиционалан начин, да, и јесте традиционалан јер био успешан; то је природан и стога и најбољи начин.

У каснијем добу отац би био успешан и почео би да их учи занат и наравно ратничке вештине, као и остале ствари које мајка не може да научи. Сви мушкарци би требали да постану ратници, у случају да их краљ позове у рат (али исто тако и девојке и жене би требале да познају такву вештину).

Ово делује једноставно, и до неког дела и јесте једноставно али заиста је веома важно да одбацимо институције за испирање мозга и да сачувам Европу преко наше Европске деце. Деце која се школују код куће не постају наркомани, не буду малтретирана од старије деце или од стране педофила, не псују (најгору реч која моја деца познају је “идиот“), она се не туку међусобно, нити су изложени застрашивањима, њима је потребно далеко мање времена да науче нешто него када би то учили у школи, мање им је досадно, родитељи губе мање времена и троше мање горива како би довезла децу из школе.

Мој петогодишњи син нпр. већ може да чита норвешки и француски, решава математичке задатке које сте ви решавали када сте имали девет година, и он је невероватно едукован и разуме већину природних процеса.

Деца у школи живе микро – друштвима изграђеним за децу њихових година. Тако да се они вероватно неће дружити или радити нешто са индивидуалцима старијим од њих. Они никада неће научити нешто што је намењено старијој деци. Они остају са истом групом индивидуалаца кроз цео њихов живот и тако у стари остају незрели и детињасти. Наш трогодишњи син је био много мање изложен кућном школовању али он је био ту када смо ми – тј. углавном моја жена, учили нашег старијег сина тако да и он сада може да чита француски, и ако га ми још томе нисмо учили. Он је једноставно то научио пасивно – јер живи у микро друштву које није само створен за индивидуалце његових година. Он је такође невероватно едукован и зна разне ствари које се не очекују за дечака његових година јер не проводи већину времена дружећи се са децом његових година.

Наши момци – која ће бити школована код куће – помажу нам да нахранимо кокошке и зечеве, помажу нам да почистимо кавезе, скупљају јаја заједно са нама, били су ту када сам вршио ситне поправке на колима, када сам мењао гуме, заједно шетамо пса – возимо бицикло, шетамо, помажу нам да садимо поврће у башти, да кувамо ручак, иду заједно са нама да купимо намирнице у продавницу, идемо сви заједно када најстарији син иде да јаше свог понија, придружују нам се када возим жену у стрељану, старији син заједно са мном иде на трчање ( мада чешће возимо бицикло), и наравно водимо их и на дечије игралиште, до плаже ( где има такође дечије игралиште), да виде и неке рушевине на врховима планина итс. Они могу да науче толико тога док живе и док играју – и они све то раде док остала деца њихових година седе мирно на столици и чекају свог
учитеља да настави.

Ја не желим да своју децу препустим потпуном странцу, чији је главни задатак да им испере мозак и да их претвори у корисне робове за хазарске банкаре који владају светом. Пошто ја радим код куће, тако ако им се нешто деси, ја ћу бити ту да их заштитим. Они су моја одговорност и не желим да их одгаја, образује, храни, или штити неки потпуни странац, као што то већина родитеља данас ради. Уколико их препустим њима, моја деца ће вероватно да израсту у издајнике наше расе са испраним мозгом, у корисне робове и топовско месо за (праве или вештачке) Хазаре који владају овим светом. Уколико то допустимо
они ће такође нестати у Европи.

Да, изузетно је важно, не само да стварамо Европску децу, него и да остану Европљани. Ми морамо да их одгајимо како би постала добра, поштена, радна, талентована, едукована, драга, као и часна али исто тако и нетолерантна, и немилосрдна према нашим непријатељима. Европа није само раса ( или боље речено врста), него и менталитет, духовност, морал, начин размишљања.

Моја деца ће бити школована код куће;

http://vargvikernes14.blogspot.com/

Драган Симовић: Једна љубавна песма уз вилинске гајде и звездану лиру


 

СИМОВИЋ

Никада нећу заборавити

ону летњу ноћ,

када смо се,

ти и ја,

љубави дивотна моја,

подавали страсно једно другом

под уснулим звезданим небом,

на неком пласту сена,

 на неком пропланку,

у неким вилин-горама,

негде у неким световима

којих одавно нема.

 Далеко од људи,

далеко од мржње,

пакости и зла овога света,

 на неком пласту сена,

на неком пропланку ветрова,

ти и ја се,

 љубави дивотна моја,

 грлисмо и љубисмо као нико на свету

васцелу ноћ под звездама,

васцелу ноћ

до праска и освитка

пурпур-зоре.

Могу се заборавити љубави

 на свилен-душецима,

љубави у хотелским собама

 на неким далеким морима,

 љубави у неким краљевским

и царским палачама,

али љубави

вођене на неком пласту сена,

на неком дивот-пропланку,

у неким вилин-горама

под пуним Месецом

 и ројевима звезданих јата,

никада се,

збиља,

заборавити неће!

 bereginya_by_svetlaya777-d64rc7c (1)

Негде у банатским пољима

карпатских ветрова,

 на Све(то)видов-дан,

 лета 7524.

Варица


45076659_2081921831875062_4006092232372256768_n.jpg

 

У оквиру обреда повезаних са култом предака затичемо једно јело присутно на свакој трпези. У питању је каша припремљена од разних житарица, претежно пшенице. Њу као једно од најуобичајнијих јела у животу земљорадника које и само зависи од богатства летине, уочавамо као основни дар прецима. Тиме се поје они који су заслужни за успех рода и култ предака се одржава живим. Ово одражава одлике зрневља да чува и обнавља живот .

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Веселин Чајкановић – Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд, 1973
Владимир Ј. Проп – Руски аграрни празници, ИКЗС, Нови Сад. 2012

Слика:
Владимир Ћосић – Јесење Задушнице 2017

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Драган Симовић: О ПРЕПРЕКАМА НА НАШЕМ ЖИВОТНОМ ПУТУ


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Нема посвећеног, знаменитог, изузетног и великог Србина којему не стајаху све препреке на животном путу.

Али, не само знаменитог, посвећеног, изузетног и великог Србина, већ сваког Србина и сваке Србкиње у начелу, којима на животним путима не стајаху све могуће и немогуће, све видљиве и невидљиве препреке до циља свих циљева, до коначног, битног и суштог остварења својих замисли, снова и визија.

Којега год знаменитог Србина да призовем у свест, свакоме су од њих на животном путу стајале такве силне препреке какве знаменитим припадницима било којег другог народа никада не могу стајати.

Док ишчитавам биографије илити по србски: житија и животописе, кад разјашњавам и осветљавам животне путеве и непрестане битке које вођаху на својим животним путима сви листом знаменити Срби и знамените Србкиње, ја се просто чудом чудим: како су уопште и могли да стигну до својега циља свих циљева, или: одакле им толика снага, енергија и моћ, да остваре све своје замисли, идеје, визије и снове!?

Иако себе не желим – али и не смем! – да поредим било с ким (ни  са ким!), морам да признам, у овим позним годинама, да су и на мојему животном путу стајале све могуће и немогуће, све видљиве и невидљиве препреке.

И сам се себи често, и све чешће, чудом чудим: како сам уопште и могао да ишта од својих замисли, визија и снова постигнем и остварим, будући да сам на сваком кораку својега животног пута свагда и навек само на препреке наилазио!?

Препреке су бивале многе, разне и различне, видљиве и невидљиве, овостране и оностране: од крхког и трошног здравља до материјалног сиромаштва какво се не да ни описати.

Могу вам рећи – искрено, из душе и срца – да ми је у неким тренуцима бивало лакше да се носим са болештинама, него ли – што вама, можда, чудно звучи! – са материјалном немаштином и бедом.

Кад сада, а са једног вишег и божанског становишта, сагледавам своја животна, песничка и стваралачка дела, видим да је све то безначајно и безвредно, јадно и бедно, скоро посве ништавно, у поређењу са делима многих знаменитих Срба и Србкиња који у овоме свету омаја и опсена обитаваху пре мене.

Но, напросто, није ми се дало, уз све своје трудове и подвиге, да ишта преко овога учиним, иако сам то жарко желео!

Можда ће ми се у једном будућем животу пружити  прилика, да остварим све ове дивотне визије и снове које у овом животном току нисам знао, умео и могао.

(На измаку лета, по Србском календару, 7527. года.)

Иван Јушковић Храст: ХРАСТОПОШТОВАЊЕ


Сродна слика
(Иван Храст: Природољуб и Храстољуб) 

Окупила се ових дана „Дружина Храста“ у подножију Ртња у село Врмџа, код домаћина Милоша и Ане.
Обилазисмо видиковце и храстове гајеве, додирнусмо земљу, свесном мишљу се прожимасмо са Природом.

Свака стаза водила је искуству сједињења са Природом.
Прва до видиковца одакле пуца пространство нашег света. После уживања од лепоте предела легосмо на земљу, споисмо се међусобно држећи се за руке, и започе спонтана сликовита молитва освешћења „Ко сам то ја у Свемиру“.
Друга до храстовог гаја, где искусисмо сједињење са столетним храстом. И освестисмо да је Природа жива, да осећа. Блажени спокој окрепи дружину. Као да смо се кући вратили.
Трећа стаза водила је до древног храста записа, заборављеног у шуми. Са дубоким поштовањем приступисмо. Из групе се издвоји Дрвид и Бела свештеница, и започе обред Поштовања Светости Живота. Пробуди се Дух Древног Записа, обрадовао се изузетно, и благосиљао нашу намеру.
Посебан мир обузе присутне, испољи се молитва благостања и моћ обнове свега живог. Древно се испољи кроз нас…

Мир и захвалност у нама сад је поклик даљег Храстопоштовања, Природољубља, Светоживота.

Резултат слика за иван јушковић храст, слике
(Биљана Ђоровић и Иван Храст у студију НТВ) 

Драган Симовић: О БОЖАНСТВУ ПРИРОДЕ


Сродна слика

Не чинимо Природи оно што не бисмо желели да Природа нама чини.

Јер, што год чинимо, то ће и нама бити чињено.

Такав је Закон над законима.

Али, шта је Природа?

Природа је светост и посвећење; Природа је Божанство; Природа је Живот и ПраЖивот.

Све је Природа.

И ми смо Природа!

Природи се обраћајмо као Божанству, као Живоме Богу, као Створитељу.

Природа није само Оно што видимо изван нас, и око нас, већ је Природа и Оно што не видимо, а у нама пребива.

Све што видимо и све што не можемо да видимо, а слутимо и осећамо, јесте Природа.

Све је у Природи свето и посвећено; и све у Природи јесте Природа!

Заиста, Природа је наша Мајка; Природа је Извор и ПраИзвор Живота и ПраЖивота.

Земља је посвећена; Вода је Посвећена; Ваздух је посвећен; Ватра је посвећена; Светлост је посвећена.

И ми смо посвећени.

Јер, да нисмо посвећени, не би нас ни било.

Нема ничега у Природи што није Сама Природа и што посвећено није.

Све што постоји, гле, са сврхом и смислом постоји!

Не чинимо ништа што је противно Природи, што вређа Природу, што понижава Природу, што се коси са Вечним Законима Природе!

Не чинимо нажао Природи – ни речима, ни мислима, ни осећањима, ни делима својим.

Поштујмо и љубимо Природу као Душу своју!

Јер боли учињене Природи осетићемо у Души својој.

Наша је Душа једно са Природом.

И наш је Бог једно са Природом.

Ако себе љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако своје потомке љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако Бога Створитеља љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако било кога и било шта љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Зато што је немогуће било кога и било шта љубити, а Природу не љубити!

Све полази из Природе, и све се враћа у Природу, јер све јесте Природа.

Све јесте Природа, и ми смо одговорни пред Природом за сва наша дела учињена Природи.

Закон који влада Природом – влада и нама.

Све оно што Природи чинимо – заиста, себи чинимо!

Резултат слика за песник драган симовић, слике

Бранислава Чоловић: Чаробница


Резултат слика за вила равијојла, слике

Шапни ми шапни
да не чује нико
како да со претворим у злато
како од жапца да направим принца
шапни ми шапни
да будем чаробница.

У ноћ тиху кад утону сви
звијезде ће бити моји чувари
у котао бијели на ватри што ври
ставићу оно што шапнеш ми ти.

Три златна сунца, килограм среће,
од облака осмијех и вилинско цвијеће,
загрљај, два, километар дуге
љепоту срца и са зебре пруге.

Узети љубав, промјешати  снажно
а сад слиједи оно тек важно.

Док петао зору не објави свима
чаробни  напитак на вилинским крилима
послат ће бити белим чаробњацима
у вјечности једној
да пробуде радост у свим срцима.

(Подгорица)

Резултат слика за бранислава чоловић, слике
(Бранислава Чоловић: Србска песничка вила из Црне Горе)

 

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни