Кад се сретну два праисконца, два ведска човека, два Бела Србина, они се поклоне један другом, и кажу: покажи ми шта знаш, јер желим да учим од тебе.

Кад се сретну два атлантистичка човека, два дивља западњака, два људождера, они пожеле да сможде, и, да поједу један другог.

Будућност, звездана будућност, припада праисконцима, ведским људима и народима.

Атлантистички људи, дивљи људождерски западњаци нестају и, ускоро ће посве нестати.

Тако су одлучила Светла Суштаства из Вишњих светова, а све се то може пронаћи и прочитати у етарским књигама Акаше.

За кратко време сви западни, атлантистички људи и народи постаће једнополни, а, можда, и вишеполни или бесполни.

Постаће природна чудовишта Стварања.

У њих неће више бити спајања мушког и женског божанског начела, већ ће свуда бити само мушко-мушки или женско-женски бракови.

У тим браковима, наравно, неће се – јер не могу! – рађати деца.

Тако ће на један посве тих начин, и без кармичког уплитања Светлих Суштастава из Вишњих светова, нестати једна трулежна, људождерска – канибалска – цивилизација која већ неколико тисућлећа загађује не само Земљу, већ и свеколику Васељену.

А када нестане та западна људождерска цивилизација, тада ће се Златни Сварогов Ириј, у свој лепоти, красоти и дивоти својој, низвести на посвећену Земљу.

ЛИРСКИ ЗАПИС О СЛИКАРУ РАДОМИРУ БОЖОВИЋУ

Од детета сам осећао, да ми само лепота и дивота храни, исцељује и спашава душу, да без лепоте и дивоте не могу, и не умем, да живим у овоме свету.

Док седимо на високо уздигнутом насипу Истера, у тихом и сетном вечерњем сутону, наспрам зелених, тиркизних и пурпурних крошања врба и топола, приповеда ми, из дубине срца и суштаства, мој врли пријатељ Радомир Божовић, рођен, пре шездесет и пет лета, у брдско-планинском селу Гајтану, у близини Медвеђе.

Сликајући своје праисконе снове и визије, своје вилинске и вилењачке светове виђење, негда давно, очима сневајућег детета, светове с ону страну суморне, безличне и бездушне стварности, омајне и опсене стварности без трептаја душе и дрхата срца, Радомир Божовић је и у овим позним годинама живота остао веран својој младалачкој, невиној и чедној, флуидној и етаричној дивот-љубави, љубави која се нигда није у овај свет спустила, јер и није од овога света и није за овај свет.

У Радомиру Божовићу, сликару и песнику у души и срцу, видим и препознајем самога себе, видим и препознајем своје визије и снове, снове које вечно будан сневам и снујем, снове без којих не бих био ово што јесам, снове без којих не бих умео да живим.

Док смо Радомир и ја седели и диванили, зурећи, упремасе, у плаветне, зелене и наранџасте врхове крошања врба, јасика, јаблана и топола, и док би са Истера, на тренутке, до нас долепршао умилан и прохладан вечерњи лахор, румени се вечерњи сутон лагано преливаше у модро-зелен и тајинствен сумрак, праћен свирком ветра, трске и шаша.

Изнад нас су, на пурпурном небу, уз звонећи праискони кликтај, прелатили сребрно-сиви галебови у јатима.

(Недеља, лета 7527, месеца листопада, дана седмог – по Србском календару.)

Западњаци слажу чим отворе уста.

То им је у крви, у генима, у светлосном запису.

Они су нижа врста, нижа људска раса, они живе без части, свести и савести.

Одувек су нападали Србију због Срба.

То су чинили и крајем прошлог века.

Нису они у пролеће 1999. године бомбардовали Србију због овог или оног председника, због ове или оне власти, већ превасходно, и искључиво, због Срба, с намером да сатру и затру Србе.

Западњаци су погана паразитска и рептилска раса, раса готована и злотвора.

У њих ничег људског и божанског нема.

Према њима не треба имати ни саосећајности ни самилости.

Каква саосећајност и самилост према змијама и јакрепима, према предаторима и крвопијама?!

У времену долазећем, Западњаци се завршити на сметлишту човечанске повеснице.

За собом ће оставити само грозоту пустоши и несношљив смрад.

Срби и Србкиње, уздигните главе, високо и још више!

Наша су сва времена, прошла и будућа.

Природу сам одувек доживљавао као Род најрођенији.

Толико је моја љубав према Природи јака, да имам осећај као да сам срастао с Њом преко свих видљивих и невидљивих тела.

Природа и ја смо повезани и умрежени – како изнутра тако и споља – преко свију чакри, преко свију енергетских,  етарских и животних тачака.

Верујем да бих давно скончао у овоме свету, да не бих ни тридесету годину доживео у овом животном току, да бих био посве слуђен, унесрећен и заувек изгубљен да ме Природа није штитила, чувала, исцељивала и васкрсавала –  свакога дана, свакога јутра, свакога часа изнова и изнова.

Са Природом саосећам и болујем, тугујем и патим, веселим се и радујем у зависности од тренутног узајамног расположења.

Све што се дешава Природи, и мени се дешава.

Све што убија Природу, и мене убија.

Сви боли Природе, и моји су боли.

Све патње Природе, и моје су патње.

 Све ране Природе, и моје су ране.

Сви непријатељи и душмани Природе, и моји су непријатељи и душмани.

У Природи сам још као посве мало дете открио Бога Створитеља, Велику Мајку Што Вечно Рађа, Дивотну Човечицу у Светлости,  Драгану и Невесту Своју кроз све животне токове своје.

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.

Ово је време кад луди, манити, настрани и бесловесни владају народима и државама; време кад се газе и пљују узвишене врлине, лепоте и дивоте човечанских и божанских бића; време кад курвалук, педерастија, педофилија и простаклук бива проглашен за здравље, а част, достојанство, смерност, чедност, мудрост и храброст за болест; време кад људска тела – мушка и женска подједнако – бивају обичне вреће меса костију што воњају и заударају несносним смрадом распадања, будући да у тим телима-љуштурама нема ни душе ни духа ни флуида ни етра; време кад сва племенита, узвишена, дивотна, душевна и духовна бића и суштаства беже са овога света остављајући човечански и људски род да се гуши и распада у властитим каљугама порока, разврата, блуда, зла и поганлука.

У таквоме свету, о, мој Господе, Свети и Љубљени, ја не желим ни трена једнога да обитавам!