Радгостов дан – јесења равнодневица
Радгост
Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари су били словенски род који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе у Либечком заливу. Данас је словенски живаљ скоро потпуно нестао са тих простора, са изузетком Лужичких Срба. Други назив за Ретру био је Радгошће, назив очигледно изведен из имена бога Радгоста. У Радгошћу, односно Ретри, налазио се храм овог божанства саграђен од дрвета, предивно осликан споља и изнутра. Храм је стајао на основама које су подсећале на рогове, а на ове рогате формације качили су се многи предмети који би омогућавали заштиту храму, између осталог и прави животињски рогови. Адам Бременски описује Радгостов кип кој се налазио у храму као величанствену конструкцију прекривену златом на постољу од пурпура. Сам кип је вероватно био саграђен од дрвета као што је то случај са осталим киповима словенских богова. У Радгостов храм долазили су Словени из осталих племена због чега су Ретари били веома поносни. Испред Радгостовог храма се трговало, а унутар храма вршило се прорицање. Прорицање се вршило на следећи начин: свештеници би прво избушили рупе у земљи, потом би тумачили облике које би ископана земља формирала, а затим би у храм био пуштен „зелени коњ”. Овај коњ био је сасвим обичан коњ који је за сврхе прорицања био прекривен травом. У зависности од тога где би коњ газио тумачила би се воља богова. Радгостов храм био је саграђен 1000. године а спаљен 1066. године од стране католика.
Радгост се, као и неки други словенски богови, представљао са више глава, дакле, био је поликефалан. Једна његова глава била је људска, а друга лавља. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су лавови нестали са словенске територије још у доба Александра Македонског. Као и свако словенско божанство и Радгост је имао ратничке атрибуте. У једној његовој руци била је секира а у другој, пак, хлеб и со. Шта нам говоре ови атрибути? Хлеб и со представљају симбол добродошлице у словенским земљама, па тако можемо закључити да је Радгост био бог гостопримства. И његово име говори о томе – Радгост је рад гост, односно, драг гост, гост кога домаћин радо угошћује. Треба нагласити да је гостопримство позната особина словенских народа која од њих чини пријатне и добродушње људе који свом госту неће ускратити ни храну ни кревет, а у неким случајевима домаћин ће понудити чак и своју жену (овај обичај је постојао и међу скандинавскм народима). Словени су увек били добри домаћини што се и дан-данас очитује у феномену слава – празнику посвећеном одређеном хришћанском свецу који представља заштитника породице. Светац чија се слава слави заправо је трансформисани пагански домовој, односно, предак коме су остављане жртве у храни и пићу. За време слава домаћин се увек труди да угоди гостима па постоје и случајеви да славе и прославе код Словена трају данима (Ивкова слава). Чак је и Радгостова секира била симбол гостопримства – она је била оружје којим би домаћин штитио свог госта у случају напада. Осим што је био бог гостропримства, Радгост је био и бог весеља. Он је био везан за вино због чега су га славили винари. Поменуте особине Радгоста биле су разлог због чега је овом божанству био посвећен онај период у години у коме су Словени најчесће нешто славили. То је био зимски период године који се и дан-данас сматра добом прослава.
Какве су се жртве приносиле Радгосту? Најчешће је у питању била крупна стока или каква крупна животиња као што је, на пример, медвед, али забележено је да је Радгосту била принесена и људска жртва. Бискуп Јован био је жртвован пошто је одбио да се одрекне хришћанства, а његово убиство је заправо представљало освету за убијање словенских жречева (свештеника) које су извршили католици. Бројни имена и дан-данас су везана за Радгоста. Радгосзцс је име једног села у Галицији, области у југоисточној Пољској. Ту је и брдо Радхост у Моравској, на коме су се у стара времена одржавали ритуали у част Радгосту, обично у време летњег солстиција. Лично име Радагост забележено у Крањској 975. године, а ту је и слично име Милигост (мио гост).
Остаје отворено је питање да ли се Радгост може идентификовати са још једним божанством Ретре – Сварожићем. Овај проблем потиче из чињенице да су два средњовековна хроничара говорила о истом божанству употребљавајући различита имена. Тако Адам Бременски говори о Радгосту, а Титмар о Сварожићу, чију је слику запазио у ретријанском храму. Сам Титмар сматра да је Радгост име града, а не име божанства, а ово мишљење дели и научник Брикнер. Ипак, кипови Радгоста надјени су и на другим локацијама, тако да ово божанство не можемо сматрати искључиво везаним за престоницу Ретара.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 