Мој духовни брат и пријатељ, песник Драган Симовић, ускочио је да ми помогне око донација својим текстом на „Србском Журналу“:
Драган Симовић: Не могу бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих…
http://tinyurl.com/y9qo23gr
, јер од када сам објавио текст: „Живот. Тешкоће. Има ли излаза…?“ ситуација ми се погоршала, будући да сам се разболео, и како време тече ствар је све озбиљнија, почео сам да добијам неке пулсације у глави, замарам се брзо након 20-ак минута лаганог ходања…, очи осећам као да су тешке кугле, и због тога слабо спавам, по 2-3 сата, а некад и не спавам целе ноћи, то ме све мало по мало исцрпљује, итд… итд…
Тачно знам да имам неке промене у мозгу, јер осећам те пулсације унутар мозга (делује ми као да је нека тиха упала, можда имам проблема са циркулацијом у мозгу, итд…) али неуролог није хтео да ми одобри скенирање, да би се видела ситуација са мозгом и дала права дијагноза, тако да сам препуштен самом себи, да се сналазим сам, како знам и умем, али пара понестаје….
Прати ме и малер због обољења, јер ступио сам у контакт са старешином манастира Црна Река код новог Пазара са намером да пређем у тај манастир да живим. У начелу он је пристао, али када сам му рекао да сам болестан, онда је пристао да дођем и да покушам да се прво излечим испод моштију Светог Петра Коришког, али имам проблем с парама, тако да је питање да ли ћу моћи и отићи до тог манастира који је од Бора удаљњен 274 км., јер са ово мало количине лове коју сада имам, издржаћу до краја септембра, јер треба платити дуговања за стан, а то ме највише „коље“.
Разочарали су ме неки људи које сам на блогу доста промовисао, и ту сам био међу првима који је почео још 2007. да их промовише, кад је било врло мало сајтова националног карактера-попут мог, а ради се о др Светозару Радишићу, Биљани Ђоровић (њен АТЛАНТИС сам први почео дa промовишем здушно, укупнп имам 53 разних чланака о њеним емисијама), затим о Бранку Драгашу, кога сам такође доста промовисао. Свима сам послао смс поруке на њихове мобилне телефоне, с молбом да ми помогну донацијом, али они ни да се јаве. Једино ме је обрадовао професор Велимир Абрамовић, који ми је брзо послао 10.000 динара као помоћ, и обрадовао ме.
Ко ИСТИНСКИ има душу и морал, он има! Увек то има…!
Вељо!
И званично:
Хвала ти!
Тек су крајем 2011. почели да ничу сајтови сличног мом, као што су „ФБР Репоертер“, „Србин Инфо“, итд…, с тим да они имају по 4-5 човека који раде око уређења сајта, а ја сам радио све сам. „Крвнички“ је то био посао, и сада плаћам високу цену, јер сам се разболео, али се не кајем, без обзора што сам разочаран…
Једанаест година постоји мој сајт, и током тог времена многи пратиоци мог блога су ме хвалили и јављали ми се на мејл да су одушевљени мојим сајтом, а сада ни да ме питају како сам у овим тешкоћама. Само је један мали број пратиоца мог блога ускочио да ме контактира, да ме пита како сам, да ме помогне донацијама, и из дијаспоре, и из Србије, и хвала им!
Био сам свестран, нисам писао само текстове који су се тицали србства и националног идентитета, већ и текстове који су се тицали науке, природе и екологије, живота у природи, о заштити здравља, итд… итд…
Да сам шиптар и да сам писаао 11 година за шиптарску ствар, сад би донацијама био осигуран барем за годину-две, док не оздравим и снађем се око егзистенције. Како ја то видим, срби су толико стара нација, пре бих рекао остарела нација, тако да су заборавили ко су, ко су њихови преци који си лили потоке крви зарад србства и опстанка будућих покољења и нације!! Због наших пожртвованих предака не би данас било ни данашњих срба, модерних технолошких зомбија (80%), осим мало броја срба који су освешћени (20%), али су неповезани, и нису на власти.
Пишем овако искрено шта ми је на души, јер ситуација са здрављем ће ми се погоршавати, па док могу да се јавно исповедим, да се исоведим.. Реших да оставим неки траг на интернету…
Ако неко жели да ме помогне донацијама, ево мог текућег рачуна у Интеса банци».
Прочитајте Драганов текст и ко жели да ме помогне донацијама нека ми се јави на мобилни (062/354 943), јер због здравствених проблема, сад правим по 6-7 дана паузе када не радим на компјутеру.
Живела Србија!!
Живело Србство…!!
Песниче Витеже,
Много пута сам се питала зашто људи реагују и чине ствари које спомињете. И у праву сте.
То учење је наметнуто да би се над народом могло владати. Пацифизују нас.
Уче нас да будемо покорни. Говоре нам да смо грешни. Уствари морамо да испаштамо грехе од ко зна када и кога. Кажу и оно: „Грешан сам, мати ме грешног родила“. Ето, тек се родиш и већ си грешник.
На тај начин се убије у човеку свако достојанство и вера у себе. Губимо самопоуздање. Онда стално мораш да се кајеш и доказујеш другима да, ето ниси тако лош. Па мораш на све стране да чиниш добра дела свима и свакоме. Мораш да прашташ, чак и ако нико то није од тебе ни тражио. А посебно што треба да љубимо и непријатеље своје. Окрени и други образ. Ко тебе каменом, ти њега хлебом, и то оним што лепшим и мекшим.
Када се у компјутер убацује нови програм, то иде брзо и лако. Копира се програм и већ може да ради.
Са људским мозгом је другачије. Програм се мора убацивати, што раније то боље, још од детињства. А осим тога мора се стално понављати.
Неки људи, примећујем, постадоше патолошки алтруисти. Неке теорије о безусловној љубави за цео свет. Свако им је важнији и од рођене деце, породице.
Како то лепо помаже злу, неправди, паразитима и патолошким типовима спремним на свакакве ужасе.
Људи не схватају да се злу мора стати украј. Злочин се мора осудити и казнити. Са оваквим размишљањем злу ништа не стоји на путу.
А онда кад се догоди неко зло, чујемо оно: „Ми смо грешни, нисмо се покајали па нас Бог кажњава“.
Некад упитам људе, који тако размишљају, како је то било кад је кнез Лазар кренуо на Косово поље.
Да ли се он прво посуо пепелом, па понео лепу погачу, донео и воду и лавор да дочека своје „љубљене непријатеље“. Да ли је покајнички дочекао непријатеља. Па му дао погачу, а наредио да се непријатељу и ноге оперу, или је било нешто друго? Наравно да је било нешто друго. Јесте, сакупио је војску, опасао сабљу. Крв је потекла. Није непријатељ тек тако упадао на ту земљу. И гле, и црква га прогласила за свеца! Па то је баш Божије чудо!
Чак и вукови имају свест да заштите своје младунце и цели чопор. Најјачи су увек около, а младунци и женке у средини. Чувају и своју територију и своје потомство.
(Татјана Кришков, на изложби својих радова, негде у Америци.)