Благодаран сам свим србским непријатељима, душманима и вразима што су својом болесном србомржњом у мени пробудили чудесну  божанствену и ничим земаљским мерљиву Љубав према Србству.

Да не би толике њихове мржње према Србству – можда!? – не би било ни оволике моје Љубави према Србству.

Но, једноме се, ипак, чудом чудим: како србски непријатељи, душмани и врази благе везе ни о чему немају; како нису били свесни, да ће њихова толика мржња према Србству пробудити и покренути чудесну и божанску Љубав према Србству на другој страни, међу расним, пробуђеним и освешћеним Србима и Србкињама, и, да ће, на концу, та чудесна и божанска енергија Љубави према Србству живим огњем сажећи све оне који су мржњом према Србству задојени.

Зато молим све србске непријатеље, душмане и враге, нека још силније, још јаче мрзе Србство, да би Србство у Љубави нарастало све више и више, чак – до звезда и сунаца!

Свако пробуђен и освешћен види да постоје две упоредне Србије: на једној страни Србија која се буди и освешћује, свесна својих корена, своје древности и свог предања – а то и јесте ведска, аријевска Србија – а на другој страни Србија успаваних, замађијаних и неосвешћених Срба који не знају ни одакле су, ни ко су, ни чији су, нити камо су и куда пошли.

Док прва Србија, Србија у светлости нараста и јача, дотле се она друга, сеновита Србија смањује и слаби бивајући све више збуњена, пометена и слуђена, тако да више и не види на коју страну све удара.

Усправљена, самосвесна и самобитна Србија, Србија ведских и аријевских потомака, Србија духовне и божанске вертикале, завешће ред најпре у васцелој Србији, а потом и у свим иним србским земљама, и повратити у трену част, славу, понос и дику свеколиком Србству свуда, диљем и широм света.

Битно је да што више Срба и Србкиња буде свесно себе и својих корена, својих звезданих и божанских предака, своје древности и постојаности, својега предања и мита, и да што пре – са своје земље, са своје родине и домаје – протера сав ватикански, германски и англосакоснски олош и шљам, да протера те белосветске крвопије, паразите, гмазове, гуштере и репоње.

Срби и Србкиње, главу горе пут звезда и сунаца, јер Доба Белога Србства већ куца на наша врата!

Смањује се, стањује и бледи флуидно и светлосно озарење – оно што зовемо ауром – око нашег стаса, лика и образа.

Полако губимо светачки образ, полако губимо честитост, часност, чедност и обоженост, а све више попримамо обличје грубе и опоре материјалне љуштуре.

Физичка тела и жена и мушкараца изгубила су ону праискону тананост, нежност, флуидност, етаричност, топлину и лакоћу, те постају све крућа, све тврђа, све хладнија и, надасве, све окамењенија.

Као да је Дух Свети, Дух Љубави и Самилости ишчилео из свих нас.

Наша тела одвећ не миришу оним праисконим миомирима Етра и Флуида, миомирима какве још осећамо само поред горских студенаца, водопада и слапова.

Живо се сећам како су ми, негда давно, у детињству па и у раној младости, дивотно миомирила људска тела, поготову тела девојака и млађих жена, миомирила су на горско биље, на горобиље, на менту и мајчину душицу, на покошене рудине и пропланке, на горске изворе и студенце.

Дивотно су миомирила на Природу и Васељену, на Здравље и Живот.

До пре само пола века, жене уопште нису користиле никакве вештачке, тешке и асматичне хемијске мирисе и дезодорансе, већ су све, чак и онако ознојене, кад пласте или жању у пољу, мирисале на Праискон, на Природу, на Воду и Етар.

Данас се око свих нас шири тешки задах, свеједно да ли задах од зноја или којекаквих отвроних дезодоранса.

Кад лети, за време паклених врућина, уђете у градски превоз, вас у трену запахне тежак задах, задах који вас просто гуши, свеједно да ли од нашег зноја или које-каквих хемијских парфема и дезодоранса.

Наша физичка тела све више постају земља, све више бивају сирова и груба материја, а све мање Дух, Етар, Флуид и Природа.

Нигде више нема природних, дивотних и праисконих миомириса, већ нас свуда уоколо запахњјују тешки, неприродни хемијски мириси који не само што штете нашим дисајним чулима, већ и нашим мислима, осећањима, сновима и визијама.

Србство се од германских, ватиканских, хрватских, балијских и усташко-комунистичких погрома и сатирања у двадесетом веку никада више неће опоровати.

Србски Род је у овоме тренутку вечности слабији него икада раније у својој десетотисућлетној повесници.

Србство се од свих тих погрома, пошасти, ужаса и грозота из двадесетог столећа, неће опоровати – не само биолошки, већ ни културно, ни духовно – за сва будућа времена.

Ово што данас зовемо Србством, то је тек копија копије Србства, то је тек карикатура и спрдња од Србства.

Данашње Србство, то су све потомци негдашњих ратних профитера, паразита, дебила, шкартова, олоша и шљама.

Расне Србкиње су, после свих погрома и пошасти у двадесетом веку, биле принуђене да децу рађају са највећим србомрзачким изродом, са последњом белосветском фукаром, са онима који нису били способни за војску и кадри за било какво ратовање.

Погледајте савремено Србство широм отворених очију, како физичких тако и духовних, и видећете, да то Србство пред вама, и око вас, ни по чему не подсећа на негдашње Расно Србство, на Србе Аријевце од пре само стотину лета.

Онај ко то сагледа и освести, разумеће све што нам се дешава и, све што ће нам се у будућности дешавати.

Доћи ће време, и већ је дошло, када ће свако од нас морати, жестоко и свим силама, да се бори за своју властиту, сопствену и сушту слободу.

За слободу свог бића и суштаства, за слободу своје душе и свести, за слободу свог стваралачког духа и својега погледа на свет, свог становишта, виђења, схватања и мишљења.

Тамни су свуда око нас!

Има их у свим државним и друштвеним установама; има их од дна до врха лажне србске власти: у култури, уметности, школству, образовању, здравству, законодавству, судству, војсци, полицији а у медијима понајвише.

Има их и видиљивих и невидљивих, има их свакојаких, али су за нас, Беле Србе, најопаснији и најподмуклији они који имају србска имена и говоре србски.

Бунт је одлика пробуђених, самосвојних и самобитних личности.

Само здраве, јаке, снажне и самосвесне личности могу да се побуне против задатог живота.

Персоне се никада ни против чега и ни против кога не буне; персоне су бело робље за једнократну употребу; персоне су успаване и бесловесне особе без икакве свести о својему бићу и суштаству, о својој бити и сушти, о личној  самосвојности и самобитности.

Личности никада не припадају стадима, чопорима и крдима; личности су очовечена божанства, лучноноше белих богова на Земљи.

Мислите, осећајте и дејствујте својим бићем и суштаством, својим умом и духом, својом душом, својим срцем, али никада не прихватајте ништа од онога што вам се из спољнога света намеће.

Борите се за слободу мисли, осећања, говора и делања; борите се по цену најжешће борбе, борбе на живот и смрт!

Не будите млаки, већ жестоки, и што жешћи, свуда и у сваком трену!

Ово вам пишем зато што јасно видим у горњим световима – а то што тренутно видим у горњим световима, знајте,  спустиће се, убрзо, и на раван овога света – шта се све Беломе Србству спрема, само уколико Бело Србство не буде било будно и самосвесно, ако не буде било спремно на свети рат до коначне победе.

Надам се, и верујем, да ће Бело Србство и у овоме светом рату извојевати победу на радост свих светлих бића и суштастава.